Пређи на садржај

Авио карта

С Википедије, слободне енциклопедије

Авио карта је превозни документ који издаје авио-компанија за лет. Поред тога што служи као доказ о праву, користи се и за потврду да именовани путник има валидно право на наведени превоз авионом у комерцијалном ваздушном саобраћају. По пријему пропуснице, која овлашћује укрцавање у авион за резервисани лет, карта губи свој значај као доказ о праву на превоз.

Карте издају различите институције: или туристичка агенција (обично у име IATA-е) или директно дотична авио-компанија. Није потребно платити све карте (у потпуности); постоје, на пример, карте које могу бити делимично или потпуно снижене. Бесплатни летови за запослене у самој авио-компанији или карте са попустима на основу миља сакупљених од програма лојалних путника (на пример, Miles and More).

Авионска карта се састоји од једног или више купона за лет, као и неколико докумената, потврде резервације, који авио-компанија добија за своје рачуноводство, купон туристичке агенције, који задржава туристичка агенција која га је издала, купон за лет се потврђује приликом чекирања и потврда, која се даје путнику заједно са купонима за лет и намењена је да остане код путника.

Сваки купон за лет издаје се за тачно један сегмент лета. На пример, карта за летове од Минхена до Хонолулуа са сегментима лета Минхен–Франкфурт, Франкфурт–Лос Анђелес и Лос Анђелес–Хонолулу стога представља три одвојене карте (сегменте лета).

Карте су доступне само пре поласка, а не током лета. Карта се замењује за пропусницу за укрцавање Задржана карта се шаље авио-компанији ради обрачуна.

До увођења електронских карата 1994., карте су се издавале на папиру. Данас се папирне карте издају само у ретким случајевима, укључујући кварове струје или система и за путовања која укључују више од 16 сегмената које подржавају електронске карте. [1]

Папирна карта

[уреди | уреди извор]
Руком писана карта Биман Бангладеш Ерлајнс
ATB карта

Врсте папирних карата

[уреди | уреди извор]

IATA је признавала три врсте папирних карата:

  • ручно попуњене карте
  • ТАТ карте, карте креиране штампачем
  • ATB карте (Аутоматизована карта и пропусница), са магнетном траком

24. маја 2006. IATA је одлучила да од 1. јануара 2008. више неће бити издавани или обрађивани стандардни папирни путни документи широм света.[2][3] Изузетак је направљен за ATB карте са машински читљивим магнетним тракама, које могу да чувају информације и о резервацији и о пријави.

Укључени подаци

[уреди | уреди извор]

Карте одобрене од стране IATA морају да садрже ове информације:

  • титула, име и презиме путника
  • лет
  • резервисани календарски датум
  • класа
  • таксе контроле летења, аеродромске таксе, државне таксе, такса за ваздушни саобраћај
  • датум издавања
  • место издавања
  • број карте
  • период важења
  • информације о потврди: да ли се ова карта може променити након издавања (лет, датум итд.)
  • начин плаћања (готовина, кредитна картица)
  • поља за број предмета предатог пртљага и њихову тежину

Прве три цифре броја карте означавају која је авио-компанија издала карту. Овај троцифрени број додељује IATA. Карте без магнетних трака садржале су више копија за чекирање, администрацију авио-компаније, туристичку агенцију која их је издала и путника.[1]

Електронска карта

[уреди | уреди извор]
Киосци за чекирање

Због технолошког напретка од 1990-их, папирна карта као доказ о подобности за превоз сада није потребна за већину европских авио-компанија, јер путници могу да пруже овај доказ навођењем свог додељеног личног броја резервације у комбинацији са својом идентификацијом или кредитном картицом која је коришћена за резервацију. Захваљујући електронском складиштењу података о путницима, многе авио-компаније омогућавају путницима да приступе информацијама о својој резервацији у свом систему чак и без шифре резервације. United Airlines је био пионир у путовању без папира, нудећи електронске карте први пут 1994.[4]

Чак и пре него што су папирне карте укинуте 2008., удео електронских карата у резервацијама је већ порастао за 16% у јуну 2004. до 84% 2007.[5] До 2014. удео папирних карата био је само 0,1%. [1]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Kate Rice (2014-03-04). „Though e-tickets by far the norm for air travel, paper persists”. Travel Weekly. Приступљено 2016-10-17. 
  2. ^ Klußmann, Niels; Malik, Arnim (2013-03-14). Lexikon der Luftfahrt (на језику: немачки). Springer-Verlag. ISBN 978-3-662-08369-7. 
  3. ^ Vgl. Архивирано [Date missing] на сајту iata.org [Error: unknown archive URL]
  4. ^ online, heise (2000-08-11). „E-Ticket statt Papier: Elektronische Flugscheine auf dem Vormarsch”. heise online (на језику: немачки). Приступљено 2026-01-08. 
  5. ^ „Weltluftfahrtverband: Letzte Runde für das Papierticket”. Der Spiegel (на језику: немачки). 2007-08-27. ISSN 2195-1349. Приступљено 2026-01-08.