Агонија

С Википедије, слободне енциклопедије

Агонија (грч. αγωνία, крајна борба, страх, мора, хропац, самрт)[1] је период који претходи смрти. Агонија представља последњу борбу за одржавање живота. Агонија је елемент процеса умирања и представља постепено слабљење виталних и других функција организма.[2] Процес умирања пролази кроз неколико фаза.

Агонија, шпанска илустрација из 19. века

У основи клиничке слике агоније је поремећај метаболизма настао услед настанка ткивне хипоксије. Настанак ткивне хипоксије доводи до активирања бројних компезаторних механизма од којих је најзначајније лучење велике количине катехоламина од стране надбубрежних жлезди. Услед појаве велике количине ових хормона долази до функционалних поремећаја кардиоваскуларног, респираторног, ендокриног и централног нервног система.

Препознавање агоније као претходнице смрти нарочито је значајно са становништва медицинске етике као и у решавању грађанско правних питања.

Процес умирања[уреди | уреди извор]

Процес умирања пролази кроз четири фазе:[2]

  • агонија
  • клиничка или релативна смрт
  • соматска смрт
  • биолошка или целуларна смрт.

У поцесу умирања клиничка смрт настаје у тренутку престанка дисања и рада срца. Клиничка смрт преставља реверзибилно стање. Клиничка смрт се још назива и релативна и интермедијарна смрт. Услед престанка дисања и рада срца, ткива, пре свега мозак који највише пати због хипоксије, прелазе на анаеробну гликолизу. Анаеробна гликолиза обезбеђује минималну енергију за одрђени период преживљавања. Период преживљавања мозга у овим условима износи од 5 до 6 минута. Ако се у овом периоду примене адекватне мере реанимације и успостави рад срца и дисање могуће је одржати и функцију мозга. Међутим у литератури је описан случај двоипогодишње девојчице која је успешно реанимирана, без неуролошких испада, после 66 минута након утапања.[3]

Уколико се мерама реанимације не успостави рад срца и дисање престаје и функција мозга услед продужене аноксије. Ова фаза се назива соматска смрт или мождана смрт. Соматска смрт представља иреверзибилно стање. Апсолутна, биолошка или целуларна смрт представља умирање ћелија или група ћелија у свим ткивима.[4]

Клиничка слика агоније[уреди | уреди извор]

Изглед болесника у агонији је карактеристичан.

„Валентин Годе-Дарел један дан пре његове смрти” Фердинанд Ходлер (1853–1918)
  • Набрано чело, упале очи, ушиљен нос који је у пределу врха хладан и модар, усне су млитаве и модре. Црте лица су измењене. Ова је слика која се у клиничкој медицини назива facies hypocratica.
  • Тело је млитаво, шаке и стопала хладна.
  • Убрзан рад срца.
  • Испрекидано дисање са знацима развоја едема плућа.
  • Помућена свест
  • Ослабљени рефлекси
  • Ослабљена осетљивот чула, осим чула слуха које може понекад бити добро очувано.

Даљим напредовањем агоније долази до успоравања рада срца, пада крвног притиска који на крају исчезава. Пада телесна тмпература. Рефлекси се гасе а губитак свести је потпун и развија се кома. У даљем току долази до прекида дисања и рада срца чиме се фаза агоније завршава и наступа клиничка смрт.

Трајање агоније[уреди | уреди извор]

Трајање агоније је различито и зависи од узрока смрти, примене реанимационих поступака и начина лечења. Левис и Берг су агонију према трајању поделили на 4 типа :

  • Одсуство агоније код тренутне смрти.
  • Врло кратка агонија која траје неколико минута.
  • Агонија која траје више часова или дана.
  • Агонија која траје више недеља и месеци (у случајевима примене интезивне реанимације).

Агоније нема само онда када је смрт настала као последица тренутног, опсежног уништења тела под дејством интезивне механичке силе.[5]

Обдукциони налаз[уреди | уреди извор]

У зависности од трајања агоније на лешевима умрлих јављају се промене које упућују на дужину њеног трајања.[5]

Ако је агонија трајала дуже крв је претежно згрушена. У јетри и мишићима смањена је количина гликогена. Едем мозга и едем плућа су редовни пратиоци дугих агонија.[2]

У случајевима код тренутне смрти и код агоније која је трајала неколико минута, због неразвијања карактеристичних пато-анатомских промена које прате процес умирања, крв је течном стању без постмортних угрушака. На мозгу и плућима нема едема а у јетри и мишићима је присутан гликоген.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Павле Ћосић и сарадници, Речник синонима. . Београд. 2008. ISBN 978-86-86673-09-1.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  2. ^ а б в г Проф.др Славиша Добричанин, Судска медицина, Крушевац. . 2004. ISBN 978-86-83773-15-2.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  3. ^ Bolte,RG,Black,PG,Bowers,RS,ThroneJK,Corneli,HM:The use of extracorporeal rewarming in a child submerged for 66 minutes.JAMA,1988,Jul 15. . 260 (3): 377—9.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  4. ^ V.A Njegovski,Osnovi reanimatologije,Medicinska knjiga,Beograd-Zagreb,1970
  5. ^ а б Zecevic.D i saradnici: Sudska medicina,Jugoslovenska medicinska naklada,Zagreb,1979.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Проф.др Славиша Добричанин, Судска медицина, Крушевац. . 2004. ISBN 978-86-83773-15-2.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Павле Ћосић и сарадници, Речник синонима. . Београд. 2008. ISBN 978-86-86673-09-1.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • V.A Njegovski,Osnovi reanimatologije,Medicinska knjiga,Beograd-Zagreb,1970
  • Zecevic.D i saradnici: Sudska medicina,Jugoslovenska medicinska naklada,Zagreb,1979.
  • Smoljaninov,V.M: Sudbenaja medicina,Moskva,1975.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Агонија&oldid=26805166”