Адам Драгосављевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Адам Драгосављевић
Adam Dragosavljevic.jpg
Адам Драгосављевић
Датум рођења(1800-03-01)1. март 1800.
Место рођењаБеременд
Хабзбуршка монархија
Датум смрти28. јун 1862.(1862-06-28) (62 год.)
Место смртиОпатовац
Аустроугарска

Адам С. Драгосављевић (Беременд, 1. марта 1800Опатовац, 28. јуна 1862), је био српски филолог и педагог.

Биографија[уреди]

Адам је рођен 1. марта 1800. године у Барањи, у месту Беременд (данашња Мађарска). Родитељи су му били Симеон - Сима дунђерин и Јевросима, житељи општине Бремен или "Бреме" (по српски).[1] У тешким материјалним приликама, после преране смрти оца (1802), нередовно се школовао и сам мање-више издржавао. Његов патрон током школовања, био је српски књижевник професор Милован Видаковић. Српску основну школу учио у разним местима (Беременд, Брањина (тада Кишвалуд), Медина, Јагодњак (тада Качфалу)), а мађарску у Харшању. Завршивши основну школу служио је код спахије и шегртовао. Како је одмалена научио црквено појање, у 16. години постао је црквени звонар-појац, а годину дана касније и учитељ, прво у Безедеку (Мађарска, 1815-16), па у Белом Манастиру (тадашњи Моноштор, 1816-1817). У јесен 1817. године уписао се у учитељску школу у Сомбору, коју је завршио 1819. Као ученик те школе изненадио је своје професоре школском дисертацијом „О дијалекту српског језика“ (1818-19).

После завршене препарандије, највише да би овладао латинским и немачким језиком, положио је у Новом Саду 2. разред, а у Винковцима 3. и 4. разред латинске гимназије. Као ученик новосадске гимназије купио је Вуков речник, који га је у сваком погледу одушевио, да се од њега није раздвајао: "Од свију књига речник ми је највећа забава била. Предговора се у њему никада сит начитати нисам могао". Вук је чуо за младог даровитог следбеника, па од 1825. године креће њихова преписка, из које ће проистећи сарадња, док се нису и лично упознали. У Шиклушу је Адам као млади учитељ увео у наставу Вуков правопис и српску граматику, због чега је имао проблема.[2] Поред латинског добро је знао и грчки језик. После је опет радио као учитељ у Винковцима 1822-23, Шиклошу 1823-1827.[3] Мохачу 1827-1830.[4], Вуковару 1830-38. (био је 1836. године учитељ немачког језика)[5]и Шиду (1840). Учитељевање је прекидао неколико пута па био општински бележник у Шиду, а 1849. године истовремено и "месних школа шицких управитељ" 1843-1849.[6], Гибарацу (1860-1862)[7]и Опатовцу, секретар Примирителног суда у Београду (1839-1840), и управитељ основних школа у Шиду (1849-1860).

Док је био учитељ у Вуковару, оженио се 1831. године са Маријом Ристић, са којом је у браку имао три кћерке и сина Николу.[8] Умро је у лето 1862. године, у гостима код кћерке у Опатовцу, док се враћао са жупанијске скупштине у Вуковару[9].

Делатност[уреди]

Дописни члан Друштва српске словесности[10] у Београду је постао од 1842. године, и био је један од првих присталица Караџићевих језичких реформи. Друштву је 1859. године послао свој чланак "Расправа правописа београдскога", да се објави у "Гласнику". Али исти рад је оцењен као "беспотребан" и одбијен, а потом враћен аутору.[11]

Радове о језику, народним песмама и србуљама објављивао у „Летопису Матице српске“ (7, 1826; 10, 1827; 25-26, 1831; 30-31, 1832; 32-35, 1833; 95-96, 1857; 98, 1858) и Арнотовом „Магазину“ (23, 39, 1838). Прикупљао је народне песме и речи (око 3000) из Барање и Срема и слао их Вуку Караџићу. Скупљао је и историјске старине (србуље, октоихе, молитвенике, итд.). Као учитељ у Шиклошу почео је да ради по Вуковом правопису и обрађивао српску граматику, због чега је био оштро осуђен од школске управе. Године 1825. у „Летопису Матице српске“ објавио је више чланака под насловом „О писмености српској“. Ватрено се залагао за увођење народног језика у књижевност и школе и за усвајање савременог правописа. Вуковој правописној реформи додао је своје слово „I“ уместо И.

Рукописи[уреди]

У рукопису је оставио уџбенике за основну школу: „Мали буквар српски“ (1825),[12] „Мали катихизис“ (1828) и „Рачуница“. Није их успео штампати, јер су били писани Вуковим правописом и народним језиком. „Мали буквар српски“ написан је две године пре Вуковог штампаног „Буквара“ и био је први буквар на српском језику. Објавио је „Немачку граматику“ Остао је у рукопису и његов Животопис (две свеске) намењен Друштву српске словесности у Београду.

Своју преписку са Вуком Караџићем, Павлом Шафариком, кнежевским намесником Јованом Гавриловићем, Богославом Шулеком, Данилом Медаковићем и др. између 1824. и 1839. године оставио је у рукопису под насловом „Протоколи од различити писмени и књижевни сочињенија и послова“. У сачуваним Вуковим рукописима налази се око 30 Драгосављевићевих писама. Његова ода епископу Стефану Станковићу друга је књига штампана Вуковим правописом (1829).

Библиографија[уреди]

  • „Ода Г. Стеф. Станковићу Епис. Будимск.“, Будим 1829.
  • „Преосвештеному господину Стефану Станковићу православном скоропостављеном епископу будимском припевка /од учитеља Муачког/“, Будим 1829.
  • „Постанак' славенски слова или писменост' каква је и каква треба да је у србском' језику“, Београд 1840.
  • „Немачка граматика за децу с'рпску. Парче друго“, Нови Сад, 1843.
  • „Немачка граматика : за децу и за свакога, који је рад немачки језик из књîга да научи“, Пешта, 1851.

Преводи:: „Превод Псалтира : као прва проба на српском језику“, Беч, 1833.

Литература[уреди]

  • „Лексикон писаца Југославије“, I А-Џ, Нови Сад, 1972.
  • (Радивој Брњеварац): „Славни Барањци - учитељ Адам Драгосављевић : Борац за српски језик“, „Барањска реч“, I, 3, 7 - Бели Манастир, 19. VIII. 1996.
  • мр Драго Његован: „Знаменити Срби из Барање (од почетка XVI. до средине XX. века)“, у: „Међународни научни скуп Срби у источној Хрватској“, Осијек, 2003, стр. 129-140
  • Душан Сп. Војводић: „Знаменити Срби винковачког краја“, Нови Сад, 2004.
  • Електронски каталог Библиотеке Матице српске.

Референце[уреди]

  1. ^ "Школски лист", Сомбор 1887. године
  2. ^ "Летопис Матице српске", Нови сад 1896. године
  3. ^ "Даница", забавник, Беч 1827. године
  4. ^ Вук Ст. Караџић: "Милош Обреновић, књаз Сербији...", Будим 1828. године
  5. ^ Вук Ст. Караџић: "Народне српске пословице", Цетиње 1836. године
  6. ^ Вук Ст. Караџић: "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона", Беч 1849. године
  7. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1863. године
  8. ^ "Летопис Матице српске", Нови Сад 1896. године
  9. ^ "Гласник друштва српске словесности", Београд 1863. године
  10. ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1853. године
  11. ^ "Даница", Нови Сад 1860. године
  12. ^ "Школски гласник", Нови Сад 1913. године

Спољашње везе[уреди]