Адам Мицкјевич

С Википедије, слободне енциклопедије
Адам Мицкјевич
Adam Mickiewicz.jpg
Адам Мицкјевич
Датум рођења(1798-12-24)24. децембар 1798.
Место рођењаЗаосје, Руска Империја
Датум смрти26. новембар 1855.(1855-11-26) (56 год.)
Место смртиКонстантинопољ, Османско царство
ШколаУниверзитет у Вилњусу
Потпис

Адам Бернард Мицкјевич[1] или Адам Мицкијевич (пољ. Adam Bernard Mickiewicz; 24. децембар 1798 — 26. новембар 1855) је пољски књижевник и песник, изразита личност пољске књижевне романтике и борац за слободу Пољске. Он се сматра националним песником у Пољској, Литванији и Белорусији. Као једна од главних фигура пољског романтизма, он се сматра једним од три пољска великана (Trzej Wieszcze).[2]

Адам Мицкјевич је, према мишљењу многих, не само највећи пољски песник,[3][4][5] један од великих словенских[6] и европских[7] романтичарских песника и интелектуалаца, већ и највећи духовни ауторитет, чије је свеукупно деловање било одлучујуће за формирање пољске колективне националне свести. Ову националну почаст он дели са пољским бардовима Жигмунтом Красинским и Јулијусом Словацким.[8][9]

Биографија[уреди | уреди извор]

За разлику од многих романтичарских песника, његов живот је био релативно лаган и без потреса. Живео је у емиграцији у Русији, Италији, Француској и Швајцарској. У Немачкој је упознао Гетеа. Оженио се 1834. Селином Шимановском, која је касније ментално оболела, што је утицало да Мицкјевич покуша самоубиство. Од 1840. предавао је словенске језике и књижевност на Француском колежу у Паризу. У својим предавањима о словенској књижевности у Паризу, Мицкјевич је користио и примере српске народне књижевности и трагедију „Обилић“ Симе Милутиновића Сарајлије.[10] Ово место је напустио 1844. понесен идејама религиозног мистицизма. Тада је запао у породичну, психолошку и здравствену кризу. Забележено је да га је у зиму 1848-1849. посетио Фредерик Шопен, и сам веома болестан, и свирао му музику да би га умирио.[11]

Једно време пребивао је у руској Одеси, где је био премештен по налогу руских органа, који су након поделе Пољске 1795. Пољаке селили по Руској Империји. У Одеси био је у романси са Пољакињом Каролином Собанском. Касније се показало да је Собанска била руски шпијун, која је у Одеси тражила пољске револуционаре. Мицкјевичева супруга Селина је умрла 1855. Када је избио Кримски рат, оставио је своју малолетну децу у Паризу и отишао у Константинопољ да организује пољске и јеврејске јединице у борби против Русије. Док је на азијској страни Босфора Флоренс Најтингејл спашавала рањенике кримског рата од колере, на западној страни Бофора колером се заразио и Мицкјевич. Умро је 26. новембра 1855. као жртва епидемије колере. Његове посмртне остатке са парним бродом прењели су у Париз да би 1890. прењели у Пољску и сахранили у Кракову у познатој катедрали Вавел, поред осталих великана пољске историје.

Његово литерарно дело створено је за само 15 година. Инспирација му је увек била пољска традиција и католицизам. Баладе и романсе из 1822. су обојене фолклором, циклус драма Задушнице бави se литванском историјом, док је Конрад Валенрод историјско и патриотско поетско дело, где приказује борбу Пољака против германског тевтонског реда.

Данас по Мицкјевичу носи име Универзитет у Познању и институт за пољску културу, који служи за њену међународну промоцију.

Дела[уреди | уреди извор]

Споменик Мицкјевичу у Познању
  • „Баладе и романсе“ - Ballady i Romanse (1822)
  • Поема „Гразина“ - Grażyna (1823)
  • Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (2. и 4. део 1823)
  • „Кримски сонети“ - Sonety krymskie (1826)
  • „Конрад Валенрод“ - Konrad Wallenrod (1828)
  • „Књиге о пољском народу и његовом ходочашћу“ - Księgi narodu polskiego i pielgrzymstwa polskiego (1832)
  • Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (3. део 1833)
  • Епопеја „Пан Тадеуш“ - Pan Tadeusz czyli Ostatni zajazd na Litwie (1834)
  • Драма „Конфедерација из Бара“ Konfederaci barscy/франц. Les confédérés de Bar (1836)
  • Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (1. део, постхумно 1861)
  • Лозанска лирика - Liryki lozańskie (настала 1839-1840, објављена постхумно)

Дела о Мицкјевичу у Србији[уреди | уреди извор]

  • Милан Марковић: „Адам Мицкијевич и наша народна поезија“ (1934)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Иван Клајн: Речник језичких недоумица
  2. ^ „Poland's Famous Poets”. Polish-dictionary.com. Приступљено 20. 8. 2014. 
  3. ^ S. Treugutt: Mickiewicz – domowy i daleki. in: A. Mickiewicz: Dzieła I. Warszawa (1998), p. 7
  4. ^ E. Zarych: Posłowie. in: A. Mickiewicz: Ballady i romanse. Kraków (2001), p. 76
  5. ^ Koropeckyj, Roman (2010). „Adam Mickiewicz as a Polish National Icon”. Ур.: Marcel Cornis-Pope; Neubauer, John. History of the Literary Cultures of East-Eastern Europe. John Benjamins Publishing Company. стр. 39. ISBN 978-90-272-3458-2. Приступљено 23. 2. 2011. 
  6. ^ Pomorska, Krystyna; Baran, Henryk (1992). Jakobsonian poetics and Slavic narrative: from Pushkin to Solzhenitsyn. Duke University Press. стр. 239. ISBN 978-0-8223-1233-8. Приступљено 23. 2. 2011. 
  7. ^ Wójcik, Andrzej; Englender, Marek (1980). Budowniczowie gwiazd. Krajowa Agencja Wydawn. стр. 19—10. Приступљено 17. 3. 2013. 
  8. ^ Mitosek, Zofia (1999). Adam Mickiewicz w oczach Francuzów [Adam Mickiewicz to French Eyes]. Wydawnictwo Naukowe PWN. стр. 12. ISBN 978-83-01-12639-1. Приступљено 17. 3. 2013. 
  9. ^ T. Macios, Posłowie (Afterword) to Adam Mickiewicz, Dziady, Kraków, 2004, pp. 239–40.
  10. ^ Ileszić Fran, Adama Mickiewicza paryskie „Wykiady“ i serbskiego poety Simy Milutinovicia „Tragedja Obilić" (1827). Warszawa, 1934.
  11. ^ Jachimecki, стр. 424.

Литература[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Адам_Мицкјевич&oldid=24397576”