Адам Мицкјевич

С Википедије, слободне енциклопедије
Адам Мицкјевич
Adam Mickiewicz.jpg
Адам Мицкјевич
Лични подаци
Датум рођења(1798-12-24)24. децембар 1798.
Место рођењаЗаосје, Руска Империја
Датум смрти26. новембар 1855.(1855-11-26) (56 год.)
Место смртиКонстантинопољ, Османско царство
Образовање
ОбразовањеУниверзитет у Вилњусу
Потпис

Адам Бернард Мицкјевич[1] или Адам Мицкијевич (пољ. Adam Bernard Mickiewicz; 24. децембар 1798 — 26. новембар 1855) је пољски књижевник и песник, изразита личност пољске књижевне романтике и борац за слободу Пољске. Он се сматра националним песником у Пољској, Литванији и Белорусији. Као једна од главних фигура пољског романтизма, он се сматра једним од три пољска великана (Trzej Wieszcze).[2]

Адам Мицкјевич је, према мишљењу многих, не само највећи пољски песник,[3][4][5] један од великих словенских[6] и европских[7] романтичарских песника и интелектуалаца, већ и највећи духовни ауторитет, чије је свеукупно деловање било одлучујуће за формирање пољске колективне националне свести. Ову националну почаст он дели са пољским бардовима Жигмунтом Красинским и Јулијусом Словацким.[8][9]

Биографија[уреди | уреди извор]

За разлику од многих романтичарских песника, његов живот је био релативно лаган и без потреса. Живео је у емиграцији у Русији, Италији, Француској и Швајцарској. У Немачкој је упознао Гетеа. Оженио се 1834. Селином Шимановском, која је касније ментално оболела, што је утицало да Мицкјевич покуша самоубиство. Од 1840. предавао је словенске језике и књижевност на Француском колежу у Паризу. У својим предавањима о словенској књижевности у Паризу, Мицкјевич је користио и примере српске народне књижевности и трагедију „Обилић“ Симе Милутиновића Сарајлије.[10] Ово место је напустио 1844. понесен идејама религиозног мистицизма. Тада је запао у породичну, психолошку и здравствену кризу. Забележено је да га је у зиму 1848−1849. посетио Фредерик Шопен, и сам веома болестан, и свирао му музику да би га умирио.[11]

Једно време пребивао је у руској Одеси, где је био премештен по налогу руских органа, који су након поделе Пољске 1795. Пољаке селили по Руској Империји. У Одеси био је у романси са Пољакињом Каролином Собанском. Касније се показало да је Собанска била руски шпијун, која је у Одеси тражила пољске револуционаре. Мицкјевичева супруга Селина је умрла 1855. Када је избио Кримски рат, оставио је своју малолетну децу у Паризу и отишао у Константинопољ да организује пољске и јеврејске јединице у борби против Русије. Док је на азијској страни Босфора Флоренс Најтингејл спашавала рањенике кримског рата од колере, на западној страни Бофора колером се заразио и Мицкјевич. Умро је 26. новембра 1855. као жртва епидемије колере. Његове посмртне остатке са парним бродом прењели су у Париз да би 1890. прењели у Пољску и сахранили у Кракову у познатој катедрали Вавел, поред осталих великана пољске историје.

Његово литерарно дело створено је за само 15 година. Инспирација му је увек била пољска традиција и католицизам. Баладе и романсе из 1822. су обојене фолклором, циклус драма Задушнице бави se литванском историјом, док је Конрад Валенрод историјско и патриотско поетско дело, где приказује борбу Пољака против германског тевтонског реда.

Данас по Мицкјевичу носи име Универзитет у Познању и институт за пољску културу, који служи за њену међународну промоцију.

Ране године[уреди | уреди извор]

Дворац Заоше, његово могуће родно место

Адам Мицкјевич је рођен 24. децембра 1798, на имању свог ујака у Заошу (данас Завос) у близини Навагруда (на пољском, Nowogródek) или у самом Навагруду[a] у тадашњем делу Руског царства, а сада Белорусији. Тај регион је био на периферији уже Литваније и био је део Великог војводства Литваније све до Треће поделе Пољско-литванске заједнице (1795).[12][13] Виша класа, укључујући Мицкјевичеву породицу, била је или пољска или полонизована.[12] Песников отац, Миколај Мицкјевич, адвокат, био је припадник пољског[14] племства (szlachta)[15] и носио је наследни грб Порај;[16] Адамова мајка је била Барбара Мицкјевич, рођена Мајевска. Адам је био другорођени син у породици.[17]

Мицкјевич је провео детињство у Навахруду.[15][17] У почетку су га подучавали његова мајка и приватни учитељи. Од 1807. до 1815. похађао је доминиканску школу по наставном плану и програму који је осмислила сада нефункционална пољска Комисија за национално образовање, која је била прво светско министарство образовања.[15][17][18] Он је био осредњи студент, иако активан у игрима, позоришту и слично.[15]

Септембра 1815, Мицкјевич се уписао на Царски универзитет у Виљнусу, где је студирао за учитеља.[19] Након дипломирања, према условима његове владине стипендије, предавао је у средњој школи у Каунасу од 1819. до 1823. године.[17]

Године 1818, објавио је своју прву песму „Zima miejska“ („Градска зима“) у часопису Tygodnik Wileński (Вињнус недељно) на пољском језику.[20] У наредних неколико година његов стил ће сазревати од сентиментализма/неокласицизма до романтизма, прво у његовим песничким антологијама објављеним у Виљнусу 1822. и 1823. године; ове антологије укључивале су песму „Гражина“ и прве објављене делове (II и IV) његовог главног дела Dziady (Вече предака).[20] До 1820. већ је завршио другу велику романтичну песму, „Oda do młodości“ („Ода младости“), али се сматрало да је превише патриотска и револуционарна за објављивање, те се није званично појављивала дуги низ година.[20]

Отприлике у лето 1820, Мицкијевич је упознао љубав свог живота, Марилу Верешчаковну. Нису могли да се венчају због сиромаштва његове породице и релативно ниског друштвеног статуса; поред тога, већ је била верена за грофа Ваврињека Путкамера, за кога ће се удати 1821. године.[20][21]

Дела[уреди | уреди извор]

Споменик Мицкјевичу у Познању
  • „Баладе и романсе“ - Ballady i Romanse (1822)
  • Поема „Гразина“ - Grażyna (1823)
  • Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (2. и 4. део 1823)
  • „Кримски сонети“ - Sonety krymskie (1826)
  • „Конрад Валенрод“ - Konrad Wallenrod (1828)
  • „Књиге о пољском народу и његовом ходочашћу“ - Księgi narodu polskiego i pielgrzymstwa polskiego (1832)
  • Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (3. део 1833)
  • Епопеја „Пан Тадеуш“ - Pan Tadeusz czyli Ostatni zajazd na Litwie (1834)
  • Драма „Конфедерација из Бара“ Konfederaci barscy/франц. Les confédérés de Bar (1836)
  • Циклус драма „Задушнице“ - Dziady (1. део, постхумно 1861)
  • Лозанска лирика - Liryki lozańskie (настала 1839-1840, објављена постхумно)

Дела о Мицкјевичу у Србији[уреди | уреди извор]

  • Милан Марковић: „Адам Мицкијевич и наша народна поезија“ (1934)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Иван Клајн: Речник језичких недоумица
  2. ^ „Poland's Famous Poets”. Polish-dictionary.com. Приступљено 20. 8. 2014. 
  3. ^ S. Treugutt: Mickiewicz – domowy i daleki. in: A. Mickiewicz: Dzieła I. Warszawa (1998), p. 7
  4. ^ E. Zarych: Posłowie. in: A. Mickiewicz: Ballady i romanse. Kraków (2001), p. 76
  5. ^ Koropeckyj, Roman (2010). „Adam Mickiewicz as a Polish National Icon”. Ур.: Marcel Cornis-Pope; Neubauer, John. History of the Literary Cultures of East-Eastern Europe. John Benjamins Publishing Company. стр. 39. ISBN 978-90-272-3458-2. Приступљено 23. 2. 2011. 
  6. ^ Pomorska, Krystyna; Baran, Henryk (1992). Jakobsonian poetics and Slavic narrative: from Pushkin to Solzhenitsyn. Duke University Press. стр. 239. ISBN 978-0-8223-1233-8. Приступљено 23. 2. 2011. 
  7. ^ Wójcik, Andrzej; Englender, Marek (1980). Budowniczowie gwiazd. Krajowa Agencja Wydawn. стр. 19—10. Приступљено 17. 3. 2013. 
  8. ^ Mitosek, Zofia (1999). Adam Mickiewicz w oczach Francuzów [Adam Mickiewicz to French Eyes]. Wydawnictwo Naukowe PWN. стр. 12. ISBN 978-83-01-12639-1. Приступљено 17. 3. 2013. 
  9. ^ T. Macios, Posłowie (Afterword) to Adam Mickiewicz, Dziady, Kraków, 2004, pp. 239–40.
  10. ^ Ileszić Fran, Adama Mickiewicza paryskie „Wykiady“ i serbskiego poety Simy Milutinovicia „Tragedja Obilić" (1827). Warszawa, 1934.
  11. ^ Jachimecki, стр. 424.
  12. ^ а б Venclova, Tomas. „Native Realm Revisited: Mickiewicz's Lithuania and Mickiewicz in Lithuania”. Lituanus Volume 53, No 3 – Fall 2007. Приступљено 2007-04-24. »This semantic confusion was amplified by the fact that the Nowogródek region, although inhabited mainly by Belarusian speakers, was for several centuries considered part and parcel of Lithuania Propria—Lithuania in the narrow sense; as different from the 'Ruthenian' regions of the Grand Duchy.« 
  13. ^ „Yad Vashem Studies”. Yad Washem Studies on the European Jewish Catastrophe and Resistance. Wallstein Verlag: 38. 2007. ISSN 0084-3296. 
  14. ^ Vytautas Kubilius (1998). Adomas Mickevičius: poetas ir Lietuva. Lietuvos rašytojų sąjungos leidykla. стр. 49. ISBN 9986-39-082-6. 
  15. ^ а б в г Czesław Miłosz (1983). The History of Polish Literature. University of California Press. стр. 208. ISBN 978-0-520-04477-7. 
  16. ^ Roman Robert Koropeckyj (2008). Adam Mickiewicz: The Life of a RomanticНеопходна слободна регистрација. Cornell University Press. стр. 93–95. ISBN 978-0-8014-4471-5. 
  17. ^ а б в г Kazimierz Wyka, "Mickiewicz, Adam Bernard", Polski Słownik Biograficzny, vol. XX, 1975, p. 694.
  18. ^ Kenneth R. Wulff (1992). Education in Poland: Past, Present, and Future. University Press of America. стр. 7. ISBN 978-0-8191-8615-7. 
  19. ^ „Adam Mickiewicz - informacje o autorze, biografia”. lekcjapolskiego.pl. Приступљено 2021-04-13. 
  20. ^ а б в г Kazimierz Wyka, "Mickiewicz, Adam Bernard", Polski Słownik Biograficzny, vol. XX, 1975, p. 695.
  21. ^ Czesław Miłosz (1983). The History of Polish Literature. University of California Press. стр. 210. ISBN 978-0-520-04477-7. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Адам Мицкјевич на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Адам_Мицкјевич&oldid=25556430”