Административна подјела Турске

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Турска Република има јединствену структуру у смислу администрације и овај аспект један је од најважнијих фактора који обликују турску јавну администрацију. Када се три гране власти (законодавна, извршна и судска) узму у обзир као главне функције државе, мјесној администрацији остаје мало овлашћења. Турска је унитарна држава и вијалети су подређени централној власти. Мјесне администрације су основане како би пружиле услуге на мјесту, а владу представљају гувернер и градски гувернери. Поред гувернера и градских гувернера, друге високе јавне званичнике такође именује влада, а не градоначелници или бирали на изборима.[1]

Турска је подијељена на 81 покрајину у административне сврхе. Свака покрајина је подијељен на округе, који укупно има 923.[2] Турска је такође подијељена на 9 регија и 21 подрегију ради географских, демографских и привредних сврха; ова подјела се не односи на административну подјелу.

Увелико централизована структура доношења одлука у Анкари, често се сматра сметњом за добро управљање[3][4][5] и често изазива незадовољство, нарочито у регијама насељеним етничким мањинама.[4][6][7] Кораци ка децентрализацији од 2004. године, показали су се као контроверзно питање у Турској.[5][8] Турска је према Европској повељи о самоуправљању дужна да децентрализује своју административну структуру.[4][9] Програм децентрализације је тема текуће расправе између академика, политичара и шире јавности.[10][11][12][13]

Турска је хијерахијски административно подијељена на сљедећи начин:

  • Покрајине
    • Окрузи
      • Полурурални
      • Рурални
      • Урбани

Покрајине[уреди]

Окрузи[уреди]

ништа

Референце[уреди]

  1. ^ „General Structure of Turkish Public Administration” (PDF). justice.gov.tr/. Ministry of Justice. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 21. 3. 2015. Приступљено 14. 8. 2014. 
  2. ^ „Turkey Districts”. Приступљено 9. 8. 2014. 
  3. ^ Alec Ian Gershberg (март 2005). „Towards an Education Decentralization Strategy for Turkey: Guideposts from international experience” (PDF). World Bank. 
  4. 4,0 4,1 4,2 „The Turkish Constitution and the Kurdish Question”. The Carnegie Endowment for International Peace. 1. 8. 2011. 
  5. 5,0 5,1 Ulaş BAYRAKTAR; Élise MASSICARD (јул 2012). „Decentralisation in Turkey” (PDF). Agence française de développement. 
  6. ^ Soner Cagaptay (3. 8. 2015). „Turkey's Kurdish Moment”. The Washington Institute. 
  7. ^ Stefano Sarsale (1. 12. 2016). „HDP arrests pose grave risks for Turkey’s future”. Global Risk Insights. 
  8. ^ Charlotte Joppien (24. 9. 2014). „‘Civic Participation’ or ‘Customer Satisfaction’? Waves of Centralization, Decentralization and Recentralization from the Ottoman Empire until Today”. ResearchTurkey. 
  9. ^ „Local and regional democracy in Turkey”. Council of Europe, Congress of Local and Regional Authorities, Monitoring Committee. 1. 3. 2011. 
  10. ^ „BDP's decentralization proposal debated in Turkey”. Hurriyet Daily News. 3. 10. 2010. 
  11. ^ „The principle of decentralization in the new constitution”. Hurriyet Daily News. 24. 9. 2010. 
  12. ^ Davutoğlu, Ahmet (20. 11. 2015). „New Turkish gov't to focus on new reforms to solve age-old problems”. Daily Sabah. 
  13. ^ Aydın Selcen (7. 3. 2016). „Decentralization for Peace in Turkey, Iraq & Syria”. Turkish Policy Quarterly.