Аерогел

Аерогел је један од најлакших познатих тврдих материјала. Често се назива замрзнути дим или модри дим. Веома је крт, има највећу вредност топлотне изолације, најнижу густину и најнижу звучну проводљивост.

Аерогел

Ради се о силикатној чврстој супстанци која садржи 99,8% ваздуха. Први аерогел, сличан овом данашњем пронашао је професор Самјуел С. Кистлер 1931. године. Ипак, веома дуго он није нашао никакву практичну примену и у великој мери је заборављен.

Преко 80 година аерогел се сматрао најлакшим материјалом на светy, од његовог изyма 1931. све до 2013. године.

Густина аерогела износи само 0,3 - 3 g/dm³, а густина неких аерогелова је само за пар процената већа од густине ваздуха.

Иако наизглед имају нежну структуру, многи аерогелови имају веома добре механичке особине, а посебно су отпорни на притисак и развлачење. Могу да издрже притисак на глатку површину масе до 2000 пута веће од њихове. Ипак веома су крти (нису отпорни на ударце) и нису отпорни на савијање и сечење.

Силикатни аерогелови су стабилни до температуре топљења силицијума тј. 1200 °C.

Аерогел

Употреба

Због свега тога аерогел је веома добар материјал за изградњу космичких бродова. Такође се користе као изолациони слој у оделима космонаута. Почињу да се користе и у авио-индустрији као термичка изолација у авионима. Планира се његово коришћење у грађевинарству, као и у одећи за свакодневну употребу. Ипак за сада главна препрека је веома висока цена. Аерогел се такође користи као катализатор за неке хемијске реакције.

НАСА је искористила аерогел у свемирској мисији „Стардаст“ за прикупљање честица и узорака космичке прашине. Те честице достижу велике брзине па их је изузетно тешко ухватити. При забадању у аерогел честице нагло успоравају не мењајући облик и хемијски састав. Величина честица је од 1 до 100 микрона.

Прва озбиљна примена у грађевинарству је изведена у Швајцарској, где су на кући у Ебнат-Капелу примењени панели од аерогела.

Спољашње везе

• (енглески) НАСА-ине слике аерогела