Аквилеја

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Аквилеја (Порденоне).
Аквилеја
Aquileia
Basilica Aquileia 110.jpg
Аквилеја - чувена патријаршијска црква
Грб
Основни подаци
Држава  Италија
Регија Фурланија-Јулијска крајина
Округ Удине
Становништво
Становништво 3.503
Густина становништва 95,1 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 45°46′00″ СГШ; 13°22′00″ ИГД / 45.76667° СГШ; 13.36667° ИГД / 45.76667; 13.36667Координате: 45°46′00″ СГШ; 13°22′00″ ИГД / 45.76667° СГШ; 13.36667° ИГД / 45.76667; 13.36667
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 5 m
Површина 36,84 km2
Аквилеја на мапи Италије
Аквилеја
Аквилеја
Остали подаци
Градоначелник Алвијано Скарел
Позивни број 0431
Веб-сајт www.comune.aquileia.ud.it

Аквилеја (итал. Aquileia, словен. Oglej, у месном говору Acuilee) град је у североисточној Италији. То је познати градић округа Удине у оквиру италијанске покрајине Фурланија-Јулијска крајина.

Аквилеја је позната по древној Патријаршијској цркви из 11. века, данас под заштитом УНЕСКО-а.[1]

Природне одлике[уреди]

Град Аквилеја налази се у североисточном делу Италије, 50 км западно од Трста, седишта покрајине. Град се налази у мочварном подручју источне Падске низије, око 10 км удаљен од северне обале Јадрана. Кроз град протиче речица Нотисоне.

Историја[уреди]

Базилика

Древна Аквилеја се налазила на десетак километара јужно од доњег тока реке Соче и око 7 километара од мора, тако да је представљала упориште за затварање уског појаса између Алпа и Јадранског мора. Због повољног положаја прерасла је из војног логора у град, а била је и главна база за римске војне операције према реци Дунаву. Као година оснивања узима се 181. година. .[2] Аквилеја је била каналима повезана с морем, а у њу су водили и многи путеви. У 4. веку била је четврти град по величини у Италији, после Рима, Милана и Капуе и један од највећих и најбогатијих римских градова. Данас је Аквилеја уз Равену најважније археолошко налазиште северне Италије. Ископавањем се пронађено више староримских артефаката, а већина их је још неоткривена под ливадама.

340. године, цар Константин II је убијен испред градских зидина у покушају да заузме град од свога брата Констанса I. Године 381. ту је одржан Аквилејски сабор, којим је преседавао Свети Амвросије, а на коме је осуђено аријанство. [3]

Хуни су заузели Аквилеју 452. године, након тромесечне опсаде и сравнили је са земљом. Аквилеја је на кратко обновљена, до поновног пада под Лангобарде 568. године. Лангобардски војвода од Фурланије је владао Аквилејом и околином из Чедада све док 774. године Карло Велики није заузео Ломбардију и начинио је франачким војводством с војводом Ериком фурланским на челу.

Под франачком влашћу живот се крајем 8. и почетком 9. века враћа у ове крајеве. [4] Аквилејски епископ које је био у бекству, вратио се и добио је звање патријарха.

Након пропасти франачке државе у 10. веку становници су претрпели пљачкашке нападе Угара. До 11. века, Аквилејски патријарх је постао довољно снажан да осигура привремену власт над Фурланији и Аквилеји. Тако је Цар Светог Римског Царства дао патријарху ту регију у феудални посед. Но, патријархов ауторитет је константно био разлогом територијалних размирица околног племства. У првој половини 11. века Аквилеја је обновљена, а обнову је водио партијарх. Од тад се назива Агле, Аглаја, Оглеј, словенски Оглај. 1420. године Аквилеја пада под власт Млетачке Репубилике.

Патријаршија је укинута 1751. године, и ова област је потпала под јурисдикцију бискупије у Удинама и Горици.

Аквилеја је била један од највећих и најбогатијих римских градова. Ископавања су открила једну улицу и северозападни угао градских зидина, док Државни археолошки музеј садржи преко 20,000 натписа, скулптура и других старина (стаклених посуда, римског новца и др.) из Аквилеје. Већина римских остатака још лежи неоткривено под ливадама Аквилеје, чинећи велико археолошко богатство - највећи нетакнути римски град.

Патријаршијска базилика је величанствена грађевина с подним мозаиком, а играла је кључну улогу у покрштавању великог дела централне Европе у раном средњем веку. Ову базилику с равним кровом подигао је патријарх Попо 1031. године на месту старије цркве, а доградио ју је 1379. године патријарх Маркуад у готском стилу.

Романичко-готичка фасада је повезана са двориштем тзв. Паганске цркве и остатком крстионице из 5. века. Унутрашњост је тробродне базилике са подним мозаицима из 4. века, док је дрвени кров из 1526. године, а фреске на зидовима из различитих доба; у капели св. Петра су из 4., у апсиди су из 11. века. Тзв. "Крипти фрески", испод презбитерија, налази се циклус фрески из 12. века са приказом корена хришћанства у Аквилеји и св. Хермагораса, првог епископа.

Археолошке ископине ​​и патријархална базилика уписани су УНЕСКОву листу светске баштине у Европи 1998. године.

Римски пут Аквилеја-Сингидунум[уреди]

Од Аквилеје до Сингидунума је ишао римски пут. Дуг је био 335 римских миља, односно 530 km. До Сирмијума је из Аквилеје требало 20 дана пешке, а до Сингидунума још додатна три дана, свега 23 дана. Пешице су прелазили око 20 до 25 km по дану.[5]

Становништво[уреди]

Демографија
1931. 1936. 1951. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001.
3.077 3.143 3.627 3.331 3.041 3.283 3.385 3.329

Аквилеја данас има око 3.500 становника, махом Италијана. Током протеклих деценија број градског становништва стагнира.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]