Акира Јошино

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Акира Јошино
Akira Yoshino cropped 3 Akira Yoshino 201910.jpg
Акира Јошино
Датум рођења(1948-01-30)30. јануар 1948.
Место рођењаСуита, Јапан
 Јапан
ПољеЕлектрохемија
ОбразовањеУниверзитет у Кјоту, Кјото ; Универзитет Осака, Осака (докторат 2005)
ИнституцијаУниверзитет Меијо,Нагоја ; Корпорација Asahi Kasei, Токио
Познат политијум-јонској батерији
НаградеNobel prize medal.svg Нобелова награда за хемију (2019)
Веб-сајтwww.asahi-kasei.co.jp/asahi/en/r_and_d/interview/yoshino/profile.html

Акира Јошино (енгл. Akira Yoshino) рођен је 30. јануар 1948. у Суити у Јапану. Добитник је Нобелове награде за хемију 2019. године за развој литијум-јонских батерија. Награду дели са још два научника а то су Џон Б. Гудинаф ( енгл. John B. Goodenough) и М. Стенли Витингам (енгл. M. Stanley Whittingham).[1][2]

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Акира Јошино је рођен у Суити у Јапану. Након студија технологије на Универзитету у Кјоту, почео је да ради у хемијској компанији Asahi Kasei у Токиу 1972. године, са којом је био у професионалним контактима и током своје неакадемске каријере.

Од 2005. водио је сопствену лабораторију у Asahi Kasei. Јошино је докторирао на Универзитету Осака 2005. године.

На Универзитету Меијо у Нагоји (Јапан) је професор од 2017. године.

Почасни сарадник је у корпорацији Asahi Kasei, Токио, Јапан.[1]

Развој литијум-јонске батерије[уреди | уреди извор]

Темељ литијум-јонске батерије постављен је током нафтне кризе 1970-их. М. Станли Витигам радио је на развоју метода које би могле довести до енергетских технологија без фосилних горива. Почео је да истражује суперпроводнике и открио је изузетно богат енергијом богат материјал који је користио за стварање иновативне катоде у литијумској батерији. Џон Б. Гудинаф да би унапредио литијум-јонску батерију, искористио је кобалт оксид да побољша потенцијал литијумских батерија.

На основу Гудинафовог открића, Акира Јошино је створио прву комерцијално одрживу литијум-јонску батерију 1985. Уместо да користи реактивни литијум у аноди, користио је нафтни кокс, угљенични материјал који, попут катодног кобалт-оксида, може допунити и убацити литијумове јоне.

Резултат је била лагана, издржљива батерија која се могла напунити стотинама пута пре погоршања перформанси. Предност литијум-јонских батерија је у томе што се не заснивају на хемијским реакцијама које разбијају електроде, већ на литијумовим јонима који течу напред-назад између аноде и катоде.[2]

Значај открића[уреди | уреди извор]

Литијум-јонске батерије се широм света користе за напајање преносиве електронике. Развитак литијум-јонских батерија омогућио је значајан допринос напретку уређаја који се користе у свакодневном животу. Батрија која се може пунити користи се у мобилним телефонима, лаптоповима и елктричним аутомобилима.

Литијум-јонске батерије револуционарно су промениле наш живот откако су први пут изашле на тржиште 1991. године. Оне су поставиле темеље бежичног друштва без фосилних горива и од највеће су користи за човечанство.

Нобелова награда[уреди | уреди извор]

Краљевска академија науке за добитнике Нобелове награде за хемију 2019. године прогласила је Џона Б. Гудинафа, М. Стенлија Витингама и Акиру Јошино за развој литијум-јонских батерија.

Нобелов комитет је у свом саопштењу изнео о значају открића: „Литијум-јонске батерије користе се глобално да напуне преносиве електронске уређаје које користимо за комуникацију, посао, учење, слушање музике и потрагу за знањем."

Чланица комитета Сара Сногеруп Линс, са Универзитета у Лунду је рекла о открићима и лауратима: "Добили смо приступ технолошкој револуцији. Лауреати су развили лаку батерију високог потенцијала за примену у многим уређајима."

Професор Рамстром, члан Нобеловог комитета са Универзитета у Масачусетсу рекао је: „Ова батерија је врло, врло добра. Има велику снагу и високо енергичну ефикасност, па је нашла примену готово свуда."[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 „Akira Yoshino”. Nobelprize.org. Приступљено 16. 10. 2020. 
  2. 2,0 2,1 Milan, Milošević. „Nobelova nagrada za hemiju (2019)”. Svet nauke. Приступљено 16. 10. 2020. 
  3. ^ „Имамо новог најстаријег нобеловца: Са 97 година добио награду за хемију”. BBC NEWS. Приступљено 16. 10. 2020.