Албанија

За друге употребе погледајте страницу Албанија (вишезначна одредница).

„Арбанија” преусмерава овде. За насеље у Хрватској погледајте страницу Арбанија (Трогир).

Република Албанија Republika e Shqipërisë  (албански)
Застава Грб
Крилатица: Ти Албанијо, дај ми част, дај ми албанско име (алб. Ti Shqipëri, më jep nder, më jep emrin Shqipëtar)
Химна: Химна застави (алб. Himni i Flamurit)
Главни град	Тирана 41° 20′ N 19° 48′ E
Службени језик	албански
Владавина
Облик државе	Унитарна парламентарна уставна република
— Председник	Бајрам Бегај
— Председник Владе	Еди Рама
— Председник Парламента	Линдита Никола
Законодавна власт	Парламент
Историја
Независност	од Османског царства
— датум	28. новембар 1912.
Географија
Површина	‍
— укупно	28.748 km2 (140)
— вода (%)	4,7
Становништво	‍
— 2022.	2.793.592 (137)
— 2011.	2.821.977
— густина	134 ст./km2 (63)
Економија
БДП / ПКМ	≈ 2022.
— укупно	51,1 млрд. $ (118)
— по становнику	17.858 $ (85)
Валута	Лек
— код валуте	ALL
Остале информације
Временска зона	UTC +1 (CET) UTC +2 (CEST)
Интернет домен	‍.al‍
Позивни број	+355

Албанија (алб. Shqipëria), званично Република Албанија (алб. Republika e Shqipërisë), држава је у југоисточној Европи, која излази на Јадранско и Јонско море. Граничи се са Црном Гором на северозападу, Србијом на североистоку, Северном Македонијом на истоку и Грчком на југу и југоистоку.

Географски, земља има различите климатске, геолошке, хидролошке и морфолошке услове, дефинисане на површини од 28.748 km². Поседује изузетну разноврсност са пејзажом, од планина са снегом на Проклетијама, Корабу, Скандербегу, Пинду и Цераунију до врућих и сунчаних обала албанског Јадрана и Јонског мора дуж Средоземног мора.

Историјски, подручје Албаније је било насељено разним илирским, трачанским и старогрчким племенима, као и неколико грчких колонија које су успостављене на илирској обали. Подручје је анексирано у 3. веку од стране Римљана и постало саставни дио римских провинција Далмације, Македоније и Илирика. Аутономна Кнежевина Арбер настала је 1190. године, коју је основао архонт Прогон у Кроји, у оквиру Византијског царства. Крајем тринаестог века, Карло I Анжујски је освојио албанске територије од Византинаца и успоставио средњовековно Краљевство Албаније, које се на свом максималном проширењу протезало од Драча дуж обале до Бутринта на југу. Средином 15. века освајају га Османлије.

Модерна национална држава Албанија настала је 1912. након пораза Османлија у Балканским ратовима. Модерна Краљевина Албанија је била нападнута од стране Италије 1939, која је формирала Велику Албанију, пре него што је 1943. постала марионетска држава нацистичке Немачке. Након пораза нацистичке Немачке, под водством Енвера Хоџе и Комунистичке партије основана је комунистичка држава под називом Народна Социјалистичка Република Албанија. Земља је доживела широке друштвене и политичке трансформације у доба комунизма, као и изолацију од великог дела међународне заједнице. Након Револуције 1991. Социјалистичка Република је распуштена и основана је четврта Република Албанија.

Политички, земља је унитарна парламентарна уставна република и земља у развоју са економијом вишег средњег дохотка у којој доминира терцијарни сектор, а затим секундарни и примарни сектор. Прошла је кроз процес транзиције, након завршетка комунизма 1990, из централизоване у тржишну економију. Она такође пружа универзалну здравствену заштиту и бесплатно основно и средње образовање својим грађанима.

Земља је чланица Уједињених нација, Светске банке, Унеска, НАТО, СТО, Савета Европе, ОЕБС и ОИС. Такође је званични кандидат за чланство у Европској унији. Поред тога, она је један од оснивача Енергетске заједнице, укључујући Организацију за црноморске економске сарадње и Унију за Медитеран.

Етимологија

Албанија вероватно долази од античког праиндоевропског корена *albho, што значи „бело“. Од овог корена можда потиче и име Албион, старо име за Британију (и данас је надимак за Енглеску Горди Албион). Алтернативно порекло може бити исто као и за име Алпи, али етимологија овог назива није дефинитивно утврђена.

Први пут се реч Albanoi појављује као име илирског племена у данашњој северној-централној Албанији, 130. године у Птолемејевом раду. Албанополис од Албана (Albanopolis of the Albani) је место које се налази на Птолемејевој мапи, и на древном породичном епитафу у Шкупију, који се идентификује са Згердеш (Zgërdhesh) брдском тврђавом близу Крује у северној Албанији. Арбанон је вероватније име округа — могуће је да се ради о равници Мат — него име одређеног места. Индикација покрета са виших надморских висина у много ранијем периоду је детектована у дистрибуцији географских имена која се завршавају са -еш које изгледа да је проистекло из латинског -енизис или -езис, између Шкумбина и Мата, са концентрацијом између Елбасана и Крује.

Термин Албанои се можда полако ширио на друга илирска племена док његова употреба није постала уобичајена међу свим Албанцима. Судећи према албанском научнику Фаика беј Конице (Faïk bey Konitza), израз „Албанија“ није у потпуности заменио „Илирију“ до краја четрнаестог века. Реч „Алба“ или „Арба“ је изгледа повезана са градом Арба (данас Раб, Хрватска), који је у преисторијским периодима био насељен полу-илирским Либурнијцима, први пут поменутим 360. п. н. е.

Око хиљаду година касније, неки византијски писци су користили изразе „Албанон„ и „Арбанон“ да означе регион Крује. У 13. веку, имена „Албанија“ и „Албанежани“ (“Albanenses“) су означавала целу земљу и све становништво како је показано у радовима многих старих албанских писаца, као што су Буди, Бланко и Богдано. Први пут се чуло за Албанце у њиховој земљи као за Арбаните од Арбанона у списима Ане Комнине (Alexiad 4) о невољама које су у региону узроковали Нормани током владавине њеног оца, Алексеја I Комнина (1081—1118). У Историји написаној 1079—1080, византијски историчар Михаило Аталијат је дао назнаке о Албаноима који су узели удела у побуни против Константинопоља 1043, и о Арбанитаима као поданицима војводе Дирахијума. Итало-Албанци и албанске мањине које су још присутне у Грчкој су кроз историју биле познате под различитим именима: Arbënuer, Arbënor, Arbëneshë, Arbreshë.

Готово да нема сумње да је корен алб- или арб- старији од шћип- (shqip-), од којег потиче данашње име државе — Шћиперија (Shqipëria), име које се појављује само у време турских инвазија. Албанско име земље, Шћиперија, настало је од глагола "shqipoj" (срп. говорити разговетно, разумно). Тврдња да назив „Шћиперија“ (Shqipëria/Shqipëri) значи „земља орлова“ (орао- алб. shqiponjë, shqiponja) представља популарну интерпретацију имена и нема никакво научно објашњење.

Географија

Главни чланак: Географија Албаније

Положај

Проклетије су део Динарских планина

Албанија је дефинисана на површини од 28.748 km² и налази се на Балканском полуострву у јужној и југоисточној Европи. Граничи се са Црном Гором на северозападу, Србијом на североистоку, Републиком Македонијом на истоку и Грчком на југоистоку и југу. Њена обала је усмерена на Јадранско море на северозападу и Јонско море на југозападу у Средоземном мору.

Земља се налази углавном између географских ширина 42° и 39° и дужине 21° и 19°. Најсевернија тачка је Вермош на 42° 35' 34" северне географске ширине; најјужнија је Кониспољ на 39° 40' 0" северне географске ширине; најзападнија тачка је острво Сазан на 19° 16' 50" источне географске дужине, а најисточнија је Врбник на 21° 1' 26" источне географске дужине. Највиша тачка земље је планина Кораб на 2.764 метра изнад Јадрана. Најнижа тачка је Јадранско море на 0 m. Удаљеност од истока до запада је само 148 km, док је од севера до југа око 340 km.

Ђип се налази на ушћу Јадранског и Јонског мора

За малу земљу, већи део Албаније се уздиже у планине и брда која се протежу у различитим смеровима дуж целе земље. Најраспрострањенији планински ланци су Проклетије на северу, планине Кораб на истоку, планине Пинд на југоистоку, планине Цераунијан на југозападу и планине Скандербег у центру.

Једна од најзначајнијих карактеристика земље је присуство бројних значајних језера. Скадарско језеро је највеће језеро у јужној Европи и налази се на северозападу. На југоистоку се уздиже Охридско језеро које је једно од најстаријих континуирано постојећих језера на свету. Још јужније простиру се Велико и Мало Преспанско језеро које спадају у највише позиционирана језера на Балкану.

Реке настају углавном на истоку Албаније и испуштају се у Јадранско море на западу. Најдужа река у земљи, мерена од ушћа до извора, вероватно је Дрим који почиње на ушћу своја два извора, Црног и Белог Дрима. Иако је посебно забрињавајуће, Војуша представља један од последњих недирнутих великих речних система у Европи.

Геологија и рељеф

Караваста лагуна у западним низијама

Топографска мапа Албаније

Планинско подручје заузима око 70% површине Албаније. Остатак чине алувијалне равни, које сезонски примају падавине, тако да пролазе кроз сушни и плављени период. Већи део земљишта у равницама је лошег квалитета. Уместо да нуде олакшање од тешког планинског терена у унутрашњости, равнице су често нељубазне као и планине. Добра земља и редовне, поудане падавине могу се наћи у речним долинама планинских река и у области језера, дуж источне границе државе, као и у уском опсегу благо плоднијег земљишта између приморских равница и унутрашњих планина.

На крајњем северу, Албански Алпи су планине у Албанији које представљају продужетак Проклетија или конкретније црногорског кречњачког платоа. Реке у овом делу имају стрме падине и дубоке, али обрадиве спратовне долине. Генерално непловне, реке више ометају него што омогућавају кретање у овом региону. Путеви су ретки и сиромашни. У недостатку интерних комуникација и спољашњих контаката, племенска друштва цветала су у овим периодима вековима. Тек после Другог светског рата учињени су напори да се људи из разних области уједине у јединствени албански национални живот.

Низак приобални појас простире се од северне границе државе па на југу до околине Валоне, на укупној дужини од 476 km. У просеку, задире мање од 16 km у копно, али је у области Елбасана, у централној Албанији, приобални појас широк око 50 km. У свом природном стању, обалски појас карактерише прочишћена вегетација, која варира од оскудне до густе. Постоје велике површине под мочварама и других еродираних, пустињских предела. У пределима где надморска висина благо расте — у подножју централних висоравни — земљиште је врло обрадиво. Оно се наводњава у свим областима у којима је то могуће.

Источно од низија простиру се централне висоравни, зване Чемерника - област углавном умерених висина, између 305 и 915 m надморске висине, са неколико тачака вишим од 1.520 m. Померања тла на западном рубу централних висоравни изазива честе, а повремено и јаке земљотресе.

Планине источно од појаса серпентинита су највише у Албанији, са преко 2.754 m надморске висине у венцу планине Кораб. Заједно са Проклетијама и појасом серпентинита, источне висоравни су неравније и недоступније од било код другог дела Балканског полуострва.

Воде

Речни сливови у Албанији

Све реке у Албанији припадају сливу Јадранског мора, а највећи речни сливови на тлу Албаније су слив Дрима, Војуше, Семени, Шкумбе и слив реке Маће.

Готово све падавине које се излуче на тлу Албаније одлазе у реке које одводе воду до мора, без напуштања земље. На северу, само један мали поток напушта Албанију. На југу, још мањи поточић одводи воду у Грчку. Због топографске поделе територије на истоку Албаније са својим суседима, велика количина воде из других земаља протиче кроз Албанију. Велики део слива Белог Дрима смештен је у Метохији и пролази североисточном границом Албаније. Три језера на истоку, које Албанија дели са својим суседима, као и реке које утичу у њих, отичу у Црни Дрим. Подела слива на југу је таква да он продире 75 km на територију Грчке у једном тренутку. Неке приоке реке Вјосе извиру у овом региону.

Са изузетком Црног Дрима, који тече североисточне границе, а потом скреће на запад према мору, већина река у Албанији мање-више директно тече на запад ка обали. У процесу отицања, ове реке пре пролазе кроз гребене него што их обилазе. Стрмоглав пад са великих висина, као и веома неправилан сезонски изглед токова карактеристике су свих токова у земљи и оне смањују економску вредност токова река. Оне еродирају планине и таложе седименте који формирају долине, а потом настављају да их повећавају, а изливају се када се јаве локалне падавине. Када је време топло, а земљиште суво и захтева наводњавање, реке су обично суве. Њихова снага, када су богате водом, чини их тешким за контролисање, па су због тога и непловне. Изузетак представља река Бојана. Она је прокопана у делу између Скадарског језера и Јадранског мора, тако да се њоме може пловити малим бродовима. За разлику од планинских делова у којима је ток реке веома брз, у равницама реке стално мењају своја корита доносећи речни материјал, стварајући тако “отпад” од земљишта које носе са собом.

Дрим је река са највећим и најконстантнијим током. Храњена снегом са планина на северу и истоку, као и равномерним падавинама на овом простору, њен ток, за разлику од већине албанских река, нема велике варијације. Највеће сезонске варијације које се могу јавити у протоку ове реке могу да достигну једну трећину њеног укупног протока. Целом својом дужином од око 282 km, она има слив површине 5.957 km² у Албанији. Она такође прихвата воду из косовског слива, као и из језера на истоку земље, што њен слив повећава на 15.540 km².

Клима

Албанија има благу, али углавном влажну климу. Годишњи ниво падавина је највиши у Европи, и достиже доста преко 2000mm на северу и 1190mm у Тирани. Највећа количина кише пада између октобра и маја — Ђирокастра просечно прими 300 mm кише само у јануару — док су лета углавном сува. Летње температуре су обично прилично високе, у просеку око 29 °C у Тирани током јула, док су зиме хладне, са минимумима испод 0 °C, осим у близини обале.

Историја

Главни чланци: Историја Албаније, Историја Албаније у средњем веку, Краљевина Албанија (1939—1943), Краљевина Албанија (1943—1944), Народноослободилачка борба Албаније и Народна Република Албанија

Краљевина Илирија у доба краља Агрона (3. век пре нове ере), протеже се „од Епира до Неретве“.

На просторима данашње Албаније, људска активност је присутна од почетка људске историје. Најраније становништво је вероватно било пре-Индо-Европске популације, која је настањивала већи део медитеранске обале. Ипак, њихови физички остаци су оскудни и концентрисани само у приобалном региону. Ускоро су ове прве становнике заменила прахеленска племена, која су постепено заузимала данашњу Грчку, јужну Македонију и јужни део данашње Албаније. Ови процеси су вршени у другом миленијуму старе ере, и нису утицали на северну или централну Албанију, зону која је у то време представљала слику политичког вакуума (што је у суштини историјски парадокс).

Илири су релативно касно дошли на Балкан. Мада се њихово присуство може пратити до 900. п. н. е., њихова политичка структура је формулисана у 7. и 6. веку пре нове ере. Вешти у обради метала и жестоки ратници, Илири су формирали ратничка краљевства која су се међусобно борила кроз целу њихову историју. Само током шестог века пре нове ере су Илири организовали значајне нападе на своје прве комшије, грчко краљевство Молосои у северном Епиру (данас јужна Албанија), Македонско краљевство и краљевство Пајонија (данас у северној Македонији). Вероватно је њихов највећи успех било убиство Пердицаса III, краља Македоније. На илирску несрећу, Пердицаса је наследио Филип II, отац Александра Великог, који је ефикасно прекинуо илирску агресију.

На илирску културу је утицала грчко-македонска култура. На простору Албаније се налазило и неколико античких грчких колонија.

Простор данашње Албаније касније је ушао у састав Римског и касније Византинског царства.

Средњи век

На њеном тлу су се током средњег века смењивале разне државе, до коначног освајања од стране Османског царства 1478, након година отпора под вођством Скендербега, албанског националног хероја.

Нови век

Док је још увек трајао Први балкански рат у Валони је 28. новембра 1912. декларисана независност Албаније која није била међународно призната. Потписивањем Лондонског мира 30. маја 1913, великим силама је поверена одлука о статусу дела дотадашње територије Османског царства који практично обухвата територију данашње Албаније. Шест великих сила су на основу тога 29. јула 1913. формирале нову државу Кнежевину Албанију, детаљније одредиле њене границе и именовале првог кнеза, немачког племића Вилхелма од Вида.

Убрзо по избијању Првог светског рата, кнез Вилхелм од Вида је 3. септембра 1914. напустио Албанију чиме је власт Кнежевине Албаније престала да постоји а у Албанији је завладало безвлашће. Почетком октобра Есад-паша Топтани се вратио преко Србије у Албанију и уз подршку Србије почетком октобра 1914. прогласио нову албанску државу Албански Исламски Емират. Део великих сила, припадница Антанте, је прекршио одредбе Лондонског мира и у циљу привлачења Италије у свој блок и њеног увлачења у рат са централним силама тајним Лондонским пактом од 26. априла 1915. промениле територијални статус и границе Албаније и доделиле луке Сасено и Валону Италији (Италија их је већ била окупирала 30. октобра и 26. децембра 1914) и притом образовале малу албанску државу под италијанским протекторатом. Одредбама тајног Лондонског пакта су Француска и Уједињено Краљевство задржале право да затраже деобу Албаније између Србије, Црне Горе и Грчке чему се Италија не би противила. Србији и Црној Гори је овим уговором додељена албанска обала до ушћа Дрима. Када је Аустроугарска, после победе над Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором, почела заузимање територије Албаније, Есад-паша Топтани је у име Албанског Исламског Емирата објавио рат централним силама. Аустроугарска је у јануару 1916. окупирала Албанију због чега је Есад-паша био присиљен да напусти земљу. Француска је потом у јуну 1916. извршила заузимање региона око града Корча на југоистоку Албаније и прогласила Републику Корча под својом контролом.

По завршетку Првог светског рата је била организована мировна конференција у Паризу. На овој конференцији је био присутан и Есад-паша под окриљем делегације Краљевине СХС и као представник Албаније на мировној конференцији је поднео меморандум о Албанији крајем априла 1919. године. У Паризу је тада одређени број његових присталица конституисао националну скупштину и формирао Краљевину Албанију, крунишући Есад-пашу за краља. Есад-паша Топтани је убијен у атентату 13. јуна 1920. године када је излазио из Хотела Континентал у улици Кастиљоне у Паризу, са намером да крене на пут у Албанију на своју краљевску инаугурацију. Убица је идентификован као Авни Рустеми.

Од 1928. на даље, земљом је владао Зог I од Албаније до италијанске инвазије Албаније 1939, када је Албанија постала марионетска држава Италије.

Фашистичка Велика Албанија

За време Другог светског рата, албански фашисти су енергично помагали Италијанима у њиховој инвазији на Грчку (октобар 1940) и чак учествовали у (мада у врло малом броју) у муслиманским формацијама које су помагале немачким СС трупама у репресији над југословенским и албанским покретима отпора.

Бункери сазидани широм Албаније у време Енвера Хоџе

Комунисти су преузели власт након рата у новембру 1944, под вођом покрета отпора, Енвера Хоџе. Од 1945. до 1990, Албанија је имала једну од најрепресивнијих власти у Европи. Комунистичка партија је формирана 1941. Сви који су јој се противили су били елиминисани. Енвер Хоџа је дошао на чело партије. Током више деценија његове доминације, Хоџа је стварао и уништавао односе са Београдом, Москвом и Кином, увек по својим личним интересима. Земља је била изолована, прво од стране запада (западна Европа, Канада, САД) а касније чак и од комунистичког истока.

Године 1985, Енвер Хоџа је умро, и Рамиз Алија је дошао на његово место. Алија је прво покушао да прати Хоџине кораке, али се источна Европа већ мењала: Михаил Горбачов се појавио на сцени Совјетског Савеза са новом политиком (гласност и перестројка). Тоталитарни режим је био под притиском САД и Европе и мржњом сопственог народа. Потписао је Хелсиншки споразум (који су остале земље потписале 1975) који обавезује на поштовање неких људских права. Такође је дозволио плурализам, и иако је његова партија победила на изборима 1991. године, било је јасно да се промене не могу зауставити. 1992. на општим изборима је победила Демократска странка Албаније са 62% гласова.

На општим изборима у јуну 1996, Демократска странка Албаније је покушала да освоји апсолутну већину и манипулисала је резултатима избора. 1997. пирамидалне преваре су уздрмале целу владу, и почели су немири. Многе градове су контролисале наоружане банде и групе грађана. Ова анархистичка побуна је узроковала да социјалистичка партија победи на превременим изборима 1997.

Од 1990. Албанија је оријентисана према западу. Примљена је у Савет Европе и у НАТО. Албанска радна снага је наставила да емигрира у Грчку, Италију, Европу и Северну Америку. Корупција у власти је постајала све очигледнија. Политичари нису испуњавали наде народа у брзу и не превише болну транзицију.

Политика

Главни чланак: Политика Албаније

Шеф државе је председник, кога бира Kuvendi, или скупштина Републике Албаније. Главни део од 140 посланика скупштине се бира на четири године. 100 посланика се бира по директном броју гласова, док се осталих 40 посланика бирају по пропорционалном систему. Председнику у вршењу дужности помаже савет министара, кога поставља председник.

Административна подела

Главни чланак: Административна подела Албаније

Види још: Области Албаније

Албанија је подељена у 36 области (алб. rrethe). Неколико области су онда груписане у qark (регион или префектура), којих је 12. Главни град, Тирана има посебан статус. Области су:

1. Берат (Berat)
2. Булћизе (Bulqizë)
3. Делвине (Delvinë)
4. Девол (Devoll)
5. Дибер (Dibër)
6. Драч (Durrës)
7. Елбасан (Elbasan)
8. Фиер (Fier)
9. Ђирокастра (Gjirokastër)
10. Грамш (Gramsh)
11. Хас (Has)
12. Каваја (Kavajë)
13. Колоња (Kolonjë)
14. Корча (Korçë)
15. Круја (Krujë)
16. Кучова (Kuçovë)
17. Кукеш (Kukës)
18. Курбин (Kurbin)
19. Љеш (Lezhë)
20. Либражд (Librazhd)
21. Лушња (Lushnjë)
22. Велика Малесија (Malësi e Madhe)
23. Малакастра (Mallakastër)
24. Мат (Mat)
25. Мирдита (Mirditë)
26. Пећина (Peqin)
27. Пармет (Përmet)
28. Поградец (Pogradec)
29. Пуке (Pukë)
30. Саранда (Sarandë)
31. Скадар (Shkodër)
32. Скрапар (Skrapar)
33. Тепелена (Tepelenë)
34. Тирана (Tiranë)
35. Тропоја (Tropojë)
36. Влора (Vlorë)

Види још: Списак градова у Албанији

Привреда

Главни чланак: Привреда Албаније

Албанија је једна од најсиромашнијих европских држава. Половина економски-активног се бави пољопривредом а петина ради у иностранству. Економски проблеми су, између осталих, висока стопа незапослености, корупција све до високих нивоа власти, и организовани криминал.

Земља готово да нема извоз, а увози велике количине хране из Грчке и Италије. Прилив новца је махом од финансијске помоћи и од људи који раде у иностранству.

Албанија има обалу на два европска мора, Јонском и Јадранском. Јонско море је познато по чистој, бистрој води, од Валоне до грчке границе. На Јадран Албанија излази од Валоне, до границе са Србијом и Црном Гором. Оно је познато оп пешчаним плажама.

До 2000, јонске плаже су биле прилично насељене, али само локалним становништвом. Између 1990 и 2000, земља је прошла кроз политичке, економске и социјалне преврате. Од тог периода је Албанија повећала постотак запослености и сузбила корупцију, што је ојачало туризам.

Становништво

Главни чланак: Демографија Албаније

Главни трг у Тирани

Према процени из 2011 82,6% становништва чине Албанци, уз грчку мањину од 0,9%, остали 1%, неизјашњених 15,5% (друге процене броја Грка у Албанији варирају од 1% — званична албанска статистика, до 12% — грчки извори). Многи Албанци живе у околним регијама: На Косову и Метохији (око 1,8 милиона), у Македонији (око 500.000), у централној Србији (61.647 према попису из 2002, махом на југу) и у Црној Гори (око 30.000). Преко 600.000 Албанаца је емигрирало у Грчку од 1990; а велики број је отишао у друге земље.

Језик који се користи је албански, а грчким се служи грчка мањина у јужним регијама земље. Српски горански говор се говори у Гори, у округу Кукеш. Село Шиштавец је главно средиште горанског говора. У остале лингвистичке и културне групе спадају Власи и Роми.

Од отоманске окупације, већина Албанаца су муслимани (38,8%), иако је религија била забрањена у ери комунизма. Православаца има 23% а католика 13,5% (проценти су процењени; званичне статистике нису доступне). 8% укупне муслиманске популације су Бекташи. Главни пророк реда Бекташи је Хаџи Бекташ Вали, а вођа реда је тренутно Баба Фламур Шкала, наследник Бабе Реџепа, из Медисона у САД.

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом Албаније су најзаступљеније следеће патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе:

• Хаплогрупа R (27,1%)
• Хаплогрупа E (25,1%)
• Хаплогрупа J (23,1%)
• Хаплогрупа I‎ (21%)

Извор: [2]
	№	Град	Област	Популација
Тирана Драч	1.	Тирана	Тирана	421 286	Елбасан Валона
	2.	Драч	Драч	122 034
	3.	Елбасан	Елбасан	100 903
	4.	Валона	Валона	89 546
	5.	Скадар	Скадар	88 245
	6.	Фјер	Фјер	60 995
	7.	Корча	Корча	58 259
	8.	Берат	Берат	46 866
	9.	Лушња	Лушња	41 469
	10.	Каваја	Каваја	20 312

Култура

Главни чланак: Култура Албаније

• Албанска кухиња
• Албанска музика
• Хришћанство у Албанији
• Ислам у Албанији

Литература

• Streissguth, Tom (2011). Albania in Pictures. Twenty-First Century Books. стр. 12. ISBN 978-0-7613-6378-1. Приступљено 26. 9. 2013. 
• Fjalor enciklopedik shqiptar: N-Zh dhe një shtojcë. Akademia e Shkencave e Shqipërisë. 2009. »1953 dalloi tri krahina të mëdha natyrore: Alpet Shqiptare, Shqipërinë e Brendshme dhe Shqipërinë Bregdetare, ndërsa prof. P. Geço (shih) në v. 1963 dalloi katër krahina të mëdha: Alpet Shqiptare, Krahina Malore Qendrore, Krahina Malore ...« 
• „Albania”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала на датум 24. 12. 2018. Приступљено 21. 6. 2013. 
• Stavrianos, Leften (2000) [1958]. The Balkans Since 1453. London: Hurst. 
• Stavrijanos, Leften (2005). Balkan posle 1453. godine. Beograd: Equilibrium. 
• Zolo, Danilo (2002). Invoking Humanity: War, Law and Global Order. A&C Black. стр. 181. ISBN 978-0-8264-5656-4. 

Спољашње везе

• Албански парламент (језик: албански)(језик: енглески)(језик: француски)
• Председништво Албаније Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јул 2012) (језик: албански)(језик: енглески)
• Албански институт за статистику (језик: албански)(језик: енглески)