Албански устанак (1910)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Овај чланак је део серије о историји Албаније
Историја Албаније
Coat of arms of Albania.svg

Албански устанак 1910. године реакција је на реформе младотурака, нове османске владе, спроведених у Албанији. Предводио га је Иса Бољетинац, а завршен је неуспешно.

Устанак[уреди]

Устанак је избио маја 1910. године у Косовском вилајету као реакција на нов порез кога су власти увеле на сву робу која улази у Приштину, на тргу се окупило око 2000 наоружаних Албанаца који су тражили да се тај порез укине и да се уведе османски алфабет у албански. Након тродневних борби са војском почели су преговори који су се завршили повлачењем османског гарнизона из града. Албанци су пружали отпор властима и у другим градовима, те су османски гарнизони остали још само у Призрену и Косовској Митровици. На Косову је 1910. било укупно 6000 османских војника. Априла су власти одлучиле да успоставе ред у Косовском вилајету, те је Шевћет Торгут паша именован за новог главнокомандујућег османских трупа у вилајету и послат на устаничко подручје. Албанци су пресрели његове снаге и 6000 људи под вођством Идриза Сефера заузело је кланац код Качаника кроз који је водила једина железничка веза између Косова и Македоније. Ту позицију су одржали 23-29. априла, након чега су принуђени на повлачење у област Гњилана. Код села Црнољева дошло је до дводневне борбе војске са 2000 устанка предвођених Исом Бољетинцем. Тек уз помоћ артиљерије војска је стигла до Призрена и заузела га. У окупираним областима успоставила је војну управу. Албанци су разоружани, пописано је мушко становништво 15-60 година старости, извршено је регрутовање и уведен нов порез у стоци. Албанске новине су забрањене, а школе затворене. Потом је Шевћет Торгут паша кренуо на Скадар и ушао у њега после сламања великог отпора 25. јула објавивши опсадно стање у граду. Свако ко је помагао устаницима изведен је пред војни суд, куће су порушене, а становништво похапшено. Бајрактари планинских племена су позивани у Скадар, наводно на преговоре, и хапшени. Следећа Торгут пашина акција била је разоружање у Дебру. Устанак је средином августа скоро угушен, а борбе су трајале још само у областима граничним са Црном Гором. У јесен је становништво више села избегло пред казненим експедицијама у Црну Гору. За разлику од устанка из 1909, Устанак из 1910. године су подржала и племена северне Албаније, а не само муслимани. Већ фебруара идуће године избиће нови албански устанак, овога пута у области Дебра.

Извори[уреди]

  • Хамер, Хисторија Турског (Османског царства), књига 3, Загреб (1979)
  • Петер Бартл, Албанци: од средњег века до данас, Београд (2001)