Албанци у Републици Српској

С Википедије, слободне енциклопедије
Албанци у Републици Српској
алб. Shqiptarët në Republika Serbe
Flag of Albania.svg Seal of the Republika Srpska.svg
Укупна популација
140 (2013)
Региони са значајном популацијом
Градишка29(2013)
Бања Лука27(2013)
Језици
Српски језик
Албански језик (133)[а]
Религија
Ислам
Исламска заједница у Босни и Херцеговини
Католицизам
Римокатоличка црква
Сродне етничке групе
Бошњаци
Турци

Албанци у Републици Српској (алб. Shqiptarët në Republika Serbe) су грађани албанског поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Албанци се у Републици Српској углавном баве својим традиционалним занимањима, посластичарством и пекарством. Велики број Албанаца је у годинама током и након Одбрамбено-отаџбинског рата напустиуо територију Републике Српске и прешао или у Федерацију БиХ или у друге земље, док се одређен број Албанаца борио у редовима Војске Републике Српске.[1]

Албанци су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Вијећу народа Републике Српске, Савјету националних мањина и Савезу националних мањина. Делегати из Вијећа народа се распоређују у радна тијела, Савјет националних мањина бира предсједника, потпредсједника и секретара, док Савез националних мањина бира предсједника, потпредсједника и Координационо тијело, које 2016. године замјењује Управни одбор. Албанци нису учествовали у оснивању Савеза националних мањина, а до сада нису имали делегате у сазивима Вијећа народа, Савеза националних мањина и Савјета националних мањина.

Историјат[уреди | уреди извор]

На територију данашње Републике Српске први Албанци долазе у вријеме османске окупације послије Бечког рата 1683-1699, потјерани тешким економским, политичким и друштвеним стањем у регијама гдје су живјели раније. Највише их се населило из регије данашње сјеверне Албаније, а углавном су били католичке вјероисповијести. Доласком на ове просторе Албанци су се највише бавили сточарством и пољопривредом, а врло брзо су се асимиловали са потурченим хришћанима, који су били окосница стварања новог муслиманског народа на тлу данашње Републике Српске. С доласком Аустроугарске број Албанаца се смањио, услијед даљњих емиграција у Европу чија су врата тада постала отворенија за многе народе. Тако попис становништва из 1910. биљежи тек 273 становника у Босни и Херцеговини који говоре албански језик.

Албанци су доласком на ове просторе сачували имена свога рода, тако да су данас у Републици Српској присутна презимена изведена од албанских родова попут Гега или Гегић, Тоска или Тоскић, Арнаут или Арнаутовић, Бушатлија или Бушатлић и многа друга. Према расположивим подацима, утврђено је да је велики број натурализованих Албанаца у Доњој Рогатици сачувао албанску традицију, да су Албанци довели са собом у село Кршковце на Врбасу овцу руду. У Републици Српској постоје и географски етноними настали из имена албанског поријекла Брешка испод Мајевице, Корча и Арбанаси код Рудог, Арбанашка у околини Требиња.[2]

Након ослобођења ових простора, и потпадање под обје Југославије, поново се велики број Албанаца због тешких животних услова у земљама у којима су живјели попут Албаније, Косова и Метохије, Црне Горе, Македоније досељава на територију Српске, првенствено у градове Сарајево, Бања Луку, Добој, Брчко, Бијељину, и Требиње. Већ се 1930. број Албанаца у БиХ скоро учетверостручио, а на попису из 1991. у БиХ је живјело скоро пет хиљада Албанаца, од тога највећи број на територији која данас припада Федерацији БиХ. Тадашњи досељеници Албанци углавном раде као пекари, сластичари, златари и други привредници.[3]

Малобројна албанска заједница у Републици Српској се у највећој мјери бави послатичарством и пекарством. Њихове радње се могу посјетити у многим мјестима градовима Српске, а једна таква се налази у мјесту Јоховац код Добоја.[4] Тренд довођења супруга из Албаније, присутан је и у Републици Српској.[5]

Религија[уреди | уреди извор]

Албанци у Републици Српској, као и већина њихових сународника, у матичној земљи, као и широм свијета су исламске вјероисповијести, док је мањи број католичке вјероисповијести.[6]

Култура[уреди | уреди извор]

Албанска заједница у Републици Српској настоји да кроз своје активности одржи живом албанску културу, традицију и обичаје.

Удружења[уреди | уреди извор]

У Републици Српској, не постоји ни једно удружење, које окупља припаднике албанског народа.[7]

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према подацима које је издао Републички завод за статистику, и који су једини валидни за Републику Српску, у Републици Српској је живјело 140 Албанаца.[8] Албанци настањују сљедеће општине и градове:

Албанци, по општинама и градовима, према попису становништва 2013. у Републици Српској
јединица локалне самоуправе укупно
укупно 140
Бања Лука 27
Бијељина 17
Брод 11
Брчко [б] 105
Градишка 29
Дервента 1
Добој 9
Доњи Жабар 2
Зворник 5
Источно Сарајево 4

1
2
1

Калиновик 1
Козарска Дубица 1
Костајница 1
Котор Варош 1
Лакташи 4
Модрича 2
Мркоњић Град 3
Нови Град 1
Ново Горажде 1
Приједор 16
Прњавор 7
Рогатица 3
Сребреница 2
Угљевик 1

Значајне личности[уреди | уреди извор]

  • Елфета Весели, припадница злогласне јединице Насера Орића и ратни злочинац против које се води судски поступак за свирепо убиство малољетног Слободана Стојановића у околини Зворника.
  • Мирсад Мили Латифи, једини Албанац рођен у Љубињу,музичар и члан локалног бенда Рок Терапија, који је као борац Војске Републике Српске погинуо на Чавашкој градини.[1]

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Број становника Републике Српске којима је Албански језик, матерњи језик.
  2. ^ Брчко Дистрикт, службено Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине, јединица је локалне самоуправе под суверенитетом Босне и Херцеговине, која је формално под заједничком управом Републике Српске и Федерације БиХ.
  3. ^ Општина у саставу града Источно Сарајево.
  4. ^ Општина у саставу града Источно Сарајево.
  5. ^ Општина у саставу града Источно Сарајево.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Албанац који је волио косовске Божуре”. Наша Херцеговина. Приступљено 14. 7. 2020. 
  2. ^ Извјештај 2015, стр. 4.
  3. ^ „Албанци у БиХ”. Прометеј. Приступљено 4. 4. 2017. 
  4. ^ „Сластичарна, аутопут и Јоховац”. Слободна Европа. Приступљено 16. 1. 2021. 
  5. ^ „Ванвременска љубав Србина и Албанке у Фочи”. Независне. Приступљено 16. 1. 2021. 
  6. ^ Извјештај 2015, стр. 5.
  7. ^ Извјештај 2015, стр. 7-8.
  8. ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 22. 3. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Савез националних мањина Републике Српске (2016). „Ријеч националних мањина”. 1: 68. 
  • Савез националних мањина Републике Српске (2017). „Ријеч националних мањина”. 2: 67. 
  • Савез националних мањина Републике Српске (2018). „Ријеч националних мањина”. 3: 106. 
  • Савез националних мањина Републике Српске (2019). „Ријеч националних мањина”. 4: 112. 
  • Општина Прњавор (2019). „Билтен Мала Европа”. Украјинци. 1: 25. 
  • Вијеће националних мањина БиХ (2015). „Националне мањине у БиХ”. Извјештај. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]