Алберт Груден

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
АЛБЕРТ ГРУДЕН
Albert Gruden.jpg
Алберт Груден
Датум рођења(1923-11-06)6. новембар 1923.
Место рођењаШенполај, код Трста
 Краљевина Италија
Датум смрти27. август 1982.(1982-08-27) (58 год.)
Место смртиСежана,  СР Словенија
 СФР Југославија
Члан КПЈ од1943
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинкапетан у резерви
Народни херој од21. јул 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден партизанске звезде

Алберт Груден - Блиск (Шенполај, код Трста, 6. новембар 1923Сежана, 27. август 1982), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 6. новембра 1923. године у Шенполају, код Трста. Потицао је из радничке породице, која су италијански фашисти прогањали као словеначки национално свесну. Основну школу је завршио у родном месту, а затим је као шегрт почео да ради у бродоградилишту у Тржичу. Током шегртовању у бродоградилишту, завршио је и два разреда стручне средњотехничке школе.[1]

Године 1938. је од стране италијанских фашистичких власти био одужен због илегалног ношења оружја. Истом пресудом му је било ограничено кретање по горичком крају. Марта 1941. године, у време антифашистичких демонстрација у Југославији, био је ухапшен због антифашистичких активности. Убрзо је био пуштен, али је био отпуштен с посла. Крајем 1941. године запослио се у фирми „Сромек” у Трсту. Овде је радио до марта 1942. године, када су га фашисти поново ухапсили и држали у затвору осам дана. Априла 1942. године се запослио у бродоградилишту у Трсту, где је стекао звање квалификованог механичара.[1]

Средином 1942. године Алберт је почео да сарађује са Народноослободилачким покретом Југославије (НОП), који је деловао и на подручијима Краљевине Италије, насељеним југословенским, а углавном словеначким живљем. Најпре је успоставио везе са Крашком партизанском четом и по упутствима другова из ове чете је организовао групу младих Словенаца и Италијана, који су били антифашистички расположени и желели да учествују у саботажама и диверзијама.[1]

Новембра 1942. године био је позван у Италијанска војску и послат у морнарицу у Пули. После месец дана, побегао је из Пуле, али је био ухапшен на железничкој станици у Набрежини. Потом је био затворен у војном затвору, одакле је успео да побегне почетком марта 1943. године и прикључио се Крашкој партизанској чети, која се тада налазила на Зајчевом хрибу, на Красу.[1]

Након капитулације Италије, септембра 1943. године, борио се на горичком фронту. Био је заменик команданта батаљона. После шеснаестодневних борби за Горицу, прешао је на Велики Дол, где је на Красу учествовао у формирању Деветнаесте словеначке бригадеСречко Косовел”. Тада је био именован за заменика команданта Првог батаљона ове бригаде.[1]

Почетком новембра 1943. године је по налогу Покрајинског комитета Службе обавештавања и безбедности (ВОС) био премештен у словеначки део Истре. Ту је одмах по доласку организовао батаљон ВОС-а и постао командант ВОС-а за Словеначку Истру. Априла 1944. године био је именован за заменика команданта Петог батаљона Прве бригаде Друге дивизије Војске државне варности, касније Друга двизија Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ). Приликом формирања овог батаљона, требало је да преузме дужност његовог команданта, али је он то одбио и вратио се у Истру.[1]

Током рата, углавном је радио у Словеначком приморју, али је неколико месеци боравио у Белој и Сухој крајини, где је руководио трагањем за организацијом „Црна рука”. Његова гласвни оперативни задатак је био — борба против непријатељских обавештајних служби и против сарадника окупатора. Његове групе су у словеначкој Истри сваког дана напдале непријатељске положаје, а саботаже којима је руководио на том подручу су рушиле снагу окупатора.[1]

Децембра 1943. године, заједно с још десеторицом другова, напа је непријатељско упориште у селу Драга, код Трста. Ово упорипште је било разбијено, а заплењено је и доста оружја. Потом је следила акција у селу Прешница, у Истри, где је био нападнут јак немачки положај и заробљена 32 војника. Фебруара 1944. године успео је да на периферији Трста и насељу Домио мобилише 400 нових бораца. Августа 1944. године, с још шесторицом другова, код села Плавје напао је намчки утврђени положај и заробио тројицу официра из Штаба Фридриха Рајнера.[1]

Између Рибнице и Жагара, 10. марта 1945. године, са својим борцима је минирао пут, којим је требало да прођу припадници Беле гарде. Тада је страдало укупно 87 словеначких четника. Недуго потом у слеу Сухорје, опколико су га четници и после шесточасовне борбе њега и још двојицу другова су онесвешћене заробили. После двадесетодневног мучења у четничком затвору, организовао је бекство из затвора и ослободио још 15 затвореника. Био је активни учесник борби за ослобођење Трста.[1]

После завршетка рата, маја 1945. године радио је у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) за Словенију. Био је вођа групе, која је илегално деловала у Трсту. Априла 1947. године италијанска полиција га је ухапсила у Трсту, који је тада припадао Зони А Слободне Територије Трста. Након седам месеци проведених у притвору, био је пуштен на слободу. Одмах потом је прешао у Југославију, а 1952. године италијански суд га је осудио на доживотну робију.[1]

Преласком у Југославију, настанио је у Сежани, где је вршио дужност вишег референта у Секретеријату за унутрашње послове (СУП). Пензионисан је 1960. године и потом се активирао у локалним друштевно-политичким организацијама — Општинског комитета Савеза комуниста Словеније, као и Општинских одбора Социјалистичког савеза радног народа и Савеза удуржења бораца НОР.[1]

Био је веома активан ловац и страдао је несрећним случајем у лову 27. августа 1982. године, када га је устрелио рођени син.

Одликован је многим југословенским одликовањима, међу којима Орден братства и јединства другог реда и Орден заслуга за народ другог реда и др.[2] Орденом народног хероја је одликован 21. јула 1953. године.[1]

Године 1984. књижевник Игор Торкар написао је роман „Умирање на оброке” у коме је описао Албертове ратне доживљаје. У овом роману Алберт је представљен у главном лику Тинета Глина Раса.

Референце[уреди]

Литература[уреди]