Албер Ками

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Албер Ками
Albert Camus, gagnant de prix Nobel, portrait en buste, posé au bureau, faisant face à gauche, cigarette de tabagisme.jpg
Албер Ками.
Датум рођења(1913-11-07)7. новембар 1913.
Место рођењаДреан
 Француски Алжир
Датум смрти4. јануар 1960.(1960-01-04) (46 год.)
Место смртиВилблевен
 Француска
НаградеНобелова награда за књижевност (1957)

Потпис

Албер Ками (франц. Albert Camus; 7. новембар 19134. јануар 1960) био је француски писац, филозоф и новинар. Добитник нобелове награде за књижевност 1957. године. Познат је по свом карактеристичном стилу писања и тематикама својих дела. Читав његов опус темељи се на идеји апсурда људске егзистенције. Модерног човека назива блудним, циничним монструмом, а као супротност свету данашњице евоцира античку Грчку, која је „у свему знала наћи праву меру”.

Иако је често везан и уз егзистенцијализам, Ками је одбијао ту повезаност. С друге стране, Ками у свом есеју Побуњени човек пише да се током целог свој живота борио против филозофије нихилизма. Његова религиозност такође је била честом темом, а сам је у једној од својих књига написао: Не верујем у бога „и” нисам атеиста.

Године 1949. Ками је, према књизи Albert Camus, une vie Оливера Тода, унутар Покрета Револуционарне уније основао Групу за међународне везе која се противила атеистичким и комунистичким тенденцијама Бретоновог надреализма. Када му је 1957. уручена Нобелова награда, Ками је био други најмлађи прималац (након Рудјарда Киплинга), први прималац рођен у Африци, а након његове смрти постао је нобеловац који је након добивања награде најкраће живео (само 3 године). Када је током церемоније доделе у Стокхолму држао говор, изјавио је: Сматрам да је награду требало да добије Малро. Када је то чуо сам Малро, узвратио је: Камиова изјава служи нам обојици на част.[1]

Ками је преферирао да се на њега гледа као на човека и као на мислиоца, а не као на припадника неке школе мисли или неке идеологије. Људи су му били дражи од идеја. У једном интервјуу из 1945., Ками је одбио било какву повезаност с иједном идеологијом:

„Не, нисам егзистенцијалиста. Сартр и ја се увек чудимо кад видимо наша имена повезана...[2]

Биографија[уреди]

Албер Ками је рођен 7. новембра 1913. у породици сиромашног алзашког земљорадника у Алжиру. Отац је, убрзо по дечаковом рођењу, погинуо у чувеној бици на Марни у Првом светском рату. Камијево школовање и касније студије на Филозофском факултету у Алжиру протекли су у свакодневној борби за опстанак. Као студент је морао сам да зарађује хлеб, удара печате на возачке дозволе у алжирској префектури, а у слободним часовима да продаје аутомобилске делове и бележи барометарски притисак у метеоролошкој станици. Ками затим ради у алжирској радио-станици, интересује се за позоришну уметност, а једно време ради и са властитом позоришном трупом. До седамнаесте године, када му је дијагностикована туберкулоза, активно се бавио фудбалом играјући на позицији голмана.

Спорт и науку је заволео под утацајем наставника у основној школи. Захвалност му је одао и током инаугуарационог говора при додели нобелове награде за књижевност 1957. године.[3]

Успешна публицистичка активност, међутим, постепено га одводи књижевном стварању. Као есејист, критичар и уредник листа „Борба“, који је 1940. покренуо у Паризу, Ками постаје истакнута личност у француском покрету отпора против нацизма. Богато животно искуство и већ оформљена визија света почели су да добијају свој уметнички облик у низу његових славних романа: Странац, (1942), Куга (1947) и Пад (1956); затим у драмама Неспоразум (1944), Калигула (1944) и Опсадно стање (1948), као и у дитативном лирском коментару романа Странац, објављеном 1943. године под називом Мит о Сизифу. Познати роман је и Побуњени човек (1951). Камијевом књижевном делу одато је највеће признање додељивањем нобелове награде за књижевност 1957. године.

Ками је погинуо 4. јануара 1960. у саобраћајној несрећи. Возач је био његов блиски пријатељ и издавач Мишел Галимар [4] (франц. Michel Gallimard), који је такође погинуо. Његове две ћерке близнакиње, Катрин и Жоан, власнице су ауторских права на његова дела.[5]

Књижевна каријера[уреди]

Током Другога светског рата, Ками је био члан организације Combat (огранак покрета отпора), која је илегално штампала истоимени часопис. Организација је радила против нациста, а док је био члан, Ками се користио псеудонимом Beauchard. Ками је 1943. године постао уредник новина, а 1944. године постаје главни уредник.[6] Након ослобођења Француске 1944., Ками је написао чланак о последњим данима борбе. Ками је био један од ретких француских уредника који је јавно изразио своје противљење кориштењу атомске бомбе након догађања у августу 1945. године. Године 1947., када часопис постаје комерцијалан, напушта Combat. Баш тада је Ками постао пријатељ Жан Пол Сартра.

Након рата, Ками је, заједно са Сартром, постао стални гост у паришком кафићу Café de Flore. Током овог раздобља Ками је пропутовао и САД како би одржао предавања о француској филозофији. Иако је био левичарски настројен, његове оштре критике тоталитаризма комунизма нису му прибавиле симпатије међу комунистичким странкама, а 1951. године, након објављивања Побуњеног човека, довеле су и до раскида пријатељства са Сартром.

Године 1949., веројатно након пута у Јужну Америку[6], вратила му се туберкулоза те је следеће две године провео у осами. Године 1951. издаје филозофски есеј Побуњени човек у којем анализира побуну и револуцију и из којег се јасно видело његово одбијање комунизма. Ова књига узроковала је велико незадовољство код његових пријатеља, али и многих мислиоца тог доба, те је узроковала коначни раскид пријатељства са Сартром. У овом је очито да је Ками пацифизам и мир стављао испред идеала, док се Сартр држао својих комунистичких и револуционарних идеала независно о томе колико они били репресивни и тоталитаристички. Идеја комунизма је за Сартра представљала савршенство људског друштва, независно од тога како је провођена, док је Камиу та иста идеја била нада у савршено друштво, друштво једнакости и праведности, али велико разочарање у ту идеологију довело је до коначног и нужног одбијања комунизма које је пак узроковало Камиово одбијање свих осталих идеологија и све већу тежњу за миром и праведношћу у свету, те константна јавна противљења било каквом облику, како леве тако и десне, репресије од стране тоталитаризма. Јако лоше прихваћање дела од стране јавности и његових пријатеља бацило је Камиа у депресију те се у том периоду посветио превођењу драма.

Камиов први значајни допринос филозофији је његова теорија апсурда која говори да људи теже ка јасноћи и смислу у свету који не нуди ниједно од то двоје, а обрадио ју је у свом есеју Мит о Сизифу, као и у другим делима као што су Странац и Куга. Упркос одвајању од Сартра, многи и данас тврде да је Ками био егзистенцијалиста. Он сам је одбио тај придев у свом есеју Енигма, али то се може прочитати и у многим другим делима. Још и данас постоји одређена конфузија јер су многе данашње примене егзистенцијализма сличне с многим Камиовим „практичним” идејама. Ипак, његово лично шваћање света (Странаћ'), и свака визија коју је имао о његовом напретку (Побуњени човек), одваја га од егзистенцијализма.

Током 1950-их, Ками је велик део свог рада и активизма посветио људским правима. Године 1952. одбија сарадњу с Унеском и јавно протестује због примања Шпаније, којом је тада владао Франсиско Франко, у ту организацију.[7] Године 1953. јавно протестује против комунистичке репресије Совјетског Савеза при гушењу устанка у Источној Немачкој 1953. године.[7] Већ три године након овога, поново протестује, овај пут против гушења протеста у Познању 1956. те насилном гушењу мађарске антикомунистичке револуције из 1956. године.[7] И након овога остаје устрајан у свом пацифизму и противљењу смртној казни. Његов најзначајнији допринос у борби против смртне казне је есеј који је заједно с њим написао књижевник Артур Костлер, оснивач Лиге против смртне казне.

Када је 1954. године избио Алжирски рат за независност, Ками се нашао у моралној дилеми. Подржао је франкоалжирце, али бранио је и француску владу јер је сматрао да је алжирски устанак само интегрални део "новог арапског империјализма" којег предводи Египат, те „анти-западна” офанзива коју предводи СССР како би „окружио Еуропу” и „изоловао Сједињене Државе”.[8] Иако је желио да Алжир добије већу аутономију или чак федералне услове, иако не потпуну самосталност, веровао је да франкоалжирци и Арапи могу да живе заједно. Током рата, залагао се за грађанско примирје које би спасило цивиле, али су обе сукобљене стране то одбиле и прогласиле будаластим. Иза кулиса, Ками је наставио да ради за алжирске заробљенике који су чекали смртну казну.

Од 1955. до 1956. године писао је за часопис L'Express. Године 1957. Шведска академија доделила му је Нобелову награду за књижевност због његове важне литерарне продукције, која с јасном озбиљношћу осветљава проблеме људске савести наших времена. Награда му није службено уручена због романа Пад, него, како он сам каже, због његових есеја Размишљања о гиљотини. Када је држао говор студентима на Стокхолмском универзитету јасно је бранио своју привидну неактивност по питању рата у Алжиру и рекао је како се бојао што би се могло догодити његовој мајци која је тада још увек живела у Алжиру. Овај говор довео је до још јачег острацизма од стране француских левичарских интелектуалаца.

Покрет Револуционарне уније и Европска унија[уреди]

Године 1949., Ками је основао Скупину за међународне везе унутар Покрета Револуционарне уније.[9] Заједно са Орвелом, Ками се противио тоталитарним режимима на Истоку и Западу.

Као што је написао у Побуњеном човеку, био је поборник традиције античке Грчке (la pensée solaire). Он није био само вођа огранка Француског покрета отпора знаног „Combat”, већ је 1947./1948. помогао у оснивању Покрета Револуционарне уније, који је успостављен 1949. године ПРУ се може описати као покрет трговачког друштва у контексту револуционарног синдикализма.

Његови главни сарадници су били Николас Лазаревич, Луј Мерсје, Роже Лапеје, Паул Шове, Огуст Ларгентје и Жан де Бо. У овом раздобљу, један од Камиових главних циљева било је истицање позитивних страна надреализма и егзистенцијализма, те тиме, аутоматски, негирање песимизма Андре Бретон и Жан Пол Сартра.

Године 1944., Ками оснива Француски комитет за Европску федерацију (Comité Français pour la Féderation Européene) и изјављује:

„Европа се може развијати само путем економског напретка, демократије и мира ако државе постану федерација.”

Од 1943., Ками је у сталном дописништву с Алтијеро Спинелијем, оснивачем Европског покрета федералиста. На инсистирање Камиа и Орвела, организована је прва конференција ЕПФ-а у Паризу, која је трајала од 22. до 25. марта 1945. године. Овај, специфични, огранак ЕПФ-а нестао је 1957. када је светом почела да доминира Черчилова идеја о европским интеграцијама.

Ками и Орвел[уреди]

Алберт Ками

Три есеја др. Михе Такашиме с Међународног журнала хуманистичких наука истражују везу између стваралаштва Алберта Камиа и енглеског писца Џорџа Орвела.

Такашима сугерше да је Орвел, можда намерно како би упозорио интелектуалну елиту, направио компромис према Великом брату, док је Ками конфронтирао Кугу. Ово је видљиво не само у поређењу 1984. и романа Побуњени човек, него и у Камиовој драми Опсадно стање.[10] Ова драма написана је заједно с романом Куга и есејом Побуњени човек. У драми главни лик, Дијего, супротставља се диктатору званом Куга и умире како би један шпански град ослободио од инквизиције.

Драма је написана као антитоталитаристичко дело и у исто време као и 1984. Драма такође садржи алегоријску референцу на крај Орвеловог дела.

У првом француском издању драме, Ками је додао и расправу „Зашто Шпанија?”. У овој расправи он одговара свом католичком пријатељу Габриелу Марцелу којему је засметало што је радња смештена у Шпанији. Ту Ками изражава противљење тоталитарним режимима Запада и понашању Ватикана и Папе током Другог светског рата. По многима, најзначајнија реченица из есеја је:

„Зашто Герника, Габриел Марсел?”

Прозни стил[уреди]

У својим делима — било да су романи, драме или есеји - Албер Ками се бави човеком и људском егзистенцијом; трага за смислом човековог трајања и упркос радостима које живот пружа он у њему открива апсурд, много шта што га чини бесмисленим, одакле и човеково трајно незадовољство у овоме свету и стални сукоб појединца и света, и осећај човека да је странац у овоме свету. На тему те филозофије настаће његов роман Странац, који и јесте слика о апсурнодсти трајања, који ће своје објашњење добити у есеју Мит о Сизифу.[11]

Есеји[уреди]

  • Мит о Сизифу (1948)

Романи[уреди]

  • Срећна смрт (написано између 1936. и 1938. постхумно објављен 1971)
  • Странац (1942)
  • Куга (1947)
  • Пад (1956)
  • Први човек (недовршени роман, постхумно објављен 1995)

Драме[уреди]

  • Неспоразум (1944)
  • Калигула (1944)
  • Опсадно стање (1948)

Референце[уреди]

  1. ^ Albert Camus: Kuga, SysPrint, Lektira dostupna svima; str. 20.
  2. ^ Les Nouvelles litteraires, 15. 11. 1945.
  3. ^ Интернет енциклопедија Британника
  4. ^ de Gaudemar, Antoine (16 April 1994). "This one's had a good start born in the middle of a move". Guardian (UK)
  5. ^ „Албер Ками”. Печат. Приступљено 28. 1. 2018. 
  6. 6,0 6,1 Albert Camus: Kuga, SysPrint, Lektira dostupna svima; str. 220.
  7. 7,0 7,1 7,2 Albert Ками: Kuga, SysPrint, Lektira dostupna svima; str. 221.
  8. ^ Hronike III: Tekstovi o Alžiru, 1939–58
  9. ^ Todd, O. Albert Camus: A Life, str. 37., 250., Alfred A. Knopf, 1998.; Carroll & Graf, 2000.
  10. ^ NationMaster Encyclopedia
  11. ^ Књижевност и српски језик, приручник за ученике четвртог разреда гимназије и средњих стручних школа, Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Нови Сад, 2009. год

Литература[уреди]

Изабране биографије[уреди]

Спољашње везе[уреди]

  • Camus, BBC Radio 4 discussion with Peter Dunwoodie, David Walker & Christina Howells (In Our Time, Jan. 3, 2008)