Алегорија разборитости
 | |
| Уметник | Тицијан |
|---|---|
| Година | 1550–1565 |
| Техника | Уље на платну |
| Димензије | 76.2 cm × 68.6 cm cm |
| Место | Национална галерија у Лондону |
Алегорија разборитости (око 1550–1565) јесте уље на платну која се приписује италијанском уметнику Тицијану и његовим помоћницима. Слика приказује три људске главе, сваку окренута у другом правцу, изнад три животињске главе (са лева на десно, вук, лав и пас). Слика се налази у Националној галерији у Лондону.[1]
Обично се тумачи да слика има више слојева значења.[2][3] На првом нивоу, различите старости три људске главе представљају три доба човека (са лева на десно: старост, зрелост и младост), тема коју је Тицијан приказао 50 година раније у својој Три доба човека. Различити правци у којима се они суочавају одражавају други, шири концепт времена које има прошлост, садашњост и будућност. Ова тема се понавља у приказу животињских глава: животиња са три главе (вук, лав, пас) која представља проток времена (прошлост, садашњост, будућност) повезује се са Сераписом у Макробијевим Сатурналијама. Трећи ниво, од кога је слика добила данашње име, сугерише једва видљив натпис изнад портрета: EX PRÆTE/RITO // PRÆSENS PRVDEN/TER AGIT // NI FVTVRA / ACTIONĒ DE/TVRPET ( Латински за „из искуства прошлости, садашњост делује разборито, да не би покварила будуће поступке“.)
Тврдило се да су људска лица стварни портрети остарелог Тицијана, његовог сина Орација и његовог младог нећака Марка Вечелија, који је, као и Орацио, живео и радио са Тицијаном.[4]
Ервин Панофски сугерише да је слика посебно повезана са преговорима везаним за преношење Тицијанове имовине на млађе генерације, у светлу његове непосредне смрти. Слика стога делује као визуелни савет за три генерације да се понашају разборито при управљању наследством. Николас Пени је, међутим, веома скептичан према овоме и указује на неслагања између људских глава и других доказа о изгледу појединаца. Он сумња да је то био лични пројекат било које врсте и сматра да је сигурно вероватније да је слика наручена.[5] И други су мишљења да три главе нису Тицијан и његова породица. Један од разлога је што нема портрета Оразија или Марка, па је потврда да су они приказани мало могућа.[6]
У скорије време, слика је објашњена на сасвим различите начине. Уместо алегорије разборитости, она је виђена као алегорија о греху и покајању. По овом гледишту, то је исто што и Тицијаново признање да га је његов неуспех да поступи разборито у младости и средњим годинама осудио на жалосну старост.[7]
Са друге стране, слика је тумачена као тврдња да је разборитост која долази са искуством и старошћу суштински аспект уметничке дискриминације и расуђивања. Према овој интерпретацији, слика стога делује као побијање става да је старост непријатељ уметничког достигнућа. На општем нивоу, приказ Тицијана на слици са његовим помоћницима Орациом и Марком такође је замишљен као одбрана разборитости континуитета традиције венецијанског уметничког круга.[8]
Слику су Националној галерији 1966. године поклонили трговац уметнинама Дејвид Коесер и његова супруга Бети.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б An Allegory of Prudence, National Gallery, Приступљено 28. 5. 2019
- ^ Panofsky & Saxl 1926, стр. 177.
- ^ Penny 2008, стр. 236 to 242.
- ^ Panofsky 1955.
- ^ Penny 2008, стр. 241.
- ^ Cohen 2000, стр. 50.
- ^ Cohen 2000, стр. 46.
- ^ Campbell 2003, стр. 261.
Литература[уреди | уреди извор]
- Campbell, Erin J. (2003), „Old Age and the Politics of Judgment in Titian's allegory of prudence”, Word and Image: A Journal of Verbal/Visual Poetry, 19 (4): 261—270, S2CID 153688495, doi:10.1080/02666286.2003.10406238
- Cohen, Simona (2000). „Titian's London "Allegory" and the three beasts of his "selva oscura"”. Renaissance Studies. 14 (1): 46—69. JSTOR 24412750. S2CID 194004169. doi:10.1111/j.1477-4658.2000.tb00371.x — преко Jstor.
- Panofsky, Erwin; Saxl, Fritz (1926), „A Late-Antique Religious Symbol in Works by Holbein and Titian”, The Burlington Magazine, XLIX (283), стр. 177—181, JSTOR 863048 — преко Jstor
- Panofsky, Erwin (1955). „Titian's Allegory of Prudence:a Postscript”. Meaning in the Visual Arts
. University Press. - Penny, Nicholas (2008), The Sixteenth-Century Italian Paintings, National Gallery Catalogues (new series), II, Venice 1540–1600, National Gallery Publications Ltd, ISBN 978-1-85709-913-3
