Александар Јанковић (војвода)

За друге употребе, погледајте страницу Александар Јанковић (вишезначна одредница).

Александар К. Јанковић
Војвода фрушкогорски Александар Јанковић током рата
Лични подаци
Датум рођења	(1921-09-11)11. септембар 1921.
Место рођења	Ириг, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти	3. април 2019.(2019-04-03) (97 год.)
Место смрти	Каракас, Венецуела
Супружник	Хилда
Деца	Вера
Војна каријера
Служба	Југословенска војска (—1941) Четници Косте Пећанца (1941—1943) Југословенска војска у отаџбини (1943)
Род	ратно ваздухопловство
Чин	наредник/војвода
Одликовања

Александар К. Јанковић (Ириг, 29. август/11. септембар 1921 — Каракас, 3. април 2019) био је српски и југословенски пилот, наредник Југословенског краљевског ратног ваздухопловства, четнички војвода фрушкогорски и политички емигрант.

Био је последњи живи пилот Југословенског краљевског ратног ваздухопловства.

Биографија

Образовање и предратни период

Јанковић као пилот ЈКРВ-а

Рођен је 11. септембра (29. августа по старом календару) 1921. године у Иригу, као син интенданта Првог ваздухопловног пука Кузмана Јанковића и Вере, рођене Поповић. Крштен је у цркви Успења Пресвете Богородице у родном Иригу, а чинодејствовао је свештеник Григорије А. Николић.

Малу и велику гимназију завршио је у Шапцу и Руми, да би се потом уписао у XIV класу Ваздухопловне подофицирске школе у Скопљу и завршио је као 24. у класи од 450 питомаца. Шест месеци уочи рата је унапређен у чин поднаредника.

Други светски рат

Априлски рат 1941. године затекао га је са чином наредника у авио-бази Капино поље код Никшића. Учествовао је у формирању одступнице краљу Петру II Карађорђевићу и члановима Владе Душана Симовића који су 15. априла управо са Капиног поља отишли у емиграцију. Како би избегао да по капитулацији падне у заробљеништво, заједно са још дванаесторицом сабораца се преко Дурмитора, Фоче и Вишеграда пребацио на простор Србије.

Придружио се четницима Косте Миловановића Пећанца непосредно по доласку и најпре је распоређен у Београдски, а затим у Мачвански четнички одред и потом Нишки четнички батаљон. На предлог ужичког војводе Омиљена Милића, Пећанац га је 1942. године именовао за четничког војводу фрушкогорског.

Припадао је једној групи која се Пећанцу пожалила на потпуковника Трифуна Микића из Неготина, због његове директне сарадње са Гестапом. Пећанац им је, како је Јанковић касније сведочио, рекао да ће настрадати много народа ако га буду ликвидирали и да се са тим мора још сачекати.

Крајем 1942. године, ухапшен је на нишкој железничкој станици од стране Гестапоа због одржавања везе са припадницима Југословенске војске у отаџбини генерала Драгољуба Драже Михаиловића, а по пријави мајора Микића. Он му је понудио да потпише признање којим оптужује саборце са којима је ухапшен, Омиљена Милића и инжењера Кораћа, и да ће одмах бити пуштен. Јанковић је то одбио и поцепао признање које му је било написано да потпише. Уследила је истрага без резултата, после које је спроведен у нишки логор. Ту је упознао комунисту Милана Зоговића који му је, пре него што ће бити стрељан, дао храну коју му је његова породица донела. Током боравка у логору је пет пута извођен на Бубањ код Ниша у симулацији стрељања, како би открио са ким је све сарађивао.

Јанковић је касније причао да га је управник логора Вернер Шулц на Аранђеловдан 1942. године, његову крсну славу, лично одвезао у цркву да запали свећу, као и да га је на своју одговорност ставио на списак за депортацију на принудни рад у Немачку, што му је заправо спасило живот. По пристизању транспорта у Београд, прихватио га је Српски Гестапо и одвео у своје седиште у данашњој згради ОШ „Старина Новак”. Затим је одведен у заробљеништво и на принудни рад.

Емиграција

По завршетку рата, остао је у емиграцији и придружио се америчким снагама за вођење активности против комуниста у Берлину. Добио је помоћ француских официра и запослио се као шофер војног представника за ратну штету. Тако је временом упознао венецуеланског представника за довођење стручних емиграната и 1947. године успео је да са још 250 Срба пређе у ову латиноамеричко земљу.

Радио је као рачуновођа у пољопривредној задрузи, трговац козметиком, надзорник у фабрици аутомобила и контролор у компанији Сименс. Пошто се из провинције преселио у Каракас, оженио се Хилдом из Порторика, Португалком, и са њом 1956. године добио ћерку Веру. Основао је и своје трговачко предузеће.

У Венецуели је основао Удружење Цар Душан Силни и 1956. године је положио венац на гроб Симона Боливара. Такође, основао је и четири нискотиражна листа - Отаџбина, Србија, Равногорски глас и Слободна Србија. Био је председник српске црквене општине и секретар парохије Светог Ђорђа у Каракасу, основане 1955. године.

У Каракасу је 1969. године дочекао краља Петра II, годину дана уочи његове смрти, и владику Дионисија који се налазио на челу Слободне српске православне цркве.

Спријатељио се са председником Венецуеле Маркосом Перезом Хименсом и био позиван на званичне пријеме, а био је поштовалац каснијег председника Уга Чавеза.

Последње године и смрт

Заједно са другим српским саборцима у Венецуели, Јанковић се заклео да се неће враћати у Србију све док се у њу не врати краљ Петар II. Посмртни остаци краља Петра II, који је преминуо 1970. године у Денверу, пренети су у Србију у јануару 2013. године, а у мају исте године положени у крипту Цркве Светог Ђорђа на Опленцу.

Истог месеца, Јанковић је дошао у Србију и поклонио се над гробом краља Петра II на Опленцу. Тада је посетио још и Републику Српску и обишао гробове својих родитеља у Бањалуци.

Јанковић је преминуо 3. априла 2019. године у Каракасу, где је и сахрањен.

Одликовања

• Ратни крст 1941.

Види још

• Срби у Венецуели