Александар Јерусалимски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Александар Јерусалимски

Свети Александар Јерусалимски је православни светитељ и ранохришћански мученик из 3. века.

Помиње се као ученик Климента Александријског. Почетком 3. века изабран је за епископа у Флавији, у Кападокији.

У време прогона хришћана од стране цара Септимија Севера бачен је у тамницу, где је био неколико година. По ослобођењу из тамнице свети Александар отпутовао је у Јерусалим да се поклони светим местима. Тамо је изабран за епископа Јеруслимског. При Јерусалимској цркви основао је чувену Јерусалимску библиотеку.[1] У њој је сабрао књиге Светога Писма и дела ондашњих хришћанских писаца. За време прогона хришћана од стране цара Деција, свети Александар је поново ухвапшен, и окован доведен у Кесарију Палестинску на суд. На суду је неустрашиво и громогласно исповедио пред свима да је Христос Једини истинити Бог и Цар и Творац васељене. Притом је рекао и да је клањање идолима клањање демонима, и да је идолопоклонство убитачна заблуда. Због тога је мучен и бачен жив зверовима да га поједу. Изведен пред зверове, свети Александар се помоли Господу оваквим речима: „Ако је воља Твоја да сада скончам, нека буде како Ти хоћеш!" - Тада зверии притрчаше к светитељу: једни приклањаху главе своје пред њим, други му целиваху ноге, трећи му лизаху ране. И тако благодаћу Божјом светитељ Божји остаде неповређен. Затим је поново бачен у тамницу, где је умро мученички 251. године.[2]

Православна црква прославља светог Александра јерусалиимског 12. децембра по јулијанском календару.[3][4]

Референце[уреди]

  1. ^ „St. Alexander of Jerusalem”. faith.nd.edu. Приступљено 19. 7. 2019. 
  2. ^ „Свети свештеномученик Александар, епископ јерусалимски”. Вечити православни календар. Приступљено 19. 7. 2019. 
  3. ^ „www.synaxaristis - ΜΕΓΑΣ ΣΥΝΑΞΑΡΙΣΤΗΣ”. www.synaxarion.gr. Приступљено 19. 7. 2019. 
  4. ^ dusan. „Свети свештеномученик Александар Јерусалимски”. ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ (на језику: српски). Приступљено 19. 7. 2019. 

Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.