Александар Алекса Мартић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
АЛЕКСАНДАР-АЛЕКСА МАРТИЋ
Алекса Мартић.png
Александар Алекса Мартић
Датум рођења(1890-02-20)20. фебруар 1890.
Место рођењасело Совљак, општина Уб
Краљевина Србија Краљевина Србија
Датум смрти24. децембра 1942. године
Место смртиМладеновац
Недићева Србија
Професијавелепоседник
Учешће у ратовимаПрви балкански,
Други балкански,
Први светски и
Други светски рат
СлужбаВојска Краљевине Србије
19121918
Чинрезервни каплар
Одликовања
Тракица војног ордена
Тракица Златне медаљe за храброст 1912. године

Александар Алекса Мартић, (Совљак код Уба, 20. фебруара 1890. – Младеновац, 24. децембра 1942.) био је веома имућан сељак, политичар и учесник четири рата: два балканска, Првог и Другог светског рата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима, те више других признања, као и све три споменице добијене за учешће у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године.[1]

Биографија[уреди]

Александар Алекса Мартић рођен је у селу Совљак код Уба, 20. фебруара 1890. године од оца Милоша и мајке Ранђије. Алексин отац је био такође имућан и напредан сељак, а у више мандата старешина села. После завршене основне школе у родном месту Алекса је остао у селу. Иако се бавио пољопривредом доста је читао како би могао очувати и унапређивати своје велико имање.

Ратно искуство[уреди]

Војни рок регулисао је у IV ескадрону II коњичког пука „Цар Душан“, од 1909. до 1911. године. Као резервни каплар активно је учествовао у оба балканска и Првом светском рату. Посебно се истакао у борби у Дреновцу у Мачви 1914. године, када је као вођа патроле заробио 12 непријатељских војника. За тај мудар и храбар подвиг одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.

У ослободилачким ратовима 19121918. године рањаван је чак три пута. Први пут, новембра 1914. у Дреновцу, у Мачви, у десну руку. Тог истог месеца али у поцерској Слатини у десно раме. Седмог новембра 1916. године на коти 1050 у десну плећку. Све то није га обесхрабрило ни избацило из строја. Чак ни погибија два брата на Солунском фронту.

Између светских ратова сарађује са Војиславом Лазићем из Стублина, др Радојем и Радованом Мијушковићем, вођама левог крила Земљорадничке странке у Тамнавском срезу. Због организовања и учешћа у крвавим догађајима на Убу 1. јула 1932. године, осуђен је на затвор и новчану казну. На општинским изборима одржаним 1936. године Удружена опозиција, са њим на челу, победила је у Совљаку. Према тврдњама његових симпатизера, током ноћи фалсификовани су изборни резултати па је за победника проглашен његов противкандидат.

У Тамнавску чету Ваљевског партизанског одреда ступио је међу првима, са своја оба сина и једним синовцем. Учествовао је више борби, а нарочито се истакао у одбрани слободне територије Ужичке партизанске републике. Поред учешћа у борбама често је разговарао са борцима и житељима места у којима су боравили, објашњавајући им, узроке брзе капитулације краљевске југословенске војске, циљеве и задатке народноослободилачког партизанског покрета итд. Говорио је на више партизанских зборова а посебно је било запажено његово иступање на збору у Голој Глави код Ваљева. После реорганизације Тамнавског (III) батаљона Посавског партизанског одреда постављен је за командира његове III чете. Заробљен је средином јануара 1942. године у Бељину код Владимираца и спроведен у убски затвор, где је страшно мучен и тучен. Потом га је преузела Специјална полиција Управе града Београда на даље мучење и саслушање. Нешто касније преузео га је Гестапо. Немачки официр, који га је саслушавао, кад је сазнао да је био један од најимућнијих и најнапреднијих пољопривредника у Тамнави, јер је имао 72 хектара земље, понудио му је да потпише већ спремљену изјаву у којој је писало да је мобилисан у партизане и да се каје због учешћа у њиховим акцијама. За узврат обећао му је да ће га послати у Немачку у заробљеништво, где ће добити задатак да се стара о његовом имању док овај буде одсутан. Као искрени родољуб одбио је ту понуду, говорећи да нетражи ничију милостињу, да му није потребан живот у окупираној земљи и да он неће да српска деца пљују на њега.

Из логора на Бањици отеран је у Младеновац и са групом затвореника и таоца стрељан 24. децембра 1942 године, за одмазду што је једна партизанка убила Недићевог војводу Јована Војиновића и једног немачког официра. Током Другог светског рата његова кућа је више пута пљачкана а укућани хапшени и прогањани.

У браку са Танкосавом (рођеном Матић из Грабовца код Обреновца), добио је синове Живорада и Мирослава, те кћи Љубицу, удату Косанић из Стубленице.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Архив Војно-историјског института, Београд, Досије Александар Алекса Мартић
  • Архив Југославије, Београд, Фонд Краљевог двора, Збирка података носилаца ордена Белог орла и Карађорђеве звезде са мачевима;
  • Влаховић, 1990, 322. и 433; Петковић, 1974; Радојчић, 1985, 6; Беговић, 1989; Радојчић, 1996, 33; Радојчић, 2001в, 265; Радојчић, 2001г, 363-364; Танасијевић: Хроника Уба (рукопис);