Александар Винербергер

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Винербергер
Лични подаци
Датум рођења(1891-12-08)8. децембар 1891.
Место рођењаБеч, Аустрија
Датум смрти5. јануар 1955.(1955-01-05) (63 год.)
Место смртиСалцбург, Аустрија
ЗанимањеХемијски инжењер, фотограф
Уметнички рад
Најважнија дела
Фотографије Голодомора

Александар Винербергер (Беч, 8. децембра 1891 – Салцбург, 5. јануар 1955) је био аустријски хемијски инжењер који је 19 година радио у хемијским компанијама СССР-а. Док је радио у Харкову, створио је серију фотографија о Гладомору 1932-1933, које су постале фотографски докази о масовној вештачки и наменски изазваној глади украјинског народа у то време. Током Другог светског рата се борио на страни нациста[1].

Биографија[уреди | уреди извор]

Алекандер Винербергер рођен је у Бечу 1891. године у породици мешовитог порекла. Упркос чињеници да је његов отац био Јеврејин, а мајка Чехиња, сам Александар се сматрао Аустријанцем и атеистом,[2] и након Аншлуса неуспешно покушао да се учлани у Националсоцијалистичку немачку радничку партију.[3]

Од 1910. до 1914. године студирао је на Филозофском факултету Универзитета у Бечу.

Током Првог светског рата мобилизован је у аустроугарску војску, учествовао у борбама против руске војске и заробљен је 1915. године.

Године 1917. дозвољено му је пресељење у Москву, где је са пријатељима основао хемијску лабораторију. Јесени 1919. покушао је да побегне из совјетске Русије у Аустрију преко Естоније користећи лажне документе, али није успео у томе. У Пскову га је ухапсила полиција. Винербергер је осуђен за шпијунажу. Велики део 1920-их провео је у затвору Лубјанка у Москви.[4] За време боравка у затвору, совјетска влада је ценила његове способности као хемичара, који је запошљавао стране затворенике који су радили у производњи. Винербергера су именовали за инжењером за производњу лакова и боја, а касније су радили у фабрикама експлозива. [5]

1927. раскинуо је његов брак са Јозефине Ронимојс. Бивша супруга је заједно са ћерком Анемари и сином Александром остала у Естонији (касније се Анемари преселила у Аустрију).

Винербергер је посетио родбину у Бечу први пут од затвора 1928. године и оженио се Лили Кимерман, ћерком произвођача из Швехата. По повратку у Москву, укинута су ограничења која су омогућила његовој жени да се пресели у Совјетски Савез. 1931. супрузи је дозвољено да се накратко врати у Беч, где је родила њихову ћерку Марго.

Почетком 1930-их породица Винербергер живела је у Москви, где је Александар имао положај у хемијској фабрици. 1932. године послан је у Љубучани (Московска област) на место техничког директора фабрике пластике, а 1933. премештен је на равноправно место у Харкову.

Фотографски докази глади 1932 - 1933[уреди | уреди извор]

Фотографија гладне девојке из Харкова једна је од најпознатијих фотографија гладомора (Александар Винербергер).

Живећи у Харкову, тада главном граду Украјинског ССР-а, Винербергер је био сведок велике глади и фотографисао је призоре које је виђао на градским улицама, упркос томе што је НКВД претио хапшењем. [4]

Током боравка у Харкову, Александар Винербергер потајно је створио око 100 фотографија града током Голодомора. Његове фотографије приказују редове гладних људи у продавницама, гладну децу, тела људи који су умрли од глади на улицама Харкова и масовну гробницу жртава глади. Инжењер је своје фотографије створио помоћу немачке камере Лејка, коју су му вероватно пренели пријатељи из иностранства. [2]

Одлазећи у Аустрију 1934. године, Винербергер је негативе послао дипломатском поштом уз помоћ аустријске амбасаде. Аустријске дипломате инсистирале су на таквој опрези, јер постоји велика вероватноћа да се на граници претраже личне ствари, а евентуално откривање фотографија може му угрозити живот. По повратку у Беч, Винербергер је поклонио слике кардиналу Теодору Иницеру (у то време, симпатизеру нациста и Аншлуса), који их је заједно са генералним секретаром Међународног комитета националних мањина Евалдом Амендејем представио Лиги нација.[2]

1934. Патриотски фронт у Аустрији објавио је фотографије Винербергера у малом памфлету под називом "Rußland, wie es wirklich ist" (Русија каква заиста јесте), али без приписивања.[6]

Фотографије Винербергера први пут су јавно доступне 1935. године захваљујући публикацији у књизи "Треба ли Русија да гладује?" (Muss Russland Hungern) Евалда Аменде; име аутора фотографија није било споменуто због бриге за сигурност аутора. [7] Александар Винербергер је 1939. објавио своју властиту књигу мемоара о животу у Совјетском Савезу у Аустрији, у којој су два поглавља посвећена Голодомору.[8] Фотографије су уврштене у његове мемоаре објављене 1942. године.[9]

Током Другог светског рата се добровољно пријавио за учешће на Источном фронту, на немачкој страни.[10]. 1944. Винербергер је био официр колаборационистичке Руске ослободилачке војске. Након рата, успео је да избегне пребацивање совјетским снагама - завршио је у америчкој окупацијској зони у Салцбургу, где је умро 1955.[11]

Тренутно су фотографије Виенербергера објављене у многим другим радовима и посебно су изложене у Канадском музеју људских права у Винипегу.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Masks of the Holodomor, стр. 8-9. (исповест Винербергерове ћерке)
  2. ^ а б в Morate navesti naslov = i url = dok rabite {{Citiranje www}}, Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „BBC” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  3. ^ Masks of the Holodomor, стр. 8. (исповест Винербергерове ћерке)
  4. ^ а б Morate navesti naslov = i url = dok rabite {{Citiranje www}}, Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „Marochko” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  5. ^ Morate navesti naslov = i url = dok rabite {{Citiranje www}},
  6. ^ Rußland, wie es wirklich ist!, hrsg. v. der Vaterländischen Front, für den Inhalt verantwortlich: Dr. Ferdinand Krawiec, Wien 1934, 16 S.
  7. ^ Dr. Ewald Ammende, Muß Rußland hungern? Menschen- und Völkerschicksale in der Sowjetunion, Wien 1935, XXIII, 355 Seiten. Mit 22 Abb
  8. ^ Alexander Wienerberger, Hart auf hart. 15 Jahre Ingenieur in Sowjetrußland. Ein Tatsachenbericht, Salzburg 1939
  9. ^ Alexander Wienerberger, Um eine Fuhre Salz im GPU-Keller. Erlebnisse eines deutschen Ingenieurs in Sowjetrussland, mit Zeichnungen von Günther Büsemeyer, Gütersloh [1942], 32 S.
  10. ^ Masks of the Holodomor, стр. 8. (исповест Винербергерове ћерке)
  11. ^ Josef Vogl. Alexander Wienerberger — Fotograf des Holodomor. In: Dokumentationsarchiv des österreichischen Widerstandes (Hrsg.), Feindbilder, Wien 2015 (= Jahrbuch 2015), S. 259—272

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

На украјинском[уреди | уреди извор]

На другим језицима[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Винербергер&oldid=26660613”