Александар Вучић

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор
С Википедије, слободне енциклопедије

Александар Вучић
Aleksandar Vučić 2019 (cropped).jpg
Вучић јуна 2019. године
Биографија
Датум рођења(1970-03-05)5. март 1970.(52 год.)
Место рођењаБеоград, СР Србија
СФР Југославија
Супружник
Деца3
ПородицаАндреј Вучић (брат)
УниверзитетУниверзитет у Београду
Занимањеполитичар
Политичка
странка
ПотписSignature Aleksandar Vučić.svg
vucic.rs
Тренутна функција
Функцију обавља од 31. мај 2017.
Председник владеИвица Дачић (в.д.)
Ана Брнабић
ПретходникТомислав Николић
28. април 2014 — 31. мај 2017.
ПредседникТомислав Николић
ПотпредседникИвица Дачић (први)
Расим Љајић
Зорана Михајловић
Кори Удовички
Небојша Стефановић
ПретходникИвица Дачић (в.д.)
НаследникАна Брнабић
27. јул 2012 — 27. април 2014.
Председник владеИвица Дачић
ПретходникИвица Дачић
НаследникИвица Дачић
27. јул 2012 — 2. септембар 2013.
Председник владеИвица Дачић
ПретходникДраган Шутановац
НаследникНебојша Родић
Министар за информисање Србије
24. март 1998 — 24. октобар 2000.
Председник владеМирко Марјановић
ПретходникРадмила Милентијевић
НаследникИвица Дачић
Бисерка Матић Спасојевић
Богољуб Пејчић

Александар Вучић (Београд, 5. март 1970)[1] српски је политичар на функцији председника Србије од 2017.[2] и председника Српске напредне странке (СНС) од 2012. године.

Вучић је био председник Владе Србије у два мандата, од 2014. до 2016. и од 2016. до 2017. године, као и потпредседник Владе од 2012 до 2014. године. Поред тога, био је посланик у Народној скупштини Србије, министар за информисање од 1998. до 2000, а касније и министар одбране од 2012 до 2013. године. У априлу 2017. изабран је за председника, освојивши преко 55% гласова у првом кругу, чиме је избегнут други круг. Званично је преузео дужност 31. маја 2017, наследивши Томислава Николића.

Као министар за информисање, увео је високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића, поготово током рата на Косову и Метохији.[3][4] Вучић је у периоду након Булдожер револуције био једна од најистакнутијих личности опозиције. Од оснивања нове странке 2008. године, помакнуо се са првобитне крајње деснице и чврстог евроскептицизма према проевропским, конзервативним и популистичким политичким идеологијама. Коалиција око СНС победила је на изборима 2012. и Српска напредна странка је први пут постала део владе, што је довело до успостављања система доминантне странке.[5][6][7] Након што је 2014. дошао на чело владе, обећао је да ће наставити да прати процес приступања Европској унији (ЕУ) приватизацијом државних предузећа и либерализацијом привреде.[8]

ЕУ је у децембру 2015. отворила прва поглавља током приступне конференције са делегацијом Србије коју је предводио Вучић. Био је једна од кључних личности у сарадњи и дијалогу влада Косова и Србије уз посредовање ЕУ, залажући се за примену Бриселског споразума о нормализацији односа. Након преговора уз посредство САД, у септембру 2020. потписао је споразум о нормализацији економских односа са Косовом, али и о премештању амбасаде Србије у Израелу у Јерусалим. Један је од иницијатора Отвореног Балкана (раније познатог као Мини Шенген), економске зоне балканских држава која има за циљ гаранцију „четири слободе”. Посматрачи су описали Вучићеву владавину као ауторитарни, аутократски или илиберално-демократски режим, позивајући се на ограничену слободу штампе.[9][10][11][12]

Биографија

Младост и образовање

Рођен је 5. марта 1970. године у Београду, као старији син Ангелине (девојачко Милованов) и Анђелка Вучића.[13] Има млађег брата Андреја Вучића.[14] Са очеве стране, пореклом је из Чипуљића, одакле је породица протерана од стране усташа на почетку Другог светског рата, те се његов отац Анђелко Вучић игром случаја родио у околини Београда. Ипак, усташе су тамо убили Анђелка, деду Александра Вучића, по којем је његов отац добио име, као и прадеду Радета, стричеве и многе друге чланове фамилије. Породица је старином из источне Херцеговине или Црне Горе.

Похађао је основну школу „Бранко Радичевић” у Новом Београду и Земунску гимназију са одличним успехом. Учествовао је на градским и републичким такмичењима из историје, где је освајао награде, а био је и пионирски првак Београда у шаху.

Уписао је студије на Правном факултету Универзитета у Београду 1988. и дипломирао 16. новембра 1994, а усавршавао је енглески језик у Брајтону у Уједињеном Краљевству.[15] Као један од најбољих студената генерације био је и стипендиста „Фондације за развој научног подмлатка”.

Војни рок је служио у Лукавици. За време рата у Босни и Херцеговини, током 1992. и 1993. године, добровољно је радио као новинар и извештач на „Каналу С” на Палама, где је припремао и водио вести на енглеском језику, блок вести из света, интервјуе и репортаже.

Улазак у политику

Вучић приступа Српској радикалној странци 1993. године и исте године на изборима бива изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије.

Две године касније, са 24 године, постаје и генерални секретар Српске радикалне странке. После победе радикала на локалним изборима у Земуну 1996. године, постао је директор Културног спортског центра „Пинки”.[16]

Министар за информисање

Дана 24. марта 1998. године, постаје министар за информисање у Влади „народног јединства” Мирка Марјановића[15], коју су чинили Социјалистичка партија Србије, Српска радикална странка и Југословенска левица, те подноси оставку на место директора КСЦ „Пинкија”.

За време министарског мандата потписао је Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића. Казне су се морале платити у року од 24 сата, у противном би њихова имовина била заплењена.[17] Услед тога је дошло до гашења редакција „Дневног телеграфа”, „Европљанина” и „Наше борбе”, а многи други независни медији су били кажњавани.[18][19] Медији су у овом периоду били под озбиљном репресијом од стране режима, а страни медији су посматрани као „шпијуни” и „страни елементи”.[19]

Вучић је имао улогу у пропаганди Милошевићевог режима за време рата на Косову и Метохији када су вршени притисци на медије путем кривичних прогона и застрашивања, поготово независних новинара који су писали о злочинима над албанским цивилима, као што су Дејан Анастасијевић и Славко Ћурувија.[20][21][22] Влада је донела Уредбу о посебним мерама у условима претње оружаним нападима НАТО-а, за време чијег важења је укинут програм Радио Индекса[23], а затим и Радио Сенте, Кикинде, ТВ Пирота и Радио Ситија у Нишу. Са кабловских мрежа су скинути сви страни ТВ канали, а земаљским радијским и телевизијским станицама забрањено је реемитовање страних сервиса на српском језику.[24] Након почетка НАТО агресије, Вучић је позвао на састанак уреднике београдских медија на којем је саопштено да је неопходно да се током извештавања употребљавају искључиво ставови и терминологија режима. Уредници су били у обавези да доставе министарству копије текстова, а дозвољено је било преносити само вести домаћих медија који су били под строгом цензуром.[19] Вучић је изјавио за лист Аргумент да ће се „кад тад осветити Славку Ћурувији”, новинару и оснивачу неких од угашених листова.[19] Ћурувија је убијен 11. априла 1999, а његова невенчана супруга изјавила је 15 година касније да је Вучић био умешан у убиство и да је био, „не само креатор закона о информисању већ и праксе прогона новинара”.[25][26]

Након што је одбијен захтев да Радио телевизија Србије реемитује шест сати програма страних медија током дана за време бомбардовања Југославије, НАТО је прогласио зграду РТС-а легитимном метом сматрајући га делом „ратне машинерије”, који спроводи пропаганду и не извештава адекватно о збивањима у рату.[27][28] Зграда је бомбардована 23. априла и живот је изгубило 16 радника ове медијске куће, а још 16 је повређено. У ноћи када је бомбардована зграда РТС-а, Вучић је требало да из студија у њој гостује у емисији Ларија Кинга.[29]

У то време изабран је и за члана Управног одбора Универзитета у Београду и Филозофског факултета. Вучић је био и на јавном списку особа којим је забрањен улазак у Европску унију.[18]

Након потписивања Кумановског споразума, којим је окончана НАТО агресија, уведен протекторат УН и дефакто суспендован суверенитет Србије у покрајини Косово, министри из редова Српске радикалне странке подносе оставке на своје функције 14. јуна 1999. године[30], али настављају да обављају своје дужности, објашњавајући то националним интересима.

Вучић је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ три пута: у Веће Република први пут у фебруару 1998, други пут у мају 2000. и коначно на савезним изборима 24. септембра 2000.[15] У мају 2000. године, Савезна влада СРЈ га је именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија. У фебруару 2001, Вучић подноси оставку на функцију савезног посланика.

Поново у опозицији

Александру Вучићу је у марту 2002. одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра, у вези стана од преко 100 квадрата који му је 1998. доделила Влада. Тај стан је потом, по тврдњи ДОС-ове власти, откупљен испод тржишне вредности, мада Вучић објашњава да је заправо од Владе добио 60 квадрата, а да је остатак одмах у старту платио, уз помоћ породице.[31]

На локалним изборима 2004. Вучић се кандидује за градоначелника Београда са мотом кампање „Вучић за метрополу”, у којој обилази сва приградска насеља и промовише за себе урбани имиџ младог човека са идејом и енергијом. Освојио је 29% гласова у првом и 48,4% гласова у другом кругу.[32]

Александар Вучић је био генерални секретар Српске радикалне странке и председник општинског одбора Нови Београд. Био је народни посланик и заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке у Народној скупштини Републике Србије, члан Административног одбора и Одбора за уставна питања и заменик председника Одбора за Косово и Метохију и Одбора за културу и информисање.[33]

Српска радикална странка је заједно са коалицијом ДССНова Србија|НС и коалицијом СПСПУПСЈС потписала коалициони споразум 28. маја 2008. којим је, на основу резултата локалних избора, било договорено формирање градске већине у Скупштини града Београда. Вучић је тада предложен за новог градоначелника Београда. Међутим, након што је коалиција око СПС-а формирала републичку Владу са ДС-ом почетком јула, социјалисти су одлучили да одустану од потписаног споразума и формирана је коалиција ДС-СПС-Г17-ЛДП у граду Београду.[тражи се извор]

Српска напредна странка

Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој скупштини СНС (2008)

Након што је дошло до сукоба између челних људи у Српској радикалној странци (Војислава Шешеља и Томислава Николића), Вучић је 15. септембра 2008. поднео оставку на дужности у Српској радикалној странци и објавио привремено повлачење из политичког живота.[34]

Почетком октобра, саопштио је да се прикључује оснивању Српске напредне странке Томислава Николића.[18]

Том приликом је изјавио да ће се посветити берзанским пословима, „или ће помагати свом брату у вођењу фирме”, али је касније негирао да његов брат има фирму.[35]

На оснивачкој скупштини СНС, 21. октобра, изабран је за заменика председника Српске напредне странке.[36] Био је на челу изборних штабова за превремене локалне изборе у Земуну и Вождовцу 2009. где је СНС убедљиво победила ДС и преузела локалну власт у ове две београдске општине.[37][38]

Од када је напустио СРС и приступио СНС, Вучић је променио свој имиџ од националисте у проевропског политичара.[39]

После победе Томислава Николића на изборима одржаним 20. маја 2012.[40] и његове оставке на место председника СНС 24. маја 2012,[41] Вучић преузима функцију вршиоца дужности председника странке. На ванредној изборној скупштини, одржаној 29. септембра 2012. године, Александар Вучић изабран је једногласно за председника странке.[42]

Након формирања владе (коалиција СНС—СПС—УРС), јула 2012, постаје потпредседник Владе задужен за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала, као и министар одбране. Председник Николић га је именовао за секретара Савета за националну безбедност-[43]

Министар одбране

Вучић у време обављања функције министра одбране

Одмах по номинацији за првог потпредседника владе задуженог за одбрану, безбедност, борбу против организованог криминала и корупције, најављује да у борби против корупције неће бити заштићених и да ће будућа власт имати „нулту толеранцију” према корупцији и криминалу.

Доласком на чело Министарства одбране, затекао је тешко материјално стање војске и војне индустрије. Одмах је отишао на више путовања у потрази за стратешким партнерима и купцима за производе српске наменске индустрије. Са тих путовања се вратио са уговорима са Русијом и Уједињеним Арапским Емиратима вредним стотине милиона долара. [44][45][46][47][48] Учествовао је у организацији аеромитинга „Батајница 2012” у склопу прославе стогодишњице српске авијације, на ком је представљен нов домаћи школски авион „Ласта”.[49][50] Отвара се и нова фабрика борбених система у Великој Плани.[51] На сајму наоружања „Партнер 2013” одржаном у јуну 2013. је најавио инвестиције у овај сектор, за који је рекао да очекује да постане замајац српске индустрије.[52] Сајам је, такође, резултовао великим бројем нових уговора.[53]

У исто време, у знак пријатељства других држава према Србији, Министарство одбране добило је веома вредне поклоне, из УАЕ три блиндирана Мерцедесова џипа (око 3 милиона евра),[54] двадесет санитетских возила из Кине (око 2 милиона евра),[55] четири возила типа „Хамер” од владе САД (око 850.000 евра)[56] Традиционално добра сарадња са Русијом додатно је унапређена (уговор о стратешком партнерству), а посебно је значајна акција чишћења терена од касетних мина на око 3000 квадрата код аеродрома у Нишу и око Параћина.[57]

Поднео је оставку на место министра одбране уз образложење да жели да се у пуној мери посвети борби против корупције и криминала.

Бриселски споразум

Себастијан Курц и Александар Вучић (2014)

Одмах по ступању на дужност, председник Србије Томислав Николић најављује наставак разговора са Приштином на највишем нивоу, сматрајући да је то сувише важно питање да би га водили нижи службеници. За тај посао предлаже Ивицу Дачића, председника Владе. Неко време су ти преговори на први поглед успешно напредовали и заустављено је даље одузимање права Србима на Косову (право на српска документа и таблице), прихваћен је нацрт стварања Заједнице српских општина, међутим, долази до застоја код утврђивања права Заједнице општина. Вучић се прикључује преговарачком тиму у априлу 2013. са циљем да обезбеди да грађани ЗСО сами одлучују о судству и полицији.[58] У својој идеји о стварању ЗСО[59], Вучић је пронашао решење како да се обезбеди аутономија у срединама са већинским српским становништвом, да Заједница сама управља образовањем, здравством, да судска власт и полиција буду усклађене по саставу са етничком сликом у њој, и да Приштина може да постави регионалног команданта само по избору ЗСО-а.

На том састанку, Хашим Тачи покушава да минира договорени споразум захтевом да се као једна изборна јединица, на четири српске општине дода још три већински албанске општине, или „макар” јужни део Косовске Митровице. Тај предлог је за српску страну неприхватљив јер би се тиме озбиљно нарушила етничка слика. И поред великог притиска на преговараче лично, као и на Србију, Александар Вучић одбија предлог, сматрајући да у тој форми не задовољава ни минимум интереса Србије, ни њених грађана на Косову и Метохији,[60] тражи наставак преговора и од ЕУ да својим ауторитетом приволи косовске Албанце на компромис. Тада се први пут дешава да ЕУ уважава захтев Србије и врши притисак на Приштину која невољно прихвата поредећи Заједницу Општина са Републиком Српском.[61] Том приликом Вучић добија гаранције ЕУ и НАТО-а да „албанска чизма” неће имати приступ Северу Косова.[62] Договара се расписивање избора за новембар 2013. чиме би српске институције добиле пун легитимитет, уместо да од стране међународне заједнице и остатка КиМ буду третиране као паралелне. Приштина се обавезује да донесе закон о општој амнестији чиме се трајно онемогућује евентуално застрашивање српског становништва судским процесима[63] Иако Александар Вучић није у потпуности задовољан резултатима преговора, процењујући да је то максимум од могућег[64], да је одлука једина права за будућност Србије и њега лично[65], прихвата да се парафира споразум.[66] По повратку у земљу даје на увид јавности цео ток преговора као и коначан споразум. У Народној скупштини споразум добија велику подршку (173 посланика за, 24 против, 1 уздржан и 5 није гласало).[67][68] На КиМ су људи узнемирени и несигурни како ће те промене утицати на њихов живот и Александар Вучић одлази на Ким да одговори на њихова питања. Један део прихвата уверавања државног врха да неће остати незаштићени, али други део (ДСС, СРС, делимично СПЦ) и даље инсистира на задржавању постојећих српских институција . Тада Александар Вучић предлаже референдум под условом да се сви обавежу да ће прихватити његове резултате. Представници незадовољне групе Срба одбили су одржавање оваквог референдума.[69][70][71]

У међувремену је започео процес имплементације Бриселског споразума и расписани су избори на којима је кандидована заједничка Српска листа око коалиције СНС, која треба да обезбеди да се гласови Срба не расипају и да, са великим бројем добијених гласова, буде основа за самосталност Заједници српских општина.[72]

После успешно спроведених преговора, Србија је на Видовдан, 28. јуна 2013. добила оквирно датум за започињање преговора са ЕУ, с тим да је датум прве приступне конференције орочен најкасније за јануар 2014.[тражи се извор][73]

Председник Владе

Ванредни парламентарни избори у Србији одржани су 16. марта 2014. Истог дана одржани су и ванредни избори за локалну власт у Београду. Парламентарни избори су расписани након одлуке председништава СНС-а и СПС-а да се тренутни сазив Народне скупштине и Влада распусте зарад „провере воље народа”.[74] На парламентарним изборима изборна листа „Будућност у коју верујемо” коју је предводио Александар Вучић и Српска напредна странка, освојила је убедљиво највећи број гласова — 48,35%.[75] 27. априла формирана је нова Влада Србије са Александром Вучићем на месту председника Владе. Поред странака са листе коју је предводила СНС, у владу је поново ушла и коалиција окупљена око СПС-а.[76]

На ванредним парламентарним изборима 24. априла 2016, Српска напредна странка је поново освојила убедљиво највећи број гласова — 48,25%.[77] Након ових избора, владу на челу са Александром Вучићем су 11. августа 2016. поново саставили СНС и СПС, са својим коалиционим партнерима. Ову владу су подржали и Савез војвођанских Мађара и албанска Партија за демократско деловање.[78]

Период од доласка Вучића на место председника Владе је обележен падом медијских слобода услед притиска и напада на новинаре који исказују критику према режиму, као и гашења многих дебатних политичких емисија.[19][79][80][81]

Председник Републике

Одлуком Председништва и Главног одбора Српске напредне странке, Александар Вучић је изабран за кандидата ове странке на председничким изборима, који су одржани 2. априла 2017.[82][83] Његову кандидатуру су подржале и све странке владајуће коалиције (СПС, ПС, СДПС, ПСС, СПО, Самостални ДСС, ПУПС, ЈС и СВМ). На овим изборима, Вучић је победио у првом кругу, освојивши 55,08% гласова,[84] док су поједини медији и неке од опозиционих структура нагласили да је уочен низ неправилности током изборног процеса.[85] Према извештају ОЕБС-а, неизбалансирано извештавање медија, притисци на бираче и запослене у државним институцијама и злоупотреба јавних ресурса за спровођење кампање су пољуљали једнакост могућности у такмичењу кандидата.[86]

То је била прва победа већ у првом кругу председничких избора након избора 1992. године на којима је победу однео Слободан Милошевић (Војислав Коштуница је однео победу у првом кругу на изборима за председника СР Југославије). Према истраживањима ЦеСИД-а о демографској структури присталица председничких кандидата, за Вучића су гласали приближно у истом односу мушкарци и жене, са просечном старошћу од 55 година услед високог удела (42%) грађана у пензији. Највећи број гласача (41%) је завршио четворогодишњу средњу школу, а затим радничку школу (22%), док 21% има образовање ниже од средње школе.[87]

На дужност председника Републике Србије, ступио је 31. маја 2017. након истека мандата дотадашњем председнику Томиславу Николићу.[88] Дан пре тога, поднео је оставку на место председника Владе Србије.[89] 15. јуна мандат за састав нове владе поверио је Ани Брнабић, тадашњој министарки државне управе и локалне самоуправе.[90] Ова влада формирана је 29. јуна.[91]

Током посете Русији у децембру 2017. године добио је титулу почасног доктора на Московском државном институту за међународне односе (МГИМО).[92] Добитник је „Златног лава” за мир у Венецији 2018. године.[93]

Организација Freedom House је у извештају за 2018. годину навела да је Србија земља која има константан пад у индексима слободе након доласка Вучића на власт, као и да је у једној години изгубила статус „слободних” и сврстала се у категорију „делимично слободних” земаља. Према објашњењу, статус Србије опао је због погоршања у начину спровођења избора, због наставка покушаја владе и прорежимских медија да кроз законе угњетавају независне новинаре провлачећи их кроз прљаве кампање, као и због акумулације извршних овлашћења од стране председника Вучића, у супротности са уставним овлашћењима.[94][95] Политички теоретичари и научници, аналитичари и новинари често владавину Александра Вучића описују као ауторитарну или аутократску.[80][96][97][98][99][100][101][102][103][104][105] Због оптужби за пораст политичког насиља и гушење медијских слобода, у јесен 2018. године су отпочели протести усмерени су против начина вршења власти од стране Александра Вучића.

Црногорски бизнисмен и добротвор СПЦ Миодраг „Дака” Давидовић га је је оптужио да је 2019. године наредио атентат на њега и епископа СПЦ Јоаникија.[106] Од његове изјаве саопштењем јавности оштро се оградио епископ Јоаникије.[107]

Кандидатура за други мандат

На председничким изборима 3. априла 2022. године, Вучић наступа као кандидат предложен од стране Српске напредне странке, Социјалистичке партије Србије и Савеза војвођанских Мађара. Републичка изборна комисија га је за кандидата прогласила 9. марта, након предаје 148.846 исправних изјава подршке бирача.[108]

Српска радикална странка је 8. марта одлучила да подржи кандидатуру Александра Вучића за председника Републике Србије и тако први пут од увођења вишестраначја нема сопственог председничког кандидата.[109] Странка словачке националне мањине Словаци напред је такође подржала његову кандидатуру.[110]

Подршку Вучићевој кандидатури јавно су изразили лидери Демократског фронта из Црне Горе, посланик Скупштине Црне Горе и председник Демократске народне партије Милан Кнежевић, као и председник Нове српске демократије Андрија Мандић.[111] Такође, подршку су дали и други српски политичари из Црне Горе: Марко Бато Царевић (председник општине Будва)[112], Марко Ковачевић (председник општине Никшић), Веско Делић (председник општине Мојковац) и Иван Отовић (председник Скупштине општине Херцег Нови).[113] Писмом је подршку упутио и српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик[114], а Вучићеву председничку кандидатуру су подржали Српскa демократскa странкa и њен председник Мирко Шаровић (бивши председник Републике Српске)[115], као и председник Партије демократског прогреса Бранислав Бореновић.[116] Путем видео спота исто је учинио и Драшко Станивуковић, градоначелник Бањалуке.[117] Такође је добио подршку разних људи из јавног живота.[118]

Политика

Економија

Након избора за председника Владе 2014. године, Вучић је заговарао економске мере штедње ради смањења буџетског дефицита. Његова политика фискалне консолидације првенствено је била усмерена на резове у јавном сектору, а једна од мера је била смањење плата и пензија у јавном сектору, као и забрана запошљавања у јавном сектору. Као меру предострожности и обезбеђивања дугорочне фискалне стабилности државе, његова Влада је 23. фебруара 2015. године потписала трогодишњи аранжман са Међународним монетарним фондом у вредности од 1,2 милијарде евра. ММФ и Европска унија су похвалили спроведене реформе и назвали их једним од најуспешнијих програма које је ММФ икада имао.

ЕУ и мигрантска криза

Током европске мигрантске кризе 2015-2016. године, Вучић је своје ставове снажно ускладио са политиком немачке канцеларке Ангеле Меркел и јавно похвалио немачку миграциону политику. Такође је изјавио да ће Србија сарађивати са Европском унијом у решавању мигрантског тока идући од Блиског истока до земаља чланица ЕУ балканском рутом и да ће Србија бити спремна да прихвати део миграната.

Питање Косова и Метохије

Отворени Балкан

Детаљније: Отворени Балкан
Председник Републике Србије Александар Вучић, председник Владе Северне Македоније Зоран Заев и председник Владе Албаније Еди Рама на Економском форуму за регионалну сарадњу (29. јул 2021)

Вучић је био домаћин првог састанка иницијативе "Мини Шенген", који је одржан 10. октобра 2019. године у Новом Саду. На овом састанку је са председником Владе Северне Македоније Зораном Заевом и председником Владе Албаније Едијем Рамом потписао декларацију о намерама за успостављање јединствене регионалне економске зоне, а која би са ове три државе имала потенцијал од 131.953 квадратних километара и 11.800.000 становника.[119]

У оквиру иницијативе која је потом названа Отворени Балкан, одржано је неколико састанака. На састанку у Београду, одржаном 4. новембра 2021. године, потписана је заједничка изјава „будућност проширења - поглед из региона“, којом је Европска унија позвана да се више ангажује и заинтересује у процесу интеграција Западног Балкана. Писмо су потписали председник Републике Србије Александар Вучић, заменик председника Владе Северне Македоније задужен за европска питања Никола Димитров и председник Владе Албаније Еди Рама.[120] Приступање иницијативи је дан раније понуђено и председнику Владе Црне Горе Здравку Кривокапићу, који је изразио подршку иницијативи, али није изразио заинтересованост да и његова држава узме учешће. Такође, лидери иницијативе су упутили и позив Босни и Херцеговини да се придружи Отвореном Балкану.

Планирано је да иницијатива Отворени Балкан заживи 1. јануара 2023. године, када би све чланице иницијативе требало да укину граничке контроле.

Међународни односи

Односи са Хрватском

Односи са Русијом

Вучић је одржавао традиционалне добре односе између Србије и Русије, а његова влада је одбила да уведе санкције Русији, након кризе у Украјини и руске анексије Крима. Вучић је више пута најављивао да ће Србија остати посвећена својим европским интеграцијама, али и да одржава историјске односе са Русијом.

Током Вучићевог мандата, Србија је наставила да шири јача економске везе са Русијом, посебно повећањем српског извоза у Русију. Почетком 2016. године, после састанка са руским потпредседником владе Дмитријем Рогозином, Вучић је најавио могућност да Србија куповином руских ракетних система појача војну сарадњу са Русијом.

У децембру 2017. године, Вучић је први пут боравио у званичној посети Руској Федерацији као председник Србије. Изразио је захвалност Русији на заштити српских националних интереса и изјавио да: „Србија никада неће уводити санкције Руској Федерацији.“

Вучић је био против увођења санкција Русији поводом инвазије на Украјину 2022 и истовремено је подвукао поштовање територијалног интегритета Украјине.[121]

Односи са Сједињеним Америчким Државама

У јулу 2017. године Вучић је посетио Сједињене Државе и састао се са потпредседником САД Мајком Пенсом, где су разговарали о америчкој подршци напорима Србије да се придружи Европској унији, потреби за континуираним реформама и даљем напретку у нормализацији односа са Косовом. Позивајући се на предложени аранжман замене територија између Србије и Косова, амерички саветник за националну безбедност Џон Болтон рекао је да се Сједињене Државе неће противити територијалној размени између ради решавања дуготрајног спора. Стејт департмент и даље држи да је пуна нормализација односа између Србије и Косова „од суштинске важности за регионалну стабилност“, што је Вучић раније рекао.

Однос са Израелом

У уговору о намерама који је потписан у Вашингтону 2020. године, једна од ставки је била и премештање амбасаде Србије у Израелу из Тел Авива у Јерусалим, што би значило признавање Јерусалима за главни град Државе Израел, а што су претходно учиниле и Сједињене Државе.

Као последица тога, Израел је отворио амбасаду у самопроглашеној Републици Косово. Израел је такође тиме и признао Републику Косово као независну државу, иако је до тог споразума водио чврсту политику јединства српске територије. После овога, Вучић је изјавио да након признања независности Косова од стране Израела, Србија више не сматра да има било каквих обавеза из Вашингтонског споразума.

Председник Израела Рувен Ривлин у званичној посети Београду (јул 2018)

Критике и контроверзе

Јавни профил

Вучић на Конгресу ЕПП у Мадриду (2015)

Неки су Вучића поредили са другим моћницима у европској политици и, као што је горе наведено, оптуживали га да је аутократа. Многи верују да је он успешно преузео централно место српске политике. Изградио је репутацију технократске ефикасности, идеолошке флексибилности и политичког прагматизма, док је задржао базу изборне подршке десног центра и деснице.

Велика Србија

Вучић је до 2008. био следбеник великосрпске идеологије, за коју је сведочио да се протеже до западне границе на линији Карлобаг—Огулин—Карловац—Вировитица.[122][123] Вучић је 1995. године, током рата у Хрватској, рекао у Глини (коју су тада контролисали побуњени Срби) да „Српска Крајина” и Глина никада неће бити део Хрватске, Банија никада неће бити враћена Хрватској и да ако је Српска радикална странка победила на изборима, Срби би живели у Великој Србији.[124][125] Вучић је у другом говору с почетка 2000-их Карлобаг, Огулин, Карловац и Вировитицу назвао „српским градовима” и навео да се „они [критичари СРС] радују што су усташе (мисли се на Хрвате) окупирале српску земљу и хоће нас српске радикале да увере да то није српско, да смо ми говорили глупости. (...) Хоћемо оно што је наше, српско.”[125] Након одвајања од Српске радикалне странке и стварања Српске напредне странке, Вучић је рекао да више не подржава великосрпску идеологију.[126]

Председник Црне Горе Мило Ђукановић оптужио је 1. септембра 2020. Вучића и београдске медије за мешање у унутрашњу политику Црне Горе, као и за наводне покушаје оживљавања „великосрпске политике”.[127]

Масакр у Сребреници и Ратко Младић

Вучић је 20. јула 1995. године, коментаришући кампању НАТО бомбардовања на положаје Војске Републике Српске (ВРС), у Народној скупштини рекао: „за сваког убијеног Србина убићемо 100 Муслимана” само неколико дана након масакра у Сребреници, када је више припадника ВРС и паравојне групе из Србије убило више од 8000 бошњачких муслимана.[128][129][3][130] Он је 2015. рекао да је његова изјава из 1995. „извучена из контекста” и да „то није суштина те реченице”.[131]

Пре одвајања од Радикалне странке Војислава Шешеља, Вучић је отворено и јавно славио и позивао на заштиту Ратка Младића, војсковође осуђеног за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид. Вучић је 2007. године, док је Младић још био на слободи у Србији, делио плакате на којима је писало „Сигурна кућа за генерала Младића”. Он је на седници парламента изјавио да ће Скупштина Србије увек штитити и бити сигурна кућа за генерала и да ће свака кућа у Србији која носи презиме Вучић штитити и склонити Младића.[132]

Исте године, Вучић је организовао улични протест на коме су табле улица назване по убијеном председнику Владе прозападне Србије замењене таблама у име Ратка Младића.[132] Ово је постала честа појава да српске ултрадесничарске фракције вандализују исте натписе на регуларним таблама како би прославили годишњицу атентата на Зорана Ђинђића.[133]

Вучић је учествовао и на протестима против хапшења касније осуђених ратних злочинаца Веселина Шљиванчанина и Радована Караџића, као и Војислава Шешеља, тадашњег председника његове странке.[134][135][136]

Славко Ћурувија

За време Вучићевог мандата министра информисања, у атентату који је спонзорисала држава убијен је Славко Ћурувија, истакнути новинар који је извештавао о рату на Косову и Метохији.[137][138] Вучић је 1999. године, пре атентата, дао интервју на насловној страни таблоида Аргумент у којем је изјавио „Осветићу се Славку Ћурувији за све лажи објављене у Дневном телеграфу (Ћурувијин лист).”[139] Вучић се 2014. извинио породици Ћурувија што су толико чекали да починиоце приведу правди и захвалио се свима на труду који су учествовали у решавању случаја.[140] Бранка Прпа, Ћурувијина ванбрачна супруга, рекла је да је Вучић учествовао у убиству и да је он творац праксе прогона новинара.[141]

Приватни живот

Тамара Вучић, која се удала за Александра Вучића 2013.

Вучић се 27. јула 1997. оженио Ксенијом Јанковић, новинарком Радио Индекса и Српске речи. Пар има двоје деце, а развели су се 2011. године. Јанковићева је преминула 29. јануара 2022. године.[142] Вучић се 14. децембра 2013. оженио Тамаром Ђукановић, дипломатом Министарства спољних послова Србије.[143] Његова супруга је 9. јуна 2017, седмицу након што је Вучић преузео председничку функцију, родила сина.[144]

Током опозиционог периода, често се појављивао у популарним ТВ емисијама.[145] Године 2006. Вучић је постао победник прве сезоне српске верзије ток-шоуа Пирамида, која је емитована на телевизији Пинк.[146] Био је први политичар који је учествовао на хуманитарном плесном такмичењу Плесом до снова (2009) и први политичар који је гостовао у емисији Вече са Иваном Ивановићем (2010).[145][147][148] Био је и гостујући члан жирија у једној епизоди треће сезоне најпопуларнијег музичког такмичења на Балкану, Звезде Гранда.[145][149]

Вучић је 15. новембра 2019. хоспитализован у Војној болници у Београду због очигледних „кардиоваскуларних проблема”. Три дана касније јављено је да је пуштен. Неки, укључујући његовог саветника за медије и заменика градоначелника Београда, тврдили су да су његови здравствени проблеми делом последица притиска новинара. Вучић је то изричито демантовао на конференцији за медије убрзо након боравка у болници. На истом догађају је потврдио хроничну природу својих здравствених тегоба.[150][151]

Дана 8. априла 2020. откривено је да је Вучићев 22-годишњи син Данило оболео од ковида 19 и да је примљен на Инфективну клинику у Београду.[152]

Вучић је током јула 2020. постао студент београдске Високе спортске школе струковних студија, са циљем да након завршетка политичке каријере постане кошаркашки тренер за јуниоре.[153][154] Поједини српски новинари јавили су да је обавезан услов за упис на факултет било активно бављење спортом три године, који је убрзо након Вучићевог уписа уклоњен са званичног сајта.[155]

Вучић је са 198 cm, један од највиших светских вођа.[156]

Награде и признања

Одликовања

Награда или одликовање додељује датум место
Орден Републике Српске на огрлици[157]  Република Српска 15. фебруар 2018. Београд
Order Dostik 1kl rib.png Орден Пријатељства[158]  Казахстан 9. октобар 2018. Астана
Order of Alexander Nevsky 2010 ribbon.svg Орден Александра Невског[159]  Русија 7. јануар 2019. Београд
Орден Светог Саве првог степена[160] Српска православна црква 8. октобар 2019. Београд
Орден белог лава на ленти[161]  Чешка Република 18. мај 2021. Праг
Орден преподобног Прохора Пчињског[162] Српска православна црква 13. јун 2021. Врање
Орден Светог Карла на ленти[163]  Монако 22. фебруар 2022. Монако

Почасни докторати

Година Институција
2017. Московски државни институт међународних односа[164]
2018. Азербејџански универзитет за језике[165]

Почасни грађанин

Држава Место Датум
 Република Србија Почасни грађанин Лесковца[166] 10. октобар 2013.
 Република Србија Почасни грађанин Новог Пазара[167] 20. април 2015.
 Република Србија Почасни грађанин Крупња[168] 24. јул 2015.
 Република Србија Почасни грађанин Сврљига[169] 8. мај 2017.
 Република Србија Почасни грађанин Лознице[170] 16. јун 2018.
 Босна и Херцеговина Почасни грађанин Дрвара[171] 21. јул 2019.
 Босна и Херцеговина Почасни грађанин Соколца[172] 29. јул 2019.
 Република Србија Почасни грађанин Александровца[173] 7. фебруар 2020.
 Босна и Херцеговина Почасни грађанин Бањалуке[174] 22. април 2021.
 Република Србија Почасни грађанин Шапца[175] 22. април 2021.
 Република Србија Почасни грађанин Смедервске Паланке[176] 28. јун 2021.
 Република Србија Почасни грађанин Звечана[177] 12. јул 2021.
 Република Србија Почасни грађанин Ваљева[178] 28. јул 2021.
 Република Србија Почасни грађанин Јагодине[179] 29. септембар 2021.
 Република Србија Почасни грађанин Рековца[180] 17. октобар 2021.
 Босна и Херцеговина Почасни грађанин Градишке[181] 18. април 2022.

Друге награде

  • Награда Капетан Миша Анастасијевић, за личност године 2012.[182]
  • Награда Личност године 2013, у избору Независних новина Босне и Херцеговине[182]
  • Награда Човек године 2013, у избору европског магазина "Ман"[182]
  • Најевропљанин 2013, у избору међународне организације "Прва европска кућа"[182]
  • Видовданска награда, 2013, град Крушевац[182]
  • Награда „Регионални лидер 2014” у избору регионалног жирија и читалаца "Вечерњег листа" Босне и Херцеговине[182]
  • Златне медаље за заслуге града Атине, 2019.[183]
  • Кључ града Бањалуке, 2021.[184]
  • Специјална златна плакета компаније Новости, 2021.[185]
  • Велики крст вожда Ђорђа Стратимировића, 12. новембар 2021.[186]
  • Априлска награде града Шапца за развој демократских вредности и поштовање људских права и слобода, 2021.[175]
  • Октобарска награда града Краљева, 2021.[187]

Напомене

  1. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Србије. Према резолуцији 1244 Савета безбедности цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Организације уједињених нација у оквиру српске суверене територије. Влада са седиштем у Приштини, у сарадњи са НАТО-ом и Еулексом, има дефакто власт над већином КиМ, док је Северно Косово, највећа територија већински насељена Србима, под делимичном влашћу Србије, што је регулисано Бриселским споразумом од 2013. године.

Референце

  1. ^ Aleksandar Vučić Архивирано 3 новембар 2014 на сајту Wayback Machine Istinomer.rs
  2. ^ „Serbia: Nations in Transit 2020 Country Report”. Freedom House. Архивирано из оригинала на датум 30. 10. 2020. Приступљено 3. 11. 2020. 
  3. ^ а б Fisk, Robert (2016). „Europe has a troublingly short memory over Serbia's Aleksander Vucic”. The Independent. Архивирано из оригинала на датум 15. 5. 2016. Приступљено 9. 2. 2017. 
  4. ^ Barber, Lionel (15. 5. 2018). „Interview: Serbia's Vucic insists 'I'm obsessed with Kosovo'. Financial Times. Архивирано из оригинала на датум 17. 5. 2018. Приступљено 12. 12. 2018. 
  5. ^ Orlović, Slaviša (2015). „The Influence of Electoral System on Party Fragmentation in Serbian Parliament”. Serbian Political Thought. 7 (11): 91—106. doi:10.22182/spt.1112015.5. 
  6. ^ Atlagić, Siniša; Vučićević, Dušan (2019). Thirty Years of Political Campaigning in Central and Eastern Europe. Palgrave Macmillan, Cham. стр. 20. ISBN 978-3-030-27693-5. doi:10.1007/978-3-030-27693-5_21. 
  7. ^ „Mandat dominantne stranke”. Politika (на језику: српски). 25. 3. 2014. Архивирано из оригинала на датум 8. 12. 2019. Приступљено 18. 11. 2019. 
  8. ^ „Independent Serbia”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала на датум 1. 11. 2019. Приступљено 1. 11. 2019. 
  9. ^ * Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272Слободан приступ. 
  10. ^ * Aleks Eror. „Two Decades After the Fall of Milosevic, Dictatorship Is Returning to Serbia”. World Politics Review. Архивирано из оригинала на датум 14. 5. 2019. Приступљено 26. 10. 2019. 
  11. ^ Jovanović, Srđan Mladenov (2019). „'You're Simply the Best': Communicating Power and Victimhood in Support of President Aleksandar Vučić in the Serbian Dailies Alo! and Informer”. Journal of Media Research. Polish Academy of Sciences. 11 (2): 22—42. doi:10.24193/jmr.31.2Слободан приступ. 
  12. ^ „Hungary no longer a democracy, Freedom House says”. Politico. 6. 5. 2020. Архивирано из оригинала на датум 9. 5. 2020. Приступљено 8. 5. 2020. »'Years of ... strongman tactics employed by Aleksandar Vučić in Serbia and Milo Đukanović in Montenegro have tipped those countries over the edge,' it says. 'For the first time since 2003, they are no longer categorized as democracies.'« 
  13. ^ Порекло Александра Вучића Порекло, 12. 4. 2012
  14. ^ Чонградин, Снежана (4. 11. 2016). „Чиме се бави Андреј Вучић”. Данас. 
  15. ^ а б в Биографије будућих министара РТС, 22. 7. 2012, Приступљено 27. 10. 2013.
  16. ^ „Александар Вучић”. Српска напредна странка. 
  17. ^ Thompson 1999, стр. 117.
  18. ^ а б в Aleksandar Vučić Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2013) Мондо,
  19. ^ а б в г д Jovanović, Srđan Mladenov (октобар 2016). „Confronting Recent History: Media in Serbia during Aleksandar Vučić's Ministry of Information in the Milošević Era (1998-1999 )”. Hiperboreea. 6 (1): 61—74. 
  20. ^ Serbia’s prime minister, The changeling The Economist, 15. 9. 2016, Приступљено 9. 4. 2019.
  21. ^ 'Only donkeys don’t change': Serbian PM says he's ready to be president The Guardian, 31. 3. 2017, Приступљено 9. 4. 2019.
  22. ^ Хелсиншки одбор за људска права, Извештај о појачаној репресији у Србији Време, 18. 12. 1999, Приступљено 9. 4. 2019.
  23. ^ Радио Индекс — Дневник једне забране Нин, 15. 10. 1998, Приступљено 27. 10. 2013
  24. ^ Godišnjica Zakona o informisanju Време, Приступљено 27. 10. 2013.
  25. ^ „Branka Prpa: Vučić je sudelovao u ubistvu Ćuruvije”. danas.rs. Приступљено 4. 10. 2015. 
  26. ^ „Branka Prpa u Pressingu: Zašto Vučić nije pozvan da svedoči?”. danas.rs. Приступљено 4. 10. 2015. 
  27. ^ Jokic 2003, стр. 100.
  28. ^ „Deset godina od bombardovanja RTS-a”. slobodnaevropa.org. Приступљено 4. 10. 2015. 
  29. ^ „Документ о гостовању у емисији Ларија Кинга”. 
  30. ^ Шешељ: Очекујемо усвајање наших оставки Глас јавности, 15. 7. 1999, Приступљено 29. 10. 2013.
  31. ^ Вучић: Кући сам долазио у крвавој мајици Вести онлајн, Приступљено 27. 10. 2013.
  32. ^ „Демократе па радикали”, Вечерње новости, 4. октобар 2004.
  33. ^ Александар Вучић СНС Земун, Приступљено 29. 10. 2013.
  34. ^ СРС:Вучић није дорастао ситуацији. Радио-телевизија Србије, 14. 9. 2008, Приступљено 15. 8. 2008.
  35. ^ Објављено: 30/10/2014, 15:44 (30. 10. 2014). „Вучић 2008 – Помагаћу брату у вођењу фирме”. Ceopom-istina.rs. Приступљено 2. 10. 2017. 
  36. ^ Оснивање Српске напредне странке Б92, 21. 10. 2008, Приступљено 22. 10. 2013.
  37. ^ Вождовац: СНС први, ДС други Б92,07.12.2009, Приступљено 22. 10. 2013.
  38. ^ Izbori u Zemunu biće održani 2. juna Блиц, 17. 4. 2013, Приступљено 22. 10. 2013.
  39. ^ Ramet, Hassenstab & Listhaug 2017, стр. 173.
  40. ^ Томислав Николић председник Србије РТС, 20. 12. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  41. ^ Блиц: Томислав Николић заплакао док је подносио оставку Блиц, 24. 5. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  42. ^ Александар Вучић једногласно изабран за председника СНС-а Политика, 29. 8. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  43. ^ Вучић секретар Савета за националну безбедност РТС, 3. 8. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  44. ^ Вучић: Србија ће правити ракете за УАЕ Новости, Приступљено 28. 10. 2013.
  45. ^ Вучић у УАЕ: Потписани уговори, стижу и долари Новости, Приступљено 28.10.2013.
  46. ^ Уговор од 220 милиона, шеик жели и српског бумбара Телеграф, Приступљено 28. 10. 2013.
  47. ^ Србија и УАЕ-Сарадња за понос Б92, Приступљено 28. 10. 2013.
  48. ^ Инвестиције из Емирата РТС, Приступљено 28. 10. 2013.
  49. ^ Батајница 2012 РТС, Приступљено 28. 10. 2013.
  50. ^ Аеро спектакл у Батајници Б92, Приступљено 22. 10. 2013.
  51. ^ Нова фабрика борбених система РТС, 29. 12. 2012 Приступљено 24.10.2013.
  52. ^ Вучић: Улажемо у војну индустрију Б92, 25. 6. 2013, Приступљено 28. 10. 2013.
  53. ^ Сајам наоружања компанији МБ наменска из Лучана донео нове уговоре Објективно, Приступљено 26. 10. 2013.
  54. ^ Шеик поклонио Вучићу мечке вредне три милиона евра Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2013) Ало, 23.01.2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  55. ^ Кина поклонила 20 санитетских возила војсци Србије Курир, аутор ТАНЈУГ, 06.07.2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  56. ^ Вучић: Србија је мала али поносна Вести, 28. 5. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  57. ^ Руси почели да чисте бомбе око аеродрома у Нишу Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2013) Ало, 5. 8. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  58. ^ Државни врх данас одлучује ко иде у Брисел Новости, Приступљено 26. 10. 2013.
  59. ^ Zečević, D. „Космет: Финиш уз државни врх”. Novosti.test.mainstream.rs. Приступљено 2. 10. 2017. 
  60. ^ „Београдско „не“ Бриселу: Влада одбила споразум са Косовом”. Slobodnaevropa.mobi. 8. 4. 2013. Приступљено 2. 10. 2017. 
  61. ^ Дачић парафирао текст споразума, Вучић: Прихваћени сви српски предлози Блиц,
  62. ^ Нема резервне Србије Политика,
  63. ^ Приштина, усвојен Закон о амнестији РТС,
  64. ^ Вучић: Споразум је једини начин да Србија опстане, да постоји РТВ,
  65. ^ Вучић: Споразум тежак, али једини могућ РТС,
  66. ^ Текст бриселског споразума Блиц, 19. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  67. ^ Скупштина Србије подржала споразум с Косовом Балканс Алџазира, 26. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  68. ^ Skupština usvojila izveštaj Vlade, za 173 poslanika Нови Магазин 26. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  69. ^ Вучић северу Косова и Метохије нуди референдум о споразуму Политика, 25. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  70. ^ Вучић: Одлучујемо о будућности Србије РТС, 25. 4. 2013, Приступљено 24.10.2013.
  71. ^ Вучић: Референдум, уз слогу Новости, 25. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  72. ^ Вулин у Лепосавићу: 3. новембра „Свесрпски избори” Радио КиМ
  73. ^ Бундестаг дао зелено светло" Србији, прва приступна конференција у јануару Новости, 27. 6. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  74. ^ „Нећу да будем премијер без избора”, Б92, 26. јануар 2014.
  75. ^ „Коначни резултати РИК-а за републичке изборе”, РТС, 24. март 2014.
  76. ^ „Србија добила нову Владу, Вучић премијер”, Вечерње новости, 27. април 2014.
  77. ^ РИК: Коначни резултати парламентарних избора, РТС, 5. мај 2016.
  78. ^ „Србија добила нову владу!”, Мондо, 11. август 2016.
  79. ^ Castaldo, Antonino; Pinna, Alessandra (2017). „De-Europeanization in the Balkans. Media freedom in post-Milošević Serbia”. European Politics and Society. 19 (3): 264—281. 
  80. ^ а б „Freedom in the World 2018” (PDF). Freedom House. Приступљено 12. 12. 2018. 
  81. ^ „Freedom in the World 2018” (PDF). Амнести интернашонал. Приступљено 18. 10. 2019. 
  82. ^ „Председништво СНС-а: Вучић кандидат за председника”, РТС, 14. фебруар 2017.
  83. ^ „Главни одбор СНС-а једногласно: Вучић кандидат за председника”, РТС, 17. фебруар 2017.
  84. ^ „РИК: Вучић изабрани председник Србије, коначни резултати”, Блиц, 20. април 2017.
  85. ^ „Izborne nepravilnosti: Stotine nedostajućih listića, razbijene kutije, pretnje”. 24. 4. 2016. Приступљено 2. 8. 2018. 
  86. ^ Извештај ОЕБС/КДИЉП Мисије за посматрање избора; председнички избори 2. април 2007. године (PDF). ОЕБС. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 19. 1. 2019. Приступљено 17. 1. 2019. 
  87. ^ Oko izbora 20 (PDF). CeSID. 2018. стр. 42, 43. 
  88. ^ „Александар Вучић положио заклетву и ступио на дужност председника Републике”, РТС, 31. мај 2017.
  89. ^ „Вучић поднео оставку Скупштини”, РТС, 30. мај 2017.
  90. ^ „Вучић: Ана Брнабић добила мандат за састав нове владе”, Танјуг, 15. јун 2017.
  91. ^ „Изабрана Влада Србије на челу са Аном Бранбић, министри положили заклетву”, Бета, 29. јун 2017.
  92. ^ „Вучићу почасни докторат престижног руског државног института”. Politika Online. 
  93. ^ „VUČIĆ DOBIO "ZLATNOG LAVA" ZA MIR: Za moju nagradu su zaslužni građani”. NOVOSTI. 
  94. ^ „Freedom in the World 2019” (PDF). Freedom House. 5. 1. 2019. Приступљено 5. 2. 2019. 
  95. ^ „Fridom haus: Srbija pala iz grupe slobodnih zemalja u grupu delimično slobodnih”. Н1. 5. 2. 2019. Приступљено 5. 2. 2019. 
  96. ^ Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272. 
  97. ^ Günay, Cengiz; Džihić, Vedran (октобар 2016). „Decoding the authoritarian code: exercising ‘legitimate’ power politics through the ruling parties in Turkey, Macedonia and Serbia”. Southeast European and Black Sea Studies. 16 (4): 529—549. doi:10.1080/14683857.2016.1242872. 
  98. ^ Voltmer, Voltmer (2019). Media, Communication and the Struggle for Democratic Change: Case Studies on Contested Transitions. Springer Nature. стр. 6. ISBN 978-3-030-16747-9. 
  99. ^ „A Serbian Election Erodes Democracy”. The New York Times. 9. 4. 2017. Приступљено 12. 12. 2018. 
  100. ^ „Thousands march against Serbian president’s autocratic rule”. The Washington Post. 8. 12. 2018. Архивирано из оригинала на датум 10. 12. 2018. Приступљено 12. 12. 2018. 
  101. ^ Eror, Aleks (9. 3. 2018). „How Aleksandar Vucic Became Europe’s Favorite Autocrat”. Foreign Policy. Приступљено 12. 12. 2018. 
  102. ^ Verseck, Keno (2. 4. 2017). „Vucic, der Allmächtige” (на језику: German). Der Spiegel. Приступљено 5. 1. 2019. 
  103. ^ Robelli, Enver (31. 3. 2017). „Serbie: une présidentielle pour asseoir l'emprise de Vucic” (на језику: French). Le Parisien. Приступљено 12. 12. 2018. 
  104. ^ Milovanović, Ivan (3. 2. 2018). „Vladavina neobuzdanog autokrate”. Данас. Архивирано из оригинала на датум 14. 12. 2018. Приступљено 12. 12. 2018. 
  105. ^ Mihajlović, Branka (30. 5. 2017). „Vučićeva ostavka na mestu premijera i predsednička mapa 'bolje' Srbije”. Радио Слободна Европа. Приступљено 12. 12. 2018. 
  106. ^ „Davidović: Vučić stoji iza pokušaja atentata na mene, pokušava da zavadi Srbe u Crnoj Gori - Svet - Dnevni list Danas”. www.danas.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-03-12. 
  107. ^ „ЕПИСКОП ЈОАНИКИЈЕ: Неприхватљиво је да Давидовић говори у моје име, Вучић нема никакве везе са покушајем атентата”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-07-19. 
  108. ^ „Избори у Србији 2022: Ко су кандидати за председника Србије”. ББЦ на српском језику. 29. март 2022. 
  109. ^ „Централна отаџбинска управа на седници одржаној 8. марта донела је одлуку о подршци кандидатуре Александра Вучића за председника Републике”. Српска радикална странка. 08. 03. 2022. 
  110. ^ „Странка Словаци напред подржава Вучића”. Дневник. 30. 03. 2022. 
  111. ^ „Кнежевић и Мандић подржали Вучића уочи избора”. Дан. 31. 3. 2022. 
  112. ^ „Carević: Pozivam građane da povjerenje ukažu Vučiću, za srpski narod u Crnoj Gori važno da imamo stabilnu Srbiju”. Vijesti. 31. 03. 2022. 
  113. ^ „Delić, Kovačević i Otović podržali Vučića: Vi ste garant prosperitetne Srbije, cijenimo brigu i nesebičnu podršku srpskom narodu u Crnoj Gori!”. Borba. 30. mart 2022. 
  114. ^ „Dodik podržao Vučića i SNS i poželeo mu pobedu na izborima u interesu kontinuiteta i stabilnosti”. Danas. 31. 3. 2022. 
  115. ^ „SDS i Šarović podržali Vučića”. N1. 30. 03. 2022. 
  116. ^ „Borenović i Šarović podržali Vučića i SNS na izborima u Srbiji”. 
  117. ^ „Stanivuković kao Vučić: Uz semafor na stadionu dao podršku kandidatu SNS”. Danas. 1. april 2022. 
  118. ^ „Ko je sve od poznatih podržao Vučića”. N1. 30. mart 2022. 
  119. ^ „Vučić, Zaev i Rama potpisali deklaraciju o slobodnom protoku robe i ljudi”. Radio Slobodna Evropa. 10. 10. 2019. 
  120. ^ „Učesnici sastanka inicijative Otvoreni Balkan pozivaju EU da se pokrene prema regionu”. Danas. 4. 11. 2021. 
  121. ^ „Serbia Supports Ukraine’s Sovereignty But Opposes Sanctions on Russia, Vucic says”. Balkan Insight (на језику: енглески). 2022-02-25. Приступљено 2022-03-04. 
  122. ^ „Srebrenica memorial: Angry protest mars burial of massacred Muslims”. Independent. 11. 7. 2015. Приступљено 15. 2. 2017. 
  123. ^ „Milosevic-era minister shakes off dark past on path to power in Serbia”. Reuters. 13. 3. 2014. Приступљено 15. 2. 2017. 
  124. ^ „Što je Vučić govorio u okupiranoj Glini 1995.”. tportal.hr. 19. 3. 2014. Приступљено 15. 2. 2017. 
  125. ^ а б „VIDEO Pogledajte još jedan Vučićev govor: "Karlovac, Virovitica i Ogulin su srpske zemlje". Index.hr. 
  126. ^ „Vučić: Velika Srbija nerealna”. tportal.hr. 10. 12. 2008. Приступљено 15. 2. 2017. 
  127. ^ „Montenegro's President concedes defeat; says Belgrade rivaives Serb nationalism”. N1. 1. 9. 2020. Архивирано из оригинала на датум 8. 9. 2020. 
  128. ^ Clark, Janine Natalya (август 2016). „Are there 'greener' ways of doing transitional justice? Some reflections on Srebrenica, nature and memorialisation” (PDF). The International Journal of Human Rights. University of Birmingham. 20 (6): 1199—1218. S2CID 151991839. doi:10.1080/13642987.2016.1218113. 
  129. ^ Blair, David (11. 7. 2015). „Serbian leader forced to flee as thousands remember dead of Srebrenica”. The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала на датум 13. 7. 2015. Приступљено 9. 2. 2017. 
  130. ^ „Aleksandar Vucic projected to win presidential election”. Al Jazeera. 
  131. ^ „Izetbegovic "disappointed" with Vucic”. B92. 5. 11. 2015. Приступљено 9. 2. 2017. 
  132. ^ а б „Press Online :: Politika :: Vučić lepio plakate sa natpisom Bulevar Ratka Mladića”. Архивирано из оригинала на датум 2. 3. 2014. 
  133. ^ „Street signs bearing Đinđić name vandalized”. B92. 6. 7. 2007. Приступљено 18. 9. 2018. 
  134. ^ „Uhapšen Veselin Šljivančanin”. B92. Приступљено 1. 4. 2019. 
  135. ^ „Završen protest na Trgu”. B92. Приступљено 1. 4. 2019. 
  136. ^ „Ovako je izgledao ispraćaj Šešelja u Hag”. N1. Архивирано из оригинала на датум 11. 12. 2018. Приступљено 18. 10. 2019. 
  137. ^ „Belgrade's independent media face grilling over Kosovo coverage”. BBC. Приступљено 24. 10. 2019. 
  138. ^ „Slavko Curuvija – Journalists Killed”. Committee to Protect Journalists. Приступљено 11. 9. 2016. 
  139. ^ Ексклузивно На Монитору: „Убица“ Славка Ћурувије Је „Проговорио“… , wordpress.com. Retrieved 9 December 2015.
  140. ^ "Milorad Ulemek provided info about murder of Slavko Ćuruvija", InSerbiaNews.info. Retrieved 9 December 2015.
  141. ^ Stanković, Stefan (2. 6. 2015). „Branka Prpa u Pressingu: Zašto Vučić nije pozvan da svedoči?”. N1 (TV channel). Приступљено 9. 2. 2017. 
  142. ^ „Preminula Ksenija Vučić, prva supruga predsednika Aleksandra Vučića”. N1 (на језику: српски). 2022-01-29. Архивирано из оригинала на датум 29. 1. 2022. Приступљено 2022-01-29. 
  143. ^ Bojović, B. (12. 8. 2014). „Šta je Dačić savetovao Vučićevoj supruzi”. Blic. Архивирано из оригинала на датум 12. 7. 2015. Приступљено 11. 7. 2015. 
  144. ^ „Vučić: Moraću da prekinem obaveze, dobili smo sina”. b92.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала на датум 4. 2. 2018. Приступљено 9. 6. 2017. 
  145. ^ а б в „Biografija iz varikine”. Vreme. 8. 6. 2017. Архивирано из оригинала на датум 25. 6. 2017. Приступљено 30. 10. 2019. 
  146. ^ „Skandalozna 'Piramida'. Blic. 17. 1. 2006. Архивирано из оригинала на датум 30. 10. 2019. Приступљено 30. 10. 2019. 
  147. ^ „Aleksandar Vučić: Prvi političar u "Plesu do snova"!”. svet.rs. 4. 2. 2009. Архивирано из оригинала на датум 30. 10. 2019. Приступљено 30. 10. 2019. 
  148. ^ „U ovoj zemlji ništa nije kako treba”. Vreme. 17. 1. 2019. Архивирано из оригинала на датум 30. 10. 2019. Приступљено 30. 10. 2019. 
  149. ^ „Vučić: Ivica je veseljak, Dačić: Bravo za Cecu”. Blic. 9. 2. 2013. Архивирано из оригинала на датум 30. 10. 2019. Приступљено 30. 10. 2019. 
  150. ^ „Serbia's Vucic Leaves Hospital After Heart Problem 'Caused' By 'Inappropriate' Media Questions”. RadioFreeEurope/RadioLiberty. Архивирано из оригинала на датум 19. 11. 2019. Приступљено 23. 11. 2019. 
  151. ^ „I suffer from chronic illness, journalists have nothing to do with it”. B92.net. Архивирано из оригинала на датум 20. 11. 2019. Приступљено 23. 11. 2019. 
  152. ^ Öztürk, Mustafa Talha (8. 4. 2020). „Serbian president's son contracts coronavirus”. www.aa.com.tr. Архивирано из оригинала на датум 10. 4. 2020. Приступљено 10. 4. 2020. 
  153. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Председник Вучић уписао струковне студије за кошаркашке тренере”. www.rts.rs. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2020. Приступљено 18. 7. 2020. 
  154. ^ „Hoću da završavam za košarkaškog trenera”. Mondo Portal (на језику: српски). Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2022. Приступљено 18. 7. 2020. 
  155. ^ „Nedoumica: Da li je nestao uslov za upis u Vučićevu školu”. NOVA portal (на језику: енглески). 21. 7. 2020. Архивирано из оригинала на датум 4. 3. 2022. Приступљено 22. 7. 2020. 
  156. ^ Baker, Sinéad (22. 8. 2019). „13 world leaders ranked by how tall they are”. Business Insider. Архивирано из оригинала на датум 22. 2. 2020. Приступљено 26. 6. 2020. 
  157. ^ „Додик одликовао Вучића орденом РС на огрлици”. РТС. 15. фебруар 2018. 
  158. ^ „VUČIĆ U ASTANI: Predsedniku Srbije uručen Orden prijateljstva prvog reda Kazahstana!”. Informer. 
  159. ^ „Указ Президента Российской Федерации от 07.01.2019 № 2 "О награждении орденом Александра Невского Президента Республики Сербии Вучича А." (на језику: руски). Официальный интернет-портал правовой информации. Приступљено 7. 1. 2019. 
  160. ^ „Орден Светог Саве патријарху Иринеју и Вучићу – Додику Орден Светог Симеона Мироточивог”. Политика. 8. октобар 2019. 
  161. ^ „Zeman odlikovao Vučića najvećim državnim priznanjem Češke”. N1. 18. maj 2021. 
  162. ^ „ЈАКА ПОРУКА ПРЕДСЕДНИКА ВУЧИЋА: Борићемо се за Србију, нећемо бити ничији поданици! (ВИДЕО)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-06-13. 
  163. ^ „Вучић у првој званичној посети Кнежевини Монако”. RTS. 22. 02. 2022. 
  164. ^ „Вучићу почасни докторат престижног руског државног института”. Политика. 20. децембар 2017. 
  165. ^ „Вучић почасни доктор Универзитета у Бакуу”. РТС. 22. мај 2018. 
  166. ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň VojvodinyRádio-televízia. „Vučić počasni građanin Leskovca”. Rádio-televízia Vojvodiny. Приступљено 2021-07-18. 
  167. ^ Beta. „Mahmutović: Vučić počasni građanin Novog Pazara, Tadić i Koštunica su donosili samo probleme”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-04-08. 
  168. ^ „Vučić počasni građanin Krupnja”. Mondo Portal (на језику: српски). Приступљено 2022-04-18. 
  169. ^ „Vučić počasni građanin Svrljiga - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2017-05-01. Приступљено 2022-04-08. 
  170. ^ „Вучић почасни грађанин Лознице”. РТС. 16. јун 2018. 
  171. ^ „Вучић почасни грађанин Дрвара”. РТС. 21. јул 2019. 
  172. ^ „Вучић почасни грађанин општине Соколац”. Новости. 29. јул 2019. 
  173. ^ „Vučić počasni građanin Aleksandrovca”. Danas. 7. februar 2020. 
  174. ^ „Председнику Вучићу уручен кључ Града Бањалуке са Повељом почасног грађанина Бањалуке”. Председник Републике Србије. 22. april 2021. 
  175. ^ а б Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Априлске награде додељене у Шапцу, Вучићу Повеља почасни грађанин”. www.rts.rs. Приступљено 2021-07-18. 
  176. ^ Tanjug/Alo/V.P. „NA VELIKI SRPSKI PRAZNIK Vučić u Smederevskoj Palanci proglašen za počasnog građanina - Alo.rs”. alo (на језику: српски). Приступљено 2021-06-29. 
  177. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Председник Вучић почасни грађанин Звечана”. www.rts.rs. Приступљено 2021-07-12. 
  178. ^ „Vučić postao počasni građanin Valjeva - Politika - Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2021-09-13. 
  179. ^ „Vučić počasni građanin Jagodine” (на језику: српски). Приступљено 2021-10-03. 
  180. ^ „ВУЧИЋ ПОЧАСНИ ГРАЂАНИН И РЕКОВЦА: Још једно признање за председника Србије”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-03-04. 
  181. ^ „Aleksandar Vučić je počasni građanin Gradiške”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2022-04-18. 
  182. ^ а б в г д ђ „Биографија”. Председник Републике Србије. Приступљено 2022-04-18. 
  183. ^ „Вучићу уручена Златна медаља за заслуге града Атине”. Политика. 10. 12. 2019. Приступљено 10. 12. 2019. 
  184. ^ Dragomirović, Aleksandra-Anja (2018-10-03). „OPŠTEKORISNE FUNKCIJE ŠUMA U NORMATIVNO-PLANSKIM AKTIMA I U PRAKSI: PRIMJER ŠUMA NA TERITORIJI GRADA BANJALUKE”. ГЛАСНИК ШУМАРСКОГ ФАКУЛТЕТА УНИВЕРЗИТЕТА У БАЊОЈ ЛУЦИ. 1 (27). ISSN 1512-956X. doi:10.7251/gsf1727051d. 
  185. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Вучић о плакети "Новости": Ово не доживљавам као лично признање, него као признање држави”. www.rts.rs. Приступљено 2021-06-30. 
  186. ^ „Састанак са представницима Центра за развој Шајкашке”. Председник Републике Србије. 12. 11. 2021. 
  187. ^ ПРЕДСЕДНИКУ СРБИЈЕ ОКТОБАРСКА НАГРАДА: Краљевчани свечано обележили празник Краљевдан и Дан свог града („Вечерње новости”, 8. октобар 2021)

Литература

Спољашње везе


Претходник:
Томислав Николић
Председник Републике Србије
31. мај 2017 — данас

Наследник:
Претходник:
Ивица Дачић
Председник Владе Републике Србије
27. април 2014 — 31. мај 2017.

Наследник:
Ана Брнабић
Претходник:
Драган Шутановац
Министар одбране Републике Србије
27. јул 2012 — 2. септембар 2013.

Наследник:
Небојша Родић
Претходник:
Томислав Николић
председник Српске напредне странке
24. мај 2012 — данас

Наследник: