Александар Карљукевич

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Н. Карљукевич
Александар Карљукевич 2017. године
Лични подаци
Пуно имеАлександар Николајевич Карљукевич
Датум рођења(1964-01-06)6. јануар 1964. (60 год.)
Место рођењаБелоруска ССР, Совјетски Савез Совјетски Савез
ДржављанствоСССР →  Белорусија
Књижевни рад
Језик стварањабелоруски језик, руски језик
Жанркњижевна критика, књижевност за децу, публицистика

Александар Николајевич Карљукевич (блр. Алесь Мікалаевіч Карлюкевіч; рођен 1964. године) је белоруски књижевник, новинар, књижевни критичар, фолклориста, Министар информисања Републике Белорусије (2017–2020). Главни је уредник новина Звезда и директор Издавачке куће Звезда[1].

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 6. јануара 1964. године у селу Затитова Слобода у Пуховицком рејону Минске области у Белорусији. По професији је ратни новинар и радио је у редакцијама ратних новина. После војне службе 1995. године био је дописник, уредник више рубрика државних новина, главни уредник новина Црвена смена, Књижевност и уметност, Звезда, а потом и директор издавачких кућа Књижевност и уметност и Звезда. Од 2017-2020. године био је на фукнцији Министра информисања Републике Белорусије. Од 1998. године је члан Удружења књижевника Белорусије[2]. Такође је члан удружења књижевника у Таџикистану, Азербејџану и Јерменији. Од 2018. године је члан белоруског Удружења уметника.

Од 20. јуна 2020. године налази се на позицији уредника новина Звезда и директора Издавачке куће Звезда.

Књижевни рад[уреди | уреди извор]

Изучава белоруско-туркменске, белоруско-таџикистанске и белоруско-казахстанске књижевне везе, којима је посветио и посебне књиге. О присутности белоруске књижевности у Кини, Пољској, Пакистану, Великој Британији и другим земљама света, писао је у бројним издањима.

Своја дела објављује од 1976. године. Први чланак Подвизи мојих земљака је објављен у часопису Бјарозка. Прва књига Повратак у... Белорусију изашла је на светлост дана 1994. године. Карљукевич се занима локалном књижевношћу и историјом, уметничким преводом, пише приче и бајке за децу. Аутор је више од 70 књига, штампаних у Белорусији, Русији, Таџикистану, Туркменистану, Јерменији, Азербејџану, Србији, Црној Гори, Литванијии Украјини. Бави се и књижевним превођењем[3].

Стваралаштво[уреди | уреди извор]

Карљукевич пише на руском и белоруском језику, аутор је и приређивач бројних књига. Његова дела су превођена на десетине језика света.

  • Повратак... Белорусији (Возвращение к... Беларуси) (1994)
  • Иза Титовке је - Слобода (За Титовкою - Слобода)(1997)
  • Књижевна карта Пуховичког округа (Літаратурная карта Пухаўшчыны) (1998)
  • Ишчекивање Отаџбине (Ожидание Отечества) (1998)
  • Даљи и ближи рођаци (Далёкія і блізкія суродзічы) (1999)
  • Игуменска бележница (Ігуменскі блакнот) (2000)
  • И само вековечни крај (І векавечны толькі край) (2000)
  • Од земље, која је родила или надахњује (Ад зямлі, якая нарадзіла ці натхняе) (2001)
  • Прошлост моја оживљава (Былое маё ажывае) (2002)
  • Затитова Слобода (Зацітава Слабада) (2007)
  • Плаветнило (Блонь) (2007; у коауторству са Б. Зубковским)
  • Траговима Игуманије (Тропинками Игуменщины) (2008)
  • И маштама ћу слободу дати (И мечтам волю дам) (2011)
  • Странице науке о отаџбини (Старонкі радзімазнаўства: Мясціны. Асобы: краязнаўчыя нарысы, Мн.: Звязда, (2013)[4]
  • Шушкалове авантуре (Прыгоды Шубуршуна) (2013)
  • Мудри Шушкало (Мудры Шубуршун) (2014)
  • Извор господара Јелских (Крыніца паноў Ельскіх) (2016)
  • Лекције пријатељства – белоруска књижевност у свету (Урокі сяброўства. Беларуская літаратура ў свеце) (2017)
  • Неравнодушно читање – сусрети, познанства, открића (Неравнодушное чтение: встречи, знакомства, открытия) (2018)
  • Адреса руске књижевности у Белорусији. Адреса белоруске књижевности у Русији (Адрес русской литературы в Беларуси. Адрес белорусской литературы в России) (2018)
  • Приче из Отаџбине (Рассказы об Отечестве) (2019)[5]
  • Игуменски округ - Путовање по родном крају (Ігуменскі павет (Падарожжа па родным краі). — Мн., Беларусь, (2020)
  • Пуховска земља. Књижевно гнездо Белорусије (Пуховщина. Литературное гнездо Беларуси. — Минск, (2020)
  • Каракумско сунце: странице белоруско-туркменских књижевних веза (Каракумскае сонца: старонкi беларуска-туркменскiх лiтаратурных сувязей (Минск, 2021).

Награде[уреди | уреди извор]

  • Награда часописа Младост за најбољу књигу године (1994)
  • Републичка књижевна награда Златни Купидон (2009)
  • Награда Председника Републике Белорусије За духовно уздизање (2007)
  • Књижевна награда Валентина Пикуља (Руска федерација, 2011)
  • Минска обласна књижевна награда Пављука Труса (2007, 2014)
  • Награда Пријатељства Независних Држава Звезда Пријатељства (2014)
  • Награда Лава Толстоја (2018)
  • Књижевна награда Прохоровско поље (рус. Прохоровское поле) (Русија, 2019)
  • Медаља Франциска Скарине (Република Белорусија, 2021)
  • Национална књижевна награда (Република Белорусија, 2021).

Дела А. Карљукевича у Србији[уреди | уреди извор]

У издању КИЗ Центра у Београду 2018. године у Белорусији је објављен Карљукевичев роман за децу Шушкало и његови пријатељи у преводу са белоруског језика[6]. Годину дана касније 2019. изашао је и други Карљукевичев роман за децу и омладину у издању Удружења поетских стваралаца у Београду под називом Извор господара Јелских[7]. Трећа књига (збирка прича из историје за све израсте) је изашла у издању Издавачке куће АЛМА у Београду 2020/2021 - Приче из Белорусије , преведена са руског језика[8]. Све три књиге је превела Дајана Лазаревић.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Дырэктарам-галоўным рэдактарам РВУ «Выдавецкі дом «Звязда» прызначаны Аляксандр Карлюкевіч”. Звязда. Приступљено 7. 2. 2021. 
  2. ^ „Официальное опубликование”. Право. Приступљено 7. 2. 2021. 
  3. ^ „Биографија Аљеса Карљукевича”. Звездани колодвор. 17: 32—34. април—мај 2019. 
  4. ^ Карлюкевiч, Алесь. „Старонкі радзімазнаўства. Мясціны. Асобы”. ЛитРес. Приступљено 7. 2. 2021. 
  5. ^ Шичко, Сергей. „«Рассказы об Отечестве»: подарок юным читателям к Году малой родины”. Созвучие. Приступљено 7. 2. 2021. 
  6. ^ „Аљес Карљукевич: „Шушкало и његови пријатељи“”. ДКЦБ. Приступљено 7. 2. 2021. 
  7. ^ Карљукевич, Аљес. „Извор господара Јелских”. ФлипХТМЛ. Приступљено 7. 2. 2021. 
  8. ^ „Инфо”. АЛМА. Приступљено 7. 2. 2021. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Приче из Белорусије / Аљес Карљукевич ; превела са руског Дајана Лазаревић. АЛМА, 2020.
  • Извор господара Јелских / Аљес Карљукевич ; превела са белоруског Дајана Лазаревић. УПС, 2019.
  • Шушкало и његови пријатељи / Аљес Карљукевич ; превела са белоруског Дајана Лазаревић. КИЗ Центар, 2018.
  • Чыгрын, С. (2011). Па Беларусі з Радзімазнаўствам. Мiнск: Маладосць. с. 72—73.
  • Марціновіч, A. (2003). Алесь Мікалаевіч // Энцыклапедыя гісторыі Беларусі. Мiнск: БелЭН. с. 397.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Карљукевич&oldid=26807847”