Александар Лебед

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар Лебед
Лебед 1996.
Лични подаци
Пуно имеАлександар Иванович Лебед
Датум рођења(1950-04-20)20. април 1950.
Место рођењаНовочеркаск, Руска СФСР, СССР
Датум смрти28. април 2002.(2002-04-28) (52 год.)
Место смртиАбакан, Хакасија, Русија
Држављанстворуско
Религијаправославље
Занимањевојно лице, политичар
Политичка каријера
Политичка
странка		КПСС (1972—1991)
Конгрес руских општина (1995—1996)
Народно-републиканска партија (1996—2002)
Чин
генерал-лајтант
5. јун 1998 — 28. април 2002.
ПредседникБорис Јељцин
Владимир Путин
ПретходникВалериј Зубов
НаследникАлександар Хлопоњин
10. јун 1998 — 2. новембар 2001.
18. јун 1996 — 17. октобар 1996.
ПредседникБорис Јељцин
ПретходникОлег Лобов
НаследникИван Рибкин
Посланик у Државној думи
17. децембар 1995. — 18. јун 1996.

Александар Иванович Лебед (рус. Алекса́ндр Ива́нович Ле́бед; Новочеркаск, 20. април 1950 — Абакан, 28. април 2002) био је совјетски и руски официр, генерал-поручник, политичар и гувернер Краснојарске Покрајине од 1998. до своје смрти 2002. године.

Кандидовао се за председника Руске Федерације на председничким изборима 1996. године и освојио 14,7% гласова.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Новочеркаску 20. априла 1950. године. Његов отац је осуђен на 7 година робије у Гулагу јер је два пута закаснио на посао.[1]

Војна каријера[уреди | уреди извор]

Био је одлучан да постане падобранац и 1969. године придружио се Рјазанској гардијској вишој командној школи ваздухопловства, где је постао кадет вода и командир чете док је био тамо. Године 1982, као официр совјетских ваздушно-десантних трупа, Лебед је постао командант батаљона у Авганистану током тамошњег рата. Током свог боравка у Авганистану, Лебед је постао популаран међу трупама под његовом командом. На овој функцији је био до 1982. године када је похађао Војну академију Фрунзе.[2][3]

Лебед на поштанској маркици Приднестровља

Године 1988. постао је командант 106. гардијске ваздушно-десантне дивизије. Он и његове трупе учествовали су у гушењу устанака широм совјетског Кавказа, у Грузији (1989) и Азербејџану (1990), у којима је одбио да употреби бруталност да угуши демонстрације. До 1991. године Лебед је имао чин генерал-мајора и постао други у команди Ваздушно-десантних трупа. Током покушаја државног удара 1991. године против нове руске владе, стекао је славу одбијајући да следи наређења да предводи своје снаге против Бориса Јељцина у Белој кући, што је допринело колапсу пуча.[2][4] Такође је у то време Лебед постао ривал генералу Павелу Грачову, команданту Ваздушно-десантних трупа и будућем министру одбране Русије, због онога што је Лебед сматрао Грачовљевим погрешним војним реформама. Грачев је тако постао његов главни ривал.[5] Наводно се због Грачева Лебед нашао распоређен у Молдавији 1992. године, као командант 14. гардијске армије.[6] Тамо је, у рату између руских и румунских фракција, интервенисао и искористио своју позицију за посредовање у мировном споразуму, такође пружајући заштиту етничким Русима.[3][4][6]

Акције генерала Лебеда у Молдавији повећале су његову популарност у руској јавности, а посебно међу руским националистима.[7] Овај догађај, заједно са његовом војном историјом, осигурао је да је Лебед био најпопуларнији војни официр у Русији у то време, а до 1994. године сматрано је да би он био најпопуларнији кандидат против Јељцина на председничким изборима 1996. године.[4][8][9]

Пензионисао се 1995. године.[10]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

Лебед и Владимир Путин 2002.

Његов први политички ангажман било је чланство у странци Конгрес руских општина.[11] На парламентарним изборима 1995. године изабран је за посланика у Државној думи.[10] Убрзо након тога, Лебед је званично започео своју дуго очекивану кампању за председничке изборе 1996. године. Обећао је да ће сузбити улични криминал и корупцију,[12] као и да ће зауставити Први чеченски рат.[12][13] У првој рунди избора освојио је 14,7% гласова. После првог круга избора, Јељцин је именовао генерала Лебеда за секретара Савета безбедности РФ.[14] Имао је кључну улогу у заустављању Првог чеченска рата.[15][16] Председник Јељцин му је дао отказ у октобру 1996. године, након унутрашњег сукоба унутар владе између Лебеда и фракције која је укључивала шефа кабинета председника Анатолија Чубајса, премијера Виктор Черномирдин и министра унутрашњих послова Анатолија Куликова.[17]

Године 1996. основао је Народно-републиканску партију. Године 1998. победио је на изборима за гувернера Краснојарске Покрајине. Задржао се на овој функцији до своје смрти у пада хеликоптера у околини Абакана 28. априла 2002. године.[2]

Породица[уреди | уреди извор]

Са супругом Ином је имао троје деце. Његов млађи брат, Алексеј (1955—2019) био је пуковник и глава Републике Хакасије.[18]

Одликовања[уреди | уреди извор]

  • Орден „За службу отаџбини у Оружаним снагама СССР”
  • Орден Црвене звезде

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Applebaum, Anne, 1964- (2003). Gulag : a history (1st изд.). New York: Doubleday. ISBN 0-7679-0056-1. OCLC 51086337. 
  2. ^ а б в Alexander Lebed. The Telegraph (29 April 2002). Retrieved 2 September 2017.
  3. ^ а б Russia's Alexander Lebed laid to rest. BBC News (30 April 2002). Retrieved 2 September 2017.
  4. ^ а б в Biography of Alexander Lebed. Central Connecticut State University. Retrieved 2 September 2017.
  5. ^ Cornwall, Rupert (25 September 2012). Pavel Grachev: General and politician who came unstuck in Chechnya. The Independent. Retrieved 2 September 2017.
  6. ^ а б Daniszewski, John (29 April 2002). Russian Politician Lebed Killed in Crash. Los Angeles Times. Retrieved 2 September 2017.
  7. ^ His time had gone. The Economist (2 May 2002). Retrieved 2 September 2017.
  8. ^ Barber, Tony (16 August 1994). Power struggle sparks unrest in Moldova. The Independent. Retrieved 2 September 2017.
  9. ^ Specter, Michael (13 October 1996). THE WARS OF ALEKSANDR IVANOVICH LEBED. The New York Times. Retrieved 2 September 2017.
  10. ^ а б IS LEBED A BOON OR BANE TO RUSSIAN DEMOCRACY?. Associated Press (26 July 1996). Retrieved 2 September 2017.
  11. ^ Felgenhauser, Paul (14 December 2006). THE RUSSIAN LOVE AFFAIR WITH PINOCHET. Jamestown Foundation. Retrieved 2 September 2017.
  12. ^ а б Willians, Carol J. (18 June 1996). Law-and-Order Candidate Finds Himself in Role of Kingmaker. Los Angeles Times. McFaul, Michael (1997). Russia's 1996 Presidential Election: The End of Polarized Politics. Hoover Institution Press. стр. 51–53. ISBN 978-0817995027. 
  13. ^ Hockstader, Lee (23 August 1996). YELTSIN CHIDES LEBED OVER CHECHEN WAR. The Washington Post. Retrieved 2 September 2017.
  14. ^ Yeltsin bolsters runoff bid, names ex-rival security chief. CNN (18 June 1996). Retrieved 2 September 2017.
  15. ^ Reeves, Phil (31 August 1996). Lebed wins over the Chechens. The Independent. Retrieved 2 September 2017.
  16. ^ Kelbnikov, Paul (1 November 1999). Conflagration in Russia. Retrieved 2 September 2017.
  17. ^ Lebed Dismissed But Not Tamed. Heritage Foundation (23 October 1996). Retrieved 2 September 2017.
  18. ^ „Алексей Лебедь”. Peoples.ru. Приступљено 2022-03-25. 


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Лебед&oldid=27393144”