Александар Петровић (учитељ)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Александар Т. Петровић
Портрет Александра Т. Петровића.jpg
Уље на платну, рад Ивана Марковића, власништво Факултета педагошких наука у Јагодини
Датум рођења1886.
Место рођења Студена
Датум смрти1962.
Место смрти Пирот

Александар Т. Петровић (Студена, 1886 — Пирот, 1962) био је српски педагог, ратни јунак и синдикални борац.[1]

Биографија[уреди]

Родом је из села Студена код Бабушнице. Отац Тодор Петровић из Студене, мајка Марија Глигоријевић из Стрелца, деда по мајци свештеник Коста Глигоријевић из Стрелца [2]. Завршио је Гимназију у Пироту 1902, а Учитељску школу у Јагодини 1906. као први у колу код професора Сретена Аџића.

Учествовао је у Балканским ратовима (1912—1913) и у Првом светском рату (1914—1918) и Другом светском рату (1941—1945). Стеван Јаковљевић у трећем тому Српске трилогије, поглавље Црна река, пише о његовој ратној победи на овој реци, коју је извојевао као командир треће чете, четвртог батаљона, трећег пешадијског пука Моравске дивизије, због чега је касније, после успешне одбране на преком војном суду на Крфу одликован Карађорђевом звездом. Крај рата дочекао је као делегирани официр при француским болницима и као командант привремене српске војне болнице у Сиди Абдалаху (Тунис). По повратку 1919. био је ађутант команданта Пиротског војног округа.

Два пута је одликован официрским орденом Карађорђеве звезде с мачевима IV реда. Носилац је и Албанске споменице, два Ордена белог орла с мачевима IV и V степена, Ордена југословенске круне, сребрне и златне Медаље за храброст, као и највишег просветног Ордена Светог Саве.

Члан Главног одбора Удружења учитеља у Краљевини Југославији, председник Удружења учитеља Пирота, председник Учитељске кредитне задруге - залагао се за очување сећања на учитеље погинуле у ослободилачким ратовима, као и на помоћи удовицама и ратној сирочади. Због тог рада, а и као пријатељ Драгољуба Јовановића, био је изложен притисцима у првој, а потом и другој Југославији. На почетку Другог светског рата покушао је са својом јединицом пробој ка Јадранском мору, али је опкољен код Сарајева и одведен у немачки логор Биберах на Рису (Oflag V-B)у коме је провео четири године јер није прихватио да се изјасни као "Бугарин" да би био пуштен. У њему је заједно с Миланом Богдановићем и групом официра у августу 1942. написао "Одговор немачком официру о ставу југословенских официра" у коме је јасно изразио свој антифашистички став. У Југославију се вратио јуна 1945. у групи коју је предводио ђенерал Живко Станисављевић. Супруга Даница (ћерка трговца Сотира Митковића, сестра Николе Митковића, фотографа и председника пиротске општине, и Ристе Митковића, писца и доцента на Медицинском факултету Универзитета у Женеви), такође у тешким условима одбијајући да прихвати бугарски идентитет, преминула је од исцрпљености два дана пре његовог повратка.

На првим послератним изборима 1945. јавно је одбио да гласа с образложењем да "нема за кога".

До пензије је радио у Тијабарској основној школи и као професор математике у Пиротској гимназији борећи се да оствари елементарна социјална права и школује четворо деце (Вукица, Смиљка, Живота и Љиљана). Сахрани је присуствовало преко хиљаду Пироћанаца што је допринело да комунистичка власт брзо сруши његову породичну кућу која се налазила на месту данашњег хотела Пирот.

Написао је два још увек необјављена списа: "Историја Пирота" и "О васпитању у породици и школи после Првог светског рата".

Поводом једног века од избијања Првог светског рата и 115. година од оснивања Учитељске школе, на Педагошком факултету у Јагодини откривена му је 9. априла 2014. године спомен биста, рад академског вајара Ивана Марковића. Том приликом премијерно је изведена драма Сан Црне реке Александра Ж. Петровића. [3]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Стеван Јаковљевић, Српска трилогија, том 3, (поглавље „Црна река“), Учитељски факултет, Београд (2009). стр. 38 – 53.
  • Томислав С. Влаховић, Витезови Карађорђеве звезде са мачевима, том 1, Култура Београд (1989). стр. 76—78.
  • Јован В. Николић, Градитељи модерне Србије, Беокњига, Београд (2006). стр. 113—114.
  • Век образовања учитеља у Јагодини, Учитељски факултет у Јагодини, Завод за уџбенике, Јагодина – Београд, (1998). стр. 144, 139.
  • Слободанка Андрић, Карађорђева звезда са регентових груди, Политика, 12. јун (2005). стр. 10.
  • Нада Савковић, Универзалност породичне историје, "Први светски рат у култури и библиографији", књига 1, Филолошки факултет, Београд. 2014. ISBN 978-86-6153-241-2. стр. 121-131.
  • Српски биографски речник, Матица српска, том 8 (у припреми)

Спољашње везе[уреди]