Александар Пипин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Александар Пипин
Nikolay Ge 037.jpg
Александар Пипин
Датум рођења(1833-04-06)6. април 1833.
Место рођењаСаратов
Flag of the Russian Empire (black-yellow-white).svg Руска Империја
Датум смрти9. децембар 1904.(1904-12-09) (71 год.)
Место смртиСанкт Петербург
Flag of the Russian Empire (black-yellow-white).svg Руска Империја
Пољеисторичар, археограф, етнограф

Александар Николајевич Пипин (рус. Александр Николаевич Пипин; Саратов, 6. април 1833Санкт Петербург, 9. децембар 1904) је био руски историчар књижевности, археограф и етнограф. Био је један од најистакнутијих руских западњака, противник и критичар славенофилства.

Биографија[уреди]

Александар Николајевич Пипин рођен је 6. априла 1833. у Саратову. Одмалена је учио латински, немачки и француски језик. Похађао је гимназију у Саратову. Уписао се најпре на историјски факултет на Универзитету у Казању, а онда је прешао на Универзитет у Санкт Петербургу, који је завршио 1853.[1] Још као студент објавио је свој први рад. Током 1857. магистрирао је радом: Прича о литерарној историји старих руских приповетки и прича ( Очерк литературной истории старинных повестей и сказок русских).[1] Након тога послали су га да се две године у иностранству припрема за катедру историје европске књижевности.[1] Поред Италије боравио је једно време и у славенским земљама.

Постављен је 1860. за ванредног професора на катедри опште историје књижевности Историјско-филолошког факултета Универзитета у Санкт Петербургу.[1] Предавао је провансалску и средњовековну француску књижевност. Након студентских протеста 1861. дао је заједно са још неколико професора оставку на место професора универзитета.[1] Супростављао се интервенцији државе, која је нарушавала аутономију универзитета. Од 1863. активан је сарадник Савременика (Современник), а једно време и његов уредник.[1]

Био је један је од најистакнутијих руских западњака, противник и критичар славенофилства.[2] Изучавао је стару руску књижевност и њене везе са западом, а са посебном пажњом је изучавао културну историју Русије у 19. веку. Заједно са Владимиром Даниловичем Спасовичем израдио је Преглед историје славенских књижевности (прво изд. 1865, друго 1879-1887).[2] Његова Историја руске литературе I-IV (1902-1903) има значај и за нас.[2] Од велике важности је и његова Историја руске етнографије.[2]

Дописни је члан Српског ученог друштва од 1869. Почасни је члан Српске краљевске академије од 1892.

Написао је и аутобиографију која је објављена као: А. Н. Пыпинъ: Мои заметки. Москва 1910.

Дело[уреди]

Пипин је био привржен умерено – либералним идејама свог доба. Сматра се представником историјске школе у култури, због свостановишта о раси и седини као одлучујућим чиниоцима који условљавају национални карактер културе. Залагао се за установљење сеоског социјализма. Иако је заступао идеју ослобођења сељака од феудалне потчињености и био противник империјалног самодржавља, био је и противник револуционарног преврата, нарочито се супротстављајући насилним методама револуционарних руских народњака 70-тих година XIX века. Занимљиво је да је сматрао дело Бјелинског ограничено темом књижевности, уместо да се распротрло на сву културу и уметност. Његов историјски рад је оставио много више трага него његови политички ставови. Најзначајнија Пипинова дела су Историја руске књижевности (обј. постхумно, 1911-1913), Историја Словенске књижевности (1879-1881), Историја руске етнографије (1890-1892) и Руска Масонерија XVIII и прве четвртине XIX века.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Енциклопедијски речник Брокхауза и Ефрона)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 3, 469)

Литература[уреди]

Спољашне везе[уреди]