Пређи на садржај

Александер Гауланд

С Википедије, слободне енциклопедије
Александер Гауланд
Лични подаци
Датум рођења(1941-02-20)20. фебруар 1941. (85 год.)
Место рођењаКемниц, Немачка
УниверзитетУниверзитет у Марбургу
СупружникКарола Шеин
Деца2
Политичка каријера
СтранкаАлтернатива за Немачку
раније:
ЦДУ (1973—2013)

Александер Еберхард Гауланд (нем. Alexander Eberhardt Gauland; Кемниц, 20. фебруар 1941) је немачки правник, публициста и политичар у Алтернативи за Немачку. Од 1973. до 2013. године био је члан ЦДУ. На седници АФД-а у Хановеру 2. децембра 2017. године је изабран за председника странке заједно са Јергом Мојтеном.

Живот и дело

[уреди | уреди извор]

Родио се 20. фебруара 1941. године у Кемницу и васпитао се у Источној Немачкој.

После матуре је отишао у Западну Немачку . Студирао је политичке науке и право на универзитету у Марбургу. Дао је испите из права I и II степена и докторирао је правне науке. Преко 40 године је био у CDU а од самог почетка у Алтернативи за Немачку (AfD), која је постала трећа партија по снази у Немачкој након избора у 2017. години.

Контроверзе

[уреди | уреди извор]

У септембру 2017. године је на интернету објављена порука у којој је Гауланд коментарисао прошлост Немачке. Ту он захтева да немачки војници из оба светска рата имају право као и француски и британски војници да буду поносни на подвиге своје војске у рату.[1] ].[2]

Чланци (избор)

[уреди | уреди извор]

Прилози из научних часописа

[уреди | уреди извор]
  • „Die Völkerrechtliche Souveränität im Fall der Aufnahme von Staaten in die UNO”. 1973.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). In: Vereinte Nationen . стр. 1 ff.
  • „Die Verstaatlichung der Banken nach dem Grundgesetz”. 1974.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). In: Die Öffentliche Verwaltung . стр. 622 ff.
  • „Noch einmal. Die Beendigung der Mitgliedschaft in der Europäischen Gemeinschaft”. 1974.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). In: Neue Juristische Wochenschrift . стр. 1034 ff.
  • „Das Recht auf den Transit-Wegen”. 1974.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). In: Neue Juristische Wochenschrift . стр. 1931 ff.
  • „Die UN-Konvention zum Schutze von Journalisten – ein Fehlstart”. 1975.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). In: Vereinte Nationen . стр. 180 ff.
  • „Friedenssicherung durch Gleichgewichtspolitik”. 1975.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). In: Archiv des Völkerrechts . стр. 367 ff.
  • „Gesucht: Konservative Reformer”. 2000.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). In: Blätter für deutsche und internationale Politik 4/ . стр. 391 ff.
  • „60 Jahre Grundgesetz”. 2009.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). In: Zeitschrift für Staats- und Europawissenschaften 2/ . стр. 323 ff.

Монографије

[уреди | уреди извор]
  • Das Legitimitätsprinzip in der Staatenpraxis seit dem Wiener Kongress (= Schriften zum Völkerrecht. Berlin. 1971. ISBN 978-3-428-02569-5. , Band 20.). Duncker & Humblot. (zugl. Diss., Universität Marburg, 1970)
  • Gemeine und Lords. Porträt einer politischen Klasse (= Suhrkamp-Taschenbuch, 1650). 1989. ISBN 978-3-518-38150-2. . Suhrkamp Verlag, Frankfurt.
  • Was ist Konservativismus? Streitschrift gegen die falschen deutschen Traditionen. Westliche Werte aus konservativer Sicht. 1991. ISBN 978-3-8218-0454-5. . Eichborn Verlag, Frankfurt am Main.
  • Helmut Kohl. Ein Prinzip. Berlin. 1994. ISBN 978-3-87134-206-6. . Rowohlt Berlin.
  • Das Haus Windsor. . Berlin: Orbis Verlag. 2000. ISBN 978-3-572-01124-7.  (Lizenz des Siedler Verlags, Berlin 1996)
  • Anleitung zum Konservativsein. Deutsche Verlags-Anstalt, Stuttgart u. a. 2002. ISBN 978-3-421-05649-8.
  • Kleine deutsche Geschichte. Von der Stauferzeit bis zum Mauerfall. Berlin: Rowohlt Verlag. 2007. ISBN 978-3-87134-582-1. 
  • Die Deutschen und ihre Geschichte. Berlin. 2009. ISBN 978-3-937989-56-3. . wjs verlag.
  • Fürst Eulenburg – ein preußischer Edelmann. Die konservative Alternative zur imperialen Weltpolitik Wilhelm II. 2010. ISBN 978-3-86886-018-4. . Strauss Edition, Potsdam.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Buďme pyšní na úspěchy našich vojáků za války, vyzval Němce předák AfD”. Архивирано из оригинала 13. 10. 2017. г. Приступљено 21. 12. 2017. 
  2. ^ Z protiislámské AfD odcházejí stranické špičky. Strana se prý radikalizuje

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Norbert Beleke (eds.): Wer ist wer? Das deutsche Who's Who. 2003. стр. 411. ISBN 978-3-7950-2036-1. . 42. Ausgabe 2003/2004, Schmidt-Römhild, Lübeck. (siehe lexikalischer Eintrag zu: Gauland, Alexander).
  • Wolfgang Emmerich, Bernd Leistner (eds.): Literarisches Chemnitz. Autoren – Werke – Tendenzen. 2008. стр. 133. ISBN 978-3-910186-68-2. . Verlag Heimatland Sachsen, Chemnitz. (siehe lexikalischer Eintrag zu: Gauland, Alexander).
  • Heribert Klein. „Alexander Gauland 60 Jahre”.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). In: Frankfurter Allgemeine Zeitung, 19. Februar 2001, Nr. 42. стр. 22.
  • Jan Philipp Sternberg (2009). „Der konservative Westimport. Alexander Gauland”. Ур.: Kulturland Brandenburg e.V. стр. 176. ISBN 978-3-7338-0368-1.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ): Bürgerland Brandenburg. Demokratie und Demokratiebewegungen in Brandenburg. Konzeption und Redaktion von Uwe Rada. Koehler & Amelang, Leipzig. f.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александер_Гауланд&oldid=30486929”