Алексеј Наваљни

С Википедије, слободне енциклопедије
Алексеј Наваљни
Alexey Navalny (cropped) 2.jpg
Наваљни 2011. године
Биографија
Пуно имеАлексеј Анатољевич Наваљни
Датум рођења(1976-06-04)4. јун 1976.(44 год.)
Место рођењаБутин, Подмосковље
 Совјетски Савез
Држављанство Русија
Религијаправославни хришћанин
СупружникЈулија Абросимова
Деца2
Професијаанти-корупцијски активиста, адвокат
Политичка
партија
Русија будућности
ПотписSignature of Alexei Navalny.svg
Званични вебсајт

Алексеј Анатољевич Наваљни (рус. Алексей Анатольевич Навальный; Бутин, Подмосковље, 4. јун 1976) је руски опозициони лидер, политичар, адвокат и антикорупцијски активиста. До међународне важности дошао је организовањем демонстрација, кандидовањем за функцију председника Русије и заговарање реформи против коруције у Русији, Владимира Путина и његове владе. Наваљног је The Wall Street Journal описао као „човека кога се Владимир Путин највише плаши”.[1] Путин избегава да директно назива Наваљног по имену.[2] Наваљни је био члан Руског опозиционог координационог савета а тренутно је вођа политичке странке „Русија будућности”[а] као и оснивач Фондације за борбу против корупције (ФБК).[3]

Наваљни има преко шест милиона претплатника на Јутјубу и преко 2 милиона пратиоца на Твитеру.[4][5] Путем својих друштвених мрежа објављује материјале који су везани за корупцију у Русији, организује политичке демонстрације и промовише своје кампање. 2011. године је у радио интервјуу описао Руску владајућу странку Јединствену Русију као „странку превараната и лопова”, која је касније постала популаран епитет.[6] Наваљни и ФБК су објавили разне истраге у којима се детаљно наводи наводна корупција високих руских званичника. У марту 2017. године су објавили документарни филм „Он ти није Димон”, оптужујући Дмитрија Медведева, тадашњег премијера и бившег председника Русије, за корупцију, што је довело до масовних протеста широм земље.[7] У јануару 2021. године, након хапшења Наваљног и објављивања документарног филма „Палата за Путина” који је оптужио Путина за корупцију, одржани су масовни протести широм земље.[8]

Руске власти су га неколико пута хапсиле,[9] а у два случаја је добио две условне казне за проневеру, једну у јулу 2013. године а другу у децембру 2014. године.[10][11] За оба случаја се сматра да су политички мотивисани и да је то била намера да му се забрани кандидовање на будућим изборима.[12][13] Европски суд за људска права је пресудио да су случајеви кршили Наваљнијево право на правично суђење, али никада нису били поништени. Наваљни је шест пута укупно победио на жалбама Европског суда за људска права против руских власти.[14]

2013. године се кандидовао на изборма за градоначелника Москве где је завршио на другом месту са 27% гласова, изгубивши од актуелног градоначелника Сергеја Собјањина који је био именован од стране Путина.[15] У децембру 2016. године, Наваљни је покушао да се кандидује за председника Русије током избора 2018. године, али му је Централна изборна комисија Русије, а касније и Врховни суд Русије забранио због кривичне пресуде.[12][16][17]

У августу 2020. године, Наваљни је био хоспитализован због тешког стања након што је био отрован нервним агентом.[18] Медицински је био брзо евакуисан у Берлин а месец дана касније након што се опоравио, је био пуштен.[19] Наваљни је оптужио Путина да је одговоран за његово тровање и истрага је у његово тровање умешала агенте Федералне служне безбедности (ФСБ). Европска унија и Уједињено краљевство су одговориле тако што су увели санкције појединим руским званичницима.[20][21] 17. јануара 2021. године се вратио у Русију, где су га одмах задржали под оптужбом за кршење условних услова.[22] Његова условна осуда је 2. фебруара замењена затворском, што значи да ће провести две и по године у казнионици.[23]

Рани живот и каријера[уреди | уреди извор]

Наваљни је украјинског и руског порекла.[24] Наваљни је одрастао у Обњинску, око 100 километара југозападно од Москве, али током детињства је углавном летовао код баке у Украјини, стекавши знање украјинског језика.[24][25] Његови родитељи, Анатолиј Наваљни и Људмила Наваљнаја, поседују фабрику ткања кошара у селу Кобјаково у Московској области, коју управљују од 1994. године.[26]

Наваљни и његова жена Јулија

Наваљни је дипломирао правни факултет на Универзитету пријатељства народа Русије у Русији 1998. године.[27] Затим је проучавао вредности и замене на Финансијском универзитету.[28][29] Наваљни је био добио стипендију за програм "Yale World Fellows" на универзитету Јејл 2010. године.[30][31]

Породични и лични живот[уреди | уреди извор]

Хапшење Наваљнија 2017. године током протеста
Наваљни, његова жена и опозициони политичар Иља Јашин 2013. године

Наваљни је ожењен Јулијом Абросимовом и имају двоје деце, ћерку Дарију, која је тренутно студент основних студија на универзитету Станфорд, и сина Захара.[32][33] Од 1998. године живи у трособном стану у округу Марино на југоистоку Москве.[34] Наваљни је православни хришћанин по вери.[35]

Белешке[уреди | уреди извор]

  1. ^ Наордни савез (2012–2014) а касније као Странка напретка (2014–2018)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „The Weekend Interview with Alexei Navalny: The Man Putin Fears Most - WSJ”. web.archive.org. 2015-01-02. Приступљено 2021-01-31. 
  2. ^ Walker, Shaun (2020-09-03). „'This gentleman': Alexei Navalny, the name Putin dares not speak”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2021-01-31. 
  3. ^ „Russian blogger Alexei Navalny in spotlight after arrest - The Washington Post”. web.archive.org. 2017-11-28. Приступљено 2021-01-31. 
  4. ^ „Russia Election: Putin Foe Alexei Navalny, Banned From Running, Keeps Pushing : Parallels : NPR”. web.archive.org. 2018-02-11. Приступљено 2021-01-31. 
  5. ^ CNN, Clare Sebastian. „Alexey Navalny and Russia's YouTube insurgency”. CNN. Приступљено 2021-01-31. 
  6. ^ „Russian blogger Alexei Navalny faces criminal investigation”. the Guardian (на језику: енглески). 2011-05-10. Приступљено 2021-01-31. 
  7. ^ Tamkin, Emily. „Navalny’s Anti-Corruption Fund Accuses Medvedev of Secret Massive Estate”. Foreign Policy (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  8. ^ Times, The Moscow (2021-01-19). „Navalny Targets 'Billion-Dollar Putin Palace' in New Investigation”. The Moscow Times (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  9. ^ „Russian opposition leader Navalny faces third inquiry”. BBC News (на језику: енглески). 2012-12-24. Приступљено 2021-01-31. 
  10. ^ CNN, By Ben Brumfield Phil Black and Laura Smith-Spark. „Harsh Putin critic Alexei Navalny given prison sentence”. CNN. Приступљено 2021-01-31. 
  11. ^ agencies, Staff and (2014-12-30). „Kremlin critic Alexei Navalny given suspended sentence and brother jailed”. the Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  12. ^ а б „Freedom in the World 2019 | Russia Country Report”. archive.vn. 2019-11-16. Приступљено 2021-01-31. 
  13. ^ MacFarquhar, Neil; Nechepurenko, Ivan (2017-02-08). „Aleksei Navalny, Viable Putin Rival, Is Barred From a Presidential Run (Published 2017)”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-01-31. 
  14. ^ „Навальный получил от ЕСПЧ больше 200 тыс евро за пять лет”. Открытые Медиа (на језику: руски). 2019-04-09. Приступљено 2021-01-31. 
  15. ^ Englund, Will (2013-09-09). „Kremlin critic Alexei Navalny has strong showing in Moscow mayoral race, despite loss”. Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Приступљено 2021-01-31. 
  16. ^ „Russian Supreme Court Rejects Navalny Appeal On Presidential Election Ban”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  17. ^ „Russia election: Kremlin queries legality of boycott call”. BBC News (на језику: енглески). 2017-12-26. Приступљено 2021-01-31. 
  18. ^ „Alexei Navalny: 'Poisoned' Russian opposition leader in a coma”. BBC News (на језику: енглески). 2020-08-20. Приступљено 2021-01-31. 
  19. ^ Times, The Moscow (2020-09-14). „Navalny Taken Off Ventilator as Novichok Recovery Continues – German Hospital”. The Moscow Times (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  20. ^ „Navalny Novichok poisoning: EU sanctions hit top Russians”. BBC News (на језику: енглески). 2020-10-15. Приступљено 2021-01-31. 
  21. ^ Emmott, Robin (2020-10-15). „EU, Britain sanction Russian officials over Navalny poisoning”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  22. ^ „Russia Navalny: Poisoned opposition leader held after flying home”. BBC News (на језику: енглески). 2021-01-17. Приступљено 2021-01-31. 
  23. ^ Times, The Moscow (2021-02-02). „As It's Happening: Navalny Sentenced to 2.5 Years in Penal Colony”. The Moscow Times (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-02. 
  24. ^ а б Hrabovskyi, Serhii (22. 9. 2020). „Олексій Навальний як дзеркало російської революції”. day.kyiv.ua. Архивирано из оригинала на датум 20. 1. 2021. 
  25. ^ „Правила жизни Алексея Навального”. Журнал Esquire (на језику: руски). Приступљено 2021-01-31. 
  26. ^ „Новая газета - Novayagazeta.ru”. Новая газета - Novayagazeta.ru (на језику: руски). Приступљено 2021-01-31. 
  27. ^ „Alexei Navalny: Russia's vociferous Putin critic”. BBC News (на језику: енглески). 2021-01-22. Приступљено 2021-01-31. 
  28. ^ „Alexei Navalny | MT Profile | The Moscow Times”. archive.is. 2013-02-04. Приступљено 2021-01-31. 
  29. ^ „NEWSMAKER-Protests pitch Russian blogger against Putin | Reuters”. web.archive.org. 2011-12-27. Приступљено 2021-01-31. 
  30. ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Kremlin critic Navalny: To Moscow via Yale | DW | 14.08.2013”. DW.COM (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  31. ^ „Alexey Navalny”. Maurice R. Greenberg World Fellows Program (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  32. ^ „Alexei Navalny: Russia's vociferous Putin critic”. BBC News (на језику: енглески). 2021-01-22. Приступљено 2021-01-31. 
  33. ^ Navalnaya, Daria; Westbrook, Adam (2019-06-27). „Opinion | What It’s Like To Be a Teenager in Putin’s Russia (Published 2019)”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-01-31. 
  34. ^ „Navalny's Campaign 2018. How it was”. Пора выбирать — Алексей Навальный (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31. 
  35. ^ „The Akunin-Navalny interviews (part I)”. openDemocracy (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-31.