Алжир

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Алжир (вишезначна одредница).
Народна Демократска Република Алжир
الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية
Tagduda Tadzayrit Tugduyant Tagherfant
Flag of Algeria.svg
Seal of Algeria.svg

Химна:
Касаман
{{{alt}}}
Главни град Алжир
Службени језик
Владавина
Председник Абделазиз Бутефлика
Председник Владе Абделмалек Селал
Историја
Независност Од Француске
5. јула, 1962.
Географија
Површина
 — укупно 2.381.741 km2(10)
Становништво
 — 2014. 40.400.000[3](33)
 — густина 14/km2
Економија
Валута Алжирски динар[4][5]
Остале информације
Временска зона UTC +1
Интернет домен ‍.dz‍
Позивни број +213

Национални мото: بالشّعب وللشّعب - Од стране народа и за народ[6][7]

Алжир (арап. الجزائر[8][9] al-Jazāʼirострва), или службено Народна Демократска Република Алжир (арап. الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية) огромна је земља у северној Африци,[10] коју на северу опасује Средоземно море.[11] Више од четири петине њене територије прекрива Сахара на југу. Близу северног приобаља су планине Атласа, које се од истока према западу простиру у параелним ланцима. Клима у приобаљу је топла и умерена, а киша пада углавном зими. За сувих и врелих лета температура премашује 32 степена. На копну, иза Атлатских планина, клима је много сувља, а температура варира од 49 степени дању до 10 степени ноћу. У већем делу Алжира пољопривреда је прилично неразвијена, али зато ова земља спада у ред најбогатијих природним гасом и нафтом. Највише се извозе производи на бази нафте, затим воће и поврће.

Алжир је регионална сила средње величине. Ова северно афричка земља снабдева Европу великим количинама природног гаса, и енергетски извоз је основа њене економије. Према подацима ОПЕЦ Алжир има 16. највеће залихе нафте на свету и други је по величини у Африци. Ова земља има 9. највеће залихе природног гаса. Sonatrach, нафтна компанија је највеће предузеће у Африци. Алжир има једну од највећих војски у Африци и највећи одбрамбени буџет на континенту. Највећи део алжирског оружја се увози из Русије, са којом су блиски савезници.[12][13] Алжир је члан Афричке уније, Арапске лиге, ОПЕЦ, Уједињених нација и оснивачки члан Магриб уније.

Географија[уреди]

Главни чланак: Географија Алжира

Алжир је највећа држава у Африци, највећа Арапска држава и највећа држава Медитеранског басена.

Алжир (Алгиерс), Оран, и Константин су највећи градови.

Геологија и рељеф[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.
Топографска карта Алжира

Већина обалског појаса је брдовита, понегде чак планинска, и има неколико (мало) добрих лука. Територија јужно од обале, Тел је врло плодна. Даље на југу се протеже Планина Атлас и пустиња Сахара. Алжир (Algiers), Оран и Константин су највећи градови.

Ретко насељена и неплодна Сахара заузима више од 90% алжирске територије. Важна је првенствено због богатих налазишта нафте и земног гаса. На југоистоку прелази у Хогарске планине у којима се налази највиши врх земље, 2918 м високи Тахат.

Воде[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Флора и фауна[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Земљиште[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Клима[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Клима Алжира је сува и врућа, мада је обалска клима блага, а зиме у планинским пределима могу бити оштре.

Историја[уреди]

Главни чланак: Историја Алжира

Домородачко берберско становништво Алжира[14] је било под влашћу страних окупатора 3000 година. Феничани (1000. п. н. е.) и Римљани (200. п. н. е.) били су најзначајнији окупатори, све до доласка Арапа у 8. веку.[15][16][17] Ипак, освајања нису била једносмерна; у средњем веку берберска династија Фатмид, пореклом из Алжира, преузела је власт над Египтом, мада је убрзо напустила северну Африку.[18]

Алжир су у Отоманску империју уврстили Каир ад Дин и његов брат Аруј који су Алжирску обалу користили као базу за пиратске походе. Њихова пиратерија је врхунац достигла око 1600. године, а после се центар активности помера у Триполи, Либија. Под изговором увреде њиховог конзула, Французи су извршили инвазију на Алжир (Algiers) 1830. године.[19][20] Жесток отпор од људи као што је Емир Абделкадер успорили су освајање Алжира[21] које је технички комплетирано тек почетком 20. века.

Ипак, у међувремену су Французи уврстили Алжир у саставни део метрополске Француске, и тај статус је трајао до колапса четврте републике.[22] Десетине хиљада досељеника из Француске, Италије, Шпаније, и са Малте је дошло у Алжирску приморску равницу где су оснивали фарме и заузимали најбоље делове алжирских градова, користећи француску владавину и њену конфискацију јавног земљишта. Људи европског порекла у Алжиру (такозвани pied-noir), алжирски староседеоци-Јевреји су били пуноправни држављани Француске почев од краја 19. века - за разлику од велике већине алжирских Муслимана који су остали изван француског закона, и нису имали ни француско држављанство ни право гласа. Ткање алжирског друштва је било напето до пуцања у овом периоду: писменост је масовно опадала, док се због конфискација земље већина становништва све више узбуњивала.

Године 1954. Фронт националног ослобођења (FLN) је започео герилски Алжирски рат за независност; после готово деценије урбаног и руралног ратовања, успели су да изгурају Французе 1962. Већина од 1.025.000 pieds-noirs, као и 91.000 harkis (профранцуских Алжираца муслимана), или око 10% становништва Алжира је 1962. побегло из Алжира у Француску, за само неколико месеци.[23]

Први алжирски председник, вођа ФЛН-а, Ахмед Бен Бела, је био збачен од стране свог некадашњег савезника, и министра одбране, Хуарија Бумедијена, 1965. Алжир је потом био релативно стабилан наредних скоро 25 година, под једнопартијским социјализмом Бумедијена и његових наследника.

Током 1990-их, Алжир је запао у крвави грађански рат, пошто је војска спречила исламистичку политичку партију, Фронт исламског спаса, да преузме власт, после првих вишепартијских избора. више од 100.000 људи је побијено, често у ничим изазваним масакрима цивила, од стране герилских група попут Оружане исламске групе.

Политика[уреди]

За више информација погледајте: Политика Алжира

На челу државе је председник републике чији мандат траје 5 година. Алжир има универзално право гласа. Председник је на челу Савета министара и Високог безбедносног савета. Он поставља премијера, који је на челу владе. Премијер поставља Савет министара.

Алжирски парламент је дводомни, састављен од доњег дома, Националног народног већа (APN), са 380 чланова и горњег дома, Националног савета, са 144 члана. APN се бира на сваких 5 година.

Административна подела[уреди]

Главни чланак: Покрајине Алжира
Мапа Алжира са покрајинама

Алжир је подељен у 48 wilayas, или покрајина:

  1. Адрар (Adrar)
  2. Шлеф (Chlef)
  3. Лагуат (Laghouat)
  4. Ум ел Буаги (Oum el Bouaghi)
  5. Батна (Batna)
  6. Беџаја (Bejaia)
  7. Бискра (Biskra)
  8. Бешар (Bechar)
  9. Блида (Blida)
  10. Бујра (Bouira)
  11. Таманрасет (Tamanghasset)
  12. Тебеса (Tebessa)
  13. Тлемсен (Tlemcen)
  14. Тијарет (Tiaret)
  15. Тизи Узу (Tizi Ouzou)
  16. Алжир (Alger)
  17. Џелфа (Djelfa)
  18. Џиџел (Jijel)
  19. Сетиф (Setif)
  20. Сајида (Saida)
  21. Скикда (Skikda)
  22. Сиди Бел Абес (Sidi Bel Abbes)
  23. Анаба (Annaba)
  24. Гелма (Guelma)
  25. Константин (Constantine)
  26. Медеја (Medea)
  27. Мостаганем (Mostaganem)
  28. Мсила (M'Sila)
  29. Маскара (Muaskar)
  30. Варгла (Ouargla)
  31. Оран (Oran)
  32. Ел Бајад (El Bayadh)
  33. Илизи (Illizi)
  34. Борџ Бу Арериџ (Bordj Bou Arreridj)
  35. Бумердес (Boumerdes)
  36. Ел Тарф (El Taref)
  37. Тиндуф (Tindouf)
  38. Тисемсилт (Tissemsilt)
  39. Ел Ујед (El Oued)
  40. Хеншела (Khenchela)
  41. Сук Ахрас (Souk Ahras)
  42. Типаса (Tipaza)
  43. Мила (Mila)
  44. Ајн Дефла (Ain Defla)
  45. Нама (Naama)
  46. Ајн Темушент (Ain Temouchent)
  47. Гардаја (Ghardaia)
  48. Релизан (Relizane)

Привреда[уреди]

Главни чланак: Ekonomija Alžira
Министарство финанција

Сектор угљоводоника је основа привреде, учествујући са 60% у буџету, 30% у БДП-у и са преко 95% у заради из извоза. Алжир је пети у свету по резервама природног гаса и други је у свету по извозу гаса; 14. је по резервама нафте.

Од осталих значајњих извозних производа ту су стока (овце, волови и коњи) и сточни производи (вуна и кожа), вино, житарице (раж, јечам, зоб), воће (углавном смокве и грожђе) и поврће, семење, еспарто трава, уље и биљни екстракти (првенствено маслиново уље), руда гвожђа, цинк, фосфати, дрво, плута и дуван. Парадоксално је да Алжир упркос томе што извози вуну, такође вуну и увози, те да увоз вуне премашује извоз.

Алжир углавном увози машине, шећер, кафу, металне производе свих врста и одећу. Највише се увози из САД-а, чак 20,6 %.

Кроз историју, алжирско еконимија је пролазила раздобље планске економије (од 1962. до 1978.), затим раздобље кризе и реструктуирања (1978—1987.]]) да би након приватизацијске кризе (1988—1993.]]) уследило раздобље транзиције на тржишну економију (1994—2000.]]). Током планске еконимије, Алжир је национализовао кључне секторе националне привреде (нафтна индустрија, рудници, стране осигуравајуће куће). Такође, извршена је и аграрна реформа.[24] Разлог раздобља кризе крајем 1970-их и током 1980-их био је нафтни шок због којег су цене нафте пале за 40 %.[25] То је уништило алжирске планове да земља развије јаку индустрију у различитим сегментима те је показало колико је рањив једини снажни индустријски сектор у Алжиру, индустрија нафте.[26] Током транзицијског раздобља дошло је до либерализације цена и спољашње трговине те репрограмирања спољашњег дуга.

Алжир има велике спољне дугове. Финансијски и економски индикатори су се поправили средином 1990-их, делом због политике реформи подржаних од стране ММФ-а, и репрограма дуга Париском клубу. Алжирске финансије су имале користи током 2000. и 2001. од привременог скока цена нафте, и чврсте државне фискалне политике, што је довело до великог раста трговинског суфицита, рекордно високих девизних резерви, и редукције спољног дуга. Константни владини напори да развије разноврсност привреде привлачењем страних и домаћих инвестиција изван енергетског сектора су имали малог успеха у смањивању високе незапослености, и унапређењу животног стандарда. 2001, влада је потписала споразум са Европском унијом, који би требало да снизи таксе, и повећа трговину. БДП по становнику 2012. године је био $7500, што Алжир сврстава у богатије земље у Африци.

Алжир тренутачно има једну берзу вредносних папира, која је лоцирана у главном граду Алжиру.[27]

Становништво[уреди]

Главни чланак: Демографија Алжира
Главни град Алжир

Око 90% Алжираца живи у северним, приобалним деловима Алжира, али око 1,5 милиона Бедуина живи на југу у пустињи. Мешана берберска и арапска популација је углавном исламске вероисповести (99%); остале религије су заступљене само у екстремно малим групама, углавном сачињеним од странаца.

Језик[уреди]

Званични језик је Арапски, матерњи језик за око 80% популације, која користи дијалекатску форму „Дарџа“ („Darja“); осталих отприлике 20% говори берберске језике попут Кабиле, (Kabyle), Чауиа (Chaouia), Тамахака (Tamahaq) (осим једне оазе, Табелбала, где се говори дијалекат језика Сонгај (Songhay).) Доста људи говори француски, али то је језик који се махом учи у школама, а врло ретко је матерњи језик.[28]

Религија[уреди]

Базилика Мајке Божје Афричке у граду Алгеру.

Вероисповест готово свих Алжираца је сунитски Ислам који је и државна религија. Службене статистике говоре да од свих Алжирца, 99% су муслимани. Несунитски муслимани у Алжиру су ибади, којих је 200 хиљада, а живе у долини Мзаб у покрајини Гардаја.[29] Атеисти и остали без вере нису урачунати у статистикама.

Такође у Алжиру живи око 150 хиљада хришћана, од којих је 10 хиљада римокатолика, од 50 до 100 хиљада евангеличких протестаната, углавном пентекосталаца), према податцима во]е Алжирске протестантске Цркве, Мустафе Крима[30][31]. Процењује се да је почетком 1980-их у Алжиру живело 45 хиљада римокатолика који су углавном били странци (Еуропљани, Африканци, верници с Блиског истока и Јужне Америке) или туземци у браку са особама досељеним из Француске или Италије. Туземаца је врло мали број[32].

Алжир је некада имао важну јеврејску заједницу све до 1960-их. Скоро цела заједница је иселила након што се Алжир осамосталио.[33]

Култура[уреди]

Главни чланак: Култура Алжира
Тројезични знак на арапском, берберском и француском језику

Раи, локално развијена форма поп музике, је врло популарна у Алжиру, а ужива и популарност у иностранству, махом у Француској где живи велики број Алжираца. Традиционалније форме укључују Чааби музику (Chaabi music) (алжирска фолк музика), и Андалузијску музику (Andalusi music), „класичну“ музику Алжира, descended from the courtly tradition of Moorish Spain.

Види такође:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Constitution of Algeria; Art. 3”. Apn-dz.org. 28. 11. 1996. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2013. Приступљено 17. 1. 2013. 
  2. „APS” (PDF). Algeria Press Service. 6. 1. 2016. Приступљено 6. 1. 2016. 
  3. „Démographie (ONS)”. ONS. 19. 1. 2016. Приступљено 19. 1. 2014. 
  4. Algeria. International Monetary Fund
  5. Staff. „Distribution of Family Income – Gini Index”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала на датум 23. 7. 2010. Приступљено 1. 9. 2009. 
  6. „Constitution of Algeria, Art. 11” (на језику: Arabic). El-mouradia.dz. Архивирано из оригинала на датум 18. 7. 2012. Приступљено 17. 1. 2013. 
  7. „Constitution of Algeria; Art. 11”. Apn-dz.org. 28. 11. 1996. Архивирано из оригинала на датум 25. 7. 2013. Приступљено 17. 1. 2013. 
  8. al-Idrisi, Muhammad (12th century) Nuzhat al-Mushtaq
  9. Abderahman, Abderrahman (1377). History of Ibn Khaldun – Volume 6. 
  10. Демократска Народна Република Алжир
  11. „Country Comparison: Area”. CIA World Factbook. Приступљено 17. 1. 2013. 
  12. „Algeria buying military equipment”. UPI.com. Приступљено 24. 12. 2013. 
  13. „The Nuclear Vault: The Algerian Nuclear Problem”. Gwu.edu. Приступљено 14. 3. 2013. 
  14. Brett, Michael; Fentress, Elizabeth (1997). „Berbers in Antiquity”. The Berbers. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-631-20767-2. 
  15. „Fatimid Dynasty (Islamic dynasty)”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 29. 8. 2013. 
  16. „Qantara”. Qantara-med.org. Приступљено 13. 9. 2013. 
  17. „Qantara – Les Almoravides (1056–1147)”. Qantara-med.org. Приступљено 13. 9. 2013. 
  18. Khaldūn, Ibn (1852). Histoire des Berbères et des dynasties musulmanes de l'Afrique Septentrionale Par Ibn Khaldūn, William MacGuckin Slane [History of the Berbers and the Muslim dynasties of northern Africa] (на језику: French). стр. XV. 
  19. „Background Note: Algeria”. U.S. Department of State. 
  20. Horne, Alistair (2006). A Savage War of Peace: Algeria 1954–1962. 1755 Broadway, New York, NY 10019: NYRB Classics. стр. 29—30. ISBN 978-1-59017-218-6. 
  21. Ricoux, René (1880). La démographie figurée de l'Algérie: étude statistique des... [The figurative demographics of Algeria]. G. Masson. стр. 260—261. Приступљено 14. 2. 2013. 
  22. Randell, Keith (1986). France: Monarchy, Republic and Empire, 1814–70. Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-51805-2. 
  23. 4qgug3TmQPb1ce3ZR6g Memory and Violence in the Middle East and North Africa By Ussama Samir Makdisi, Paul A. Silverstein, Published 2006 by Indiana University Press. ISBN 0-253-21798-9. стр. 160.
  24. Algérie : chronologie historique
  25. Benbouziane, Mohamed; Benhabib, Abderrezak. „Poverty and Macroeconomic Development in Algeria: What is the contribution of Oil Revenues?”. Center for Islamic Economics and Finance, Qatar Faculty of Islamic Studies, Qatar Foundation. Приступљено 14. 1. 2013. 
  26. ECONOMIE ALGERIENNE 1986—1998. : Les réseaux aux commandes de l'Etat
  27. Bourse d’Algerie
  28. „The World Factbook – Algeria”. Central Intelligence Agency. 4. 12. 2013. Архивирано из оригинала на датум 13. 10. 2012. Приступљено 24. 12. 2013. 
  29. Ibadis and Kharijis
  30. Top Chrétien
  31. Vodeo TV
  32. Glas Koncila br. 30 (1779) Rafael Rimić: Reportaža Katolička Crkva u Alžiru Crkva u muslimanskom svijetu - sestra islama, 27. srpnja 2008.
  33. U.S. Department of State

Литература[уреди]

  • {{cite book|author=Ageron, Charles-Robert |title=Modern Algeria – A History from 1830 to the Present|location=Translated from French and edited by Michael Brett. London|publisher=[[C. Hurst & Co.]|year=1991|isbn=978-0-86543-266-6|pages=}}
  • Aghrout, Ahmed; Bougherira, Redha M. (2004). Algeria in Transition – Reforms and Development Prospects. Routledge. ISBN 978-0-415-34848-5. 
  • Bennoune, Mahfoud (1988). The Making of Contemporary Algeria – Colonial Upheavals and Post-Independence Development, 1830–1987. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-30150-3. 
  • Fanon, Frantz (1966; 2005 paperback). The Wretched of the Earth. Grove Press. ASIN B0007FW4AW. ISBN 978-0-8021-4132-3. 
  • Horne, Alistair (1977). A Savage War of Peace: Algeria 1954–1962. Viking Adult. ISBN 978-0-670-61964-1.  ISBN 978-1-59017-218-6 (2006 reprint)
  • Laouisset, Djamel (2009). A Retrospective Study of the Algerian Iron and Steel Industry. New York City: Nova Publishers. ISBN 978-1-61761-190-2. 
  • Roberts, Hugh (2003). The Battlefield – Algeria, 1988–2002. Studies in a Broken Polity. London: Verso Books. ISBN 978-1-85984-684-1. 
  • Ruedy, John (1992). Modern Algeria – The Origins and Development of a Nation. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34998-9. 
  • Stora, Benjamin (2001). Algeria, 1830–2000 – A Short History. Ithaca, New York: Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-3715-1. 
  • Sidaoui, Riadh . "Islamic Politics and the Military – Algeria 1962–2008". Religion and Politics – Islam and Muslim Civilisation. Farnham: Ashgate Publishing. 2009. ISBN 0-7546-7418-5.
  • Rachid Tlemçani: Algeria Under Bouteflika: Civil Strife and National Reconciliation; Carnegie Endowment Paper, March 2008
  • Library of Congress – Federal Research Division Country Profile: Algeria, May 2008; LC (PDF; 191 kB)
  • Hans Strelocke: Algerien: Kunst, Kultur und Landschaft. Von den Stätten der Römer zu den Touaregs der zentralen Sahara. DuMont Schauberg, Köln. 1974. ISBN 3-7701-0721-7.
  • Ursula und Wolfgang Eckert: Algerische Sahara. Ein Reisehandbuch, zweite überarbeitete und erweiterte Auflage. DuMont Buchverlag, Köln. 1984. ISBN 3-7701-1317-9.
  • Sabine Kebir: Algerien. Zwischen Traum und Alptraum., Mai 1998, 342 Seiten. ISBN 3-612-26194-0.
  • AG Friedensforschung an der Universität Kassel: Algerien-Berichte; Algerien (Friedensratschlag).
  • Amnesty International: Algerien.
  • Bernhard Schmid: Algerien – Frontstaat im globalen Krieg? Neoliberalismus, soziale Bewegungen und islamistische Ideologie in einem nordafrikanischen Land. Münster. 2005. ISBN 3-89771-019-6.
  • Bernhard Schmid : Das koloniale Algerien. Münster. 2006. ISBN 3-89771-027-7.
  • Thomas Hasel: Machtkonflikt in Algerien (Nahost-Studien 3, hrsg. von Friedemann Büttner), 284 S., Verlag Hans Schiler, Berlin. 2002. ISBN 3-89930-190-0.
  • Bertelsmann Stiftung: Bertelsmann Transformationsindex 2003, Algerien.
  • Eva Dingel: Der algerische Bürgerkrieg 1992–2002: Hintergründe eines Krieges ohne Namen, 2004.
  • Romain Leick: Algerien: Salafisten und GIA-Kämpfer; SPIEGEL special 2/2004 vom 29. Juni 2004; SPIEGEL ONLINE.
  • Habib Souaidia: Schmutziger Krieg in Algerien – Bericht eines Ex-Offiziers der Spezialkräfte der Armee (1992–2000), Chronos-Verlag. 2001. ISBN 3-0340-0537-7.
  • William Quandt: Société et pouvoir en Algérie, 1999, édité par Casbah.
  • Severine Labat: Les islamistes algeriens: Entre les urnes et les maquis. Paris, Edition du Seuil, 1995.
  • Fabio Maniscalco (ed.), Protection of cultural property in Algerie, monographic series „Mediterraneum. Protection and valorization of cultural heritage“, vol 3, Naples . 2003. ISBN 88-87835-41-1.
  • Werner Ruf: Die algerische Tragödie: vom Zerbrechen des Staates einer zerrissenen Gesellschaft. Münster, Agenda Verlag, 1997.
  • Khadija Katja Wöhler-Khalfallah: Der islamische Fundamentalismus, der Islam und die Demokratie. Algerien und Tunesien: Das Scheitern postkolonialer „Entwicklungsmodelle” und das Streben nach einem ethischen Leitfaden für Politik und Gesellschaft. Wiesbaden, VS Verlag für Sozialwissenschaften, 2004.

Спољашње везе[уреди]