Али Хамнеј

С Википедије, слободне енциклопедије
Али Хамнеј
Сајид Али Хосеини Каменех[1]
Ali khamenei in March 2021.jpg
Биографија
Датум рођења(1939-07-17)17. јул 1939.(82 год.)[2] (certificate date)[1]
(1939-04-19)19. април 1939.(82 год.) (real date)[3]
Место рођењаМешхед
Иран
РелигијаИслам
СупружникХоџасте Хамнеј
Политичка
странка
Удружење свештеничких бораца [4]
ПотписKhamenei signature.png
4. јуна 1989
ПретходникРухолах Хомеини
13. октобар 1981 — 3. август 1989.
ПретходникРухолах Хомеини
НаследникАкбар Хашеми Рафсанжани

Ајатолах Али Хамнеј[1] (перс. سید علی خامنه ای; Мешхед, 17. јул 1939)[5][6] је врховни вођа Ирана од јуна 1989. године.[7][8] Он је други вођа, наследио је Рухолаха Хомеинија.[9] Раније је био председник Ирана од 1981. до 1989. године. По националности је Азер. Ожењен је и има шесторо деце.[10]

Према његовој званичној веб страници, Хамнеј је ухапшен шест пута пре него што је послан у изгнанство на три године током владавине Мохамада Резе Пахлавија.[11] Након Иранске револуције и збацивања шаха, био је мета покушаја атентата у јуну 1981. године који му је парализовао десну руку.[12][13] Хамнеј је био један од иранских лидера током Иранско-ирачког рата 1980-их година и развио је блиске везе са сада моћном Револуционарном гардом коју он контролише и чије команданте он бира и разрешава. Револуционарна гарда је била распоређена да сузбије његову опозицију.[14][15] Хамнеј је био трећи ирански председник од 1981. до 1989. године, док је постао блиски савезник првог врховног вође Рухолаха Хомеинија. Непосредно пре смрти, Хомеини је имао неслагања са наследником којег је изабрао - Хусеином Али Монтазеријем - тако да није било договора о наследнику када је Хомеини умро. Скупштина стручњака изабрала је Хамнеја за следећег врховног вођу 4. јуна 1989. године, када је имао 50 година. Према Акбару Хашеми Рафсанжанију, Хамнеј је био човек кога је Хомеини изабрао за свог наследника пре смрти. Хамнеј је на челу службеника Астан Кудс Разавија од 14. априла 1979.[16]

Као врховни вођа, Хамнеј је најмоћнији политички ауторитет у Исламској Републици.[17][18] Он је шеф државе Ирана, врховни заповедник његових оружаних снага, и може издавати уредбе и доносити коначне одлуке о главним владиним политикама у многим областима као што су економија, животна средина, спољна политика и национално планирање у Ирану.[19][20][21][22][23][24] Хамнеј има директну или индиректну контролу над извршном, законодавном и судском граном власти, као и над војском и медијима, према Кариму Садјадпуру.[9] Све кандидате за Скупштину стручњака, Председништво и Меџлис (Парламент) проверава Савет чувара, чије чланове директно или индиректно бира врховни вођа Ирана.[25] Било је и случајева када је Савет чувара укинуо забрану одређеним људима након што му је Хамнеј наложио.[26]

Током Хамнејеве владавине било је великих протеста, укључујући протесте Казвин из 1994. године,[27] иранске студентске протесте 1999, протесте због иранских председничких избора 2009,[28][29][30] иранске протесте 2011–2012, иранске протесте 2017–2018, иранске генералне штрајкове и протесте 2018–2019 и иранске протесте 2019–2020. Новинарима, блогерима и другим појединцима суђено је у Ирану због оптужби за вређање врховног вође Хамнеја, често у вези са оптужбама за богохуљење. Њихове казне укључивале су шибање и затвор, а неки од њих су умрли у притвору.[31][32] Што се тиче нуклеарног програма Ирана, Хамнеј је 2003. године издао фетву забрањујући производњу, залихе и употребу свих врста оружја за масовно уништавање.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „A photo of Identity document of Ayatollah Khamenei” (на језику: персијски). Khamenei.ir. 1. 2. 2010. Архивирано из оригинала на датум 14. 8. 2017. Приступљено 14. 1. 2018. 
  2. ^ تصویری از شناسنامه حضرت آیت‌الله خامنه‌ای
  3. ^ روایتی از تاریخ دقیق تولد رهبر انقلاب از زبان معظم‌له+عکس
  4. ^ „جامعه روحانيت مبارز جوان مي‌شود” [Combatant Clergy Association gets younger] (на језику: персијски). Fararu. 8. 7. 2012. 118101. Архивирано из оригинала на датум 2. 9. 2016. Приступљено 25. 6. 2016. 
  5. ^ „Ali Khamenei”. CGIE (fa). 
  6. ^ „taking look at the biography of Ali Khamenei”. khamenei (fa). Приступљено 21. 3. 2014. 
  7. ^ „Iran”. State. 23. 7. 2010. Приступљено 21. 8. 2010. »The government monitored meetings, movements, and communications of its citizens and often charged persons with crimes against national security and insulting the regime based on letters, e-mails, and other public and private communications.« 
  8. ^ „Profile: Ayatollah Seyed Ali Khamenei”. BBC News. 17. 6. 2009. Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2009. Приступљено 28. 7. 2009. 
  9. ^ а б „The Supreme Leader – The Iran Primer”. Архивирано из оригинала на датум 30. 6. 2016. Приступљено 1. 7. 2016. 
  10. ^ Kazemzadeh, Masoud (n.d). „Ayatollah Khamenei's Foreign Policy Orientation”. Comparative Strategy. 32 (5): 443—458. ISSN 0149-5933. S2CID 153558136. doi:10.1080/01495933.2013.840208. eISSN 1521-0448. 
  11. ^ „Khamenei.ir”. Архивирано из оригинала на датум 12. 11. 2013. 
  12. ^ Khamenei has kept a low profile Agence France Presse, 20 June 2009. Retrieved 24 September 2009.
  13. ^ Maziar Bahari (6. 4. 2007). „How Khamenei Keeps Control”. Newsweek. Архивирано из оригинала на датум 25. 10. 2010. Приступљено 29. 9. 2010. 
  14. ^ „Khamenei Will Be Iran's Last Supreme Leader”. Newsweek. 17. 11. 2009. Архивирано из оригинала на датум 16. 9. 2017. »referring to the enormous power Khamenei has given Iran's Islamic Revolutionary Guards Corps, which, under Khamenei's direct control, has brutally repressed demonstrators, human rights activists, and opposition journalists.« 
  15. ^ Jamsheed K. Choksy. „Tehran Politics: Are the Mullahs Losing Their Grip?”. World Affairs Journal. Архивирано из оригинала на датум 22. 7. 2017. »Khamenei has strengthened alliances with militant commanders, especially within the Islamic Revolutionary Guard Corps (IRGC), in the hope that all opposition to his authority will continue to be suppressed—as it was during the protests of 2009.« 
  16. ^ „انتصاب آیت‌الله خامنه‌ای به عنوان رئیس خدمه‌ی آستان قدس رضوی”. farsi.khamenei.ir. khamenei.ir. Архивирано из оригинала на датум 19. 8. 2017. Приступљено 19. 8. 2017. 
  17. ^ „Profile: Iran's 'unremarkable' supreme leader Khamenei”. BBC News. 4. 8. 2011. Архивирано из оригинала на датум 18. 2. 2012. 
  18. ^ Ganji, Akbar, "The Latter-Day Sultan: Power and Politics in Iran", Foreign Affairs, November December 2008
  19. ^ „Iran's Khamenei hits out at Rafsanjani in rare public rebuke”. Middle East Eye. Архивирано из оригинала на датум 4. 4. 2016. 
  20. ^ „Khamenei says Iran must go green – Al-Monitor: the Pulse of the Middle East”. Al-Monitor. Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2015. Приступљено 31. 3. 2016. 
  21. ^ Louis Charbonneau and Parisa Hafezi (16. 5. 2014). „Exclusive: Iran pursues ballistic missile work, complicating nuclear talks”. Reuters. Архивирано из оригинала на датум 31. 7. 2017. 
  22. ^ „IranWire – Asking for a Miracle: Khamenei's Economic Plan”. Архивирано из оригинала на датум 7. 3. 2016. 
  23. ^ „Khamenei outlines 14-point plan to increase population”. 22. 5. 2014. Архивирано из оригинала на датум 1. 8. 2017. Приступљено 21. 5. 2017. 
  24. ^ „Iran: Executive, legislative branch officials endorse privatization plan”. Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2017. 
  25. ^ „Rafsanjani breaks taboo over selection of Iran's next supreme leader”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 18. 12. 2016. 
  26. ^ „Iran reverses ban on reformist candidates”. The Guardian. Архивирано из оригинала на датум 21. 12. 2016. 
  27. ^ „The Basij Mostazafan – A culture of martyrdom and death”. Al Arabiya. Архивирано из оригинала на датум 7. 12. 2016. 
  28. ^ „Khamenei was the victim of an attempted assassination”. LinkDay. Архивирано из оригинала на датум 11. 10. 2016. 
  29. ^ „Police Are Said to Have Killed 10 in Iran Protests”. The New York Times. 28. 12. 2009. Архивирано из оригинала на датум 5. 2. 2010. 
  30. ^ „Several killed, 300 arrested in Tehran protests”. Архивирано из оригинала на датум 31. 12. 2009. 
  31. ^ „IRAN 2015 HUMAN RIGHTS REPORT” (PDF). US State Department. »During the year the government arrested students, journalists, lawyers, political activists, women's activists, artists, and members of religious minorities; charged many with crimes such as "propaganda against the system" and "insulting the supreme leader;" and treated such cases as national security trials (see sections 1.a. through 1.e.; section 6, Women; and section 7.a.).« 
  32. ^ „IRAN 2016 HUMAN RIGHTS REPORT” (PDF). US State Department. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]