Алтернатива за Немачку

С Википедије, слободне енциклопедије
Алтернатива за Немачку
Alternative für Deutschland
СкраћеницаAfD
ПредседникТони Хрупала и Елис Вејдел
Основана6. фебруар 2013.
Седиште Немачка
Млади огранакМлада алтернатива за Немачку
Број чланова  (2016)Раст 359.706 [1]
Идеологијанемачки национализам[2][3]
десничарски популизам[тражи се извор]
евроскептицизам[4]
конзервативизам[5]
национални конзервативизам[4][6]
Политичка позицијаЕкстремна десница[7][8][9][10]
Историјски :
Десни центар[11][12][13][14]
Европска странканема
Група у Европском парламентуЕвропа слободе и директне демократије,
Европа нација и слободе
Боје  светлоплава
  црвена
Бундестаг
81 / 736
Државни парламенти
228 / 1.884
Европски парламент
9 / 96
Веб-сајт
www.afd.de

Алтернатива за Немачку (нем. Alternative für Deutschland, AfD) је десничарска популистичка[15][16][17] и евроскептична[18][19][20][21] политичка партија у Немачкој. Основана је у априлу 2013, а на савезним изборима 2013. године је освојила 4,7% гласова, чиме је за мало остала испод изборног цензуса од 5%, неопходног за улазак у Бундестаг. 2014, ова партија је освојила 7,1% гласова и 7 од 96 мандата резервисаних за Немачку на изборима за Европски парламент, и након тога приступила парламентарној групи Европских конзервативаца и реформиста (ЕЦР). Од марта 2016, АфД је ушла у парламент осам немачких савезних држава. Фрауке Петри је напустила странку, партију тренутно воде Јерг Мојтен и Александер Гауланд.

На савезним Немачким изборима 2017 осваја 12,6% и постаје трећа најјача странка у Бундестагу.[22]

Историја партије[уреди | уреди извор]

Основана је као евроскептична партија која подржава чланство Немачке у Европској унији, али се противи заједничкој валути, евру, и политици спашавања предузећа којима прети пропаст давањем финансијске помоћи која је проистекла из европске дужничке кризе.[23][24] Партија се расцепила у јулу 2015, и Фрауке Петри је наставила да води Алтернативу за Немачку на антиимигрантској платформи, док су оснивач Бернд Луке и присталице његових економских политика напустили странку и основали Алијансу за напредак и одлазак кратко(ALFA).[25] На партијској конвенцији одржаној од 30. априла до 1. маја 2016, партија је усвојила антиисламску платформу.[26]

Партијска конференција у Келну, априла 2017. године

Децембарско заседање странке[уреди | уреди извор]

Од 2. децембра су Јерг Мајтен посланик европског парламента и Александер Гауланд равноправни председници целонемачке AfD. Гауланд је наступио као компромис кандидат уместо умереног Георга Паздерског И Дорис фон Саин Витгенштајн [27] који у два кола нису освојили потребну већину и обоје су повукли своје кандидатуре и уместо њих је био изабран Гауланд који није спадао ни на једну страну и тако је конзервативно крило које се назива једноставно "Flügel" (немачки "крило"), добило подржку а Алтернариву за Немачку ће повести Мојтен и Гауланд.[28]

Табеле изборних резултата[уреди | уреди извор]

Савезни парламент (Bundestag)
Изборна година Бр. гласова за
изборне јединице 		Бр. гласова за партију % гласова за партију Укупно мандата +/–
2013 810.915 2.056.985 4,7
0 / 631
2017 5.316.095 5.877.094 12,6
94 / 709
Европски парламент
Изборна година Бр. гласова % гласова и ранг Бр. мандата +/–
2014 2.070.014 7,1 (#5)
7 / 96
Државни парламент (Landtag)
Државни избори, година Бр. гласова % гласова и ранг Бр. мандата +/–
Хесен, 2013 126.906 4,1 (#6)
0 / 110
Саксонија, 2014 159.611 9,7 (#4)
14 / 126
Тирингија, 2014 99.548 10,6 (#4)
11 / 91
Бранденбург, 2014 119.989 12,2 (#4)
11 / 88
Хамбург, 2015 214.833 6,1 (#6)
8 / 121
Бремен, 2015 64.368 5,5 (#6)
5 / 83
Баден-Виртемберг, 2016 809.311 15,1 (#3)
23 / 143
Рајнланд-Палатинат, 2016 267.813 12,6 (#3)
14 / 101
Саксонија-Анхалт, 2016 271.646 24,4 (#2)
25 / 87

Програм[уреди | уреди извор]

Албрехт Глазер, најстарији посланик Бундестага за АфД

Дана 1. маја 2016. на сазиву у Штутгарту је странка АфД примила програмско начело да ислам није у складу са немачким уставом и прогласила је да је забрањено ношење бурки и градњу џамија у немачкој.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „AfD Kompakt 03/2016” (PDF). AfD. 18. 5. 2016. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 5. 2016. г. Приступљено 5. 6. 2016. 
  2. ^ „After migrants, German nationalist party takes aim at Islam”. Yahoo News. 23. 5. 2016. Архивирано из оригинала 24. 05. 2016. г. Приступљено 05. 06. 2016. 
  3. ^ „Germany's Nationalist Party Set for Gains as Three States Vote”. Voice of America. 11. 3. 2016. Архивирано из оригинала 23. 06. 2016. г. Приступљено 05. 06. 2016. 
  4. ^ а б „Parties and Election in Europe”. 2014. 
  5. ^ „Alternative for Germany's New Leader Promises Closer Ties With Russia”. Sputnik News. 5. 7. 2015. 
  6. ^ Franzmann 2015, стр. 166–167
  7. ^ Huggler, Justin. „Germany's far-Right AfD party 'has more public support than ever'”. telegraph.co.uk. The Telegraph. Приступљено 7. 5. 2016. 
  8. ^ „German far-right party calls for ban on minarets and burqa”. guardian.com. The Guardian. Приступљено 7. 5. 2016. 
  9. ^ Huggler, Justin. „Far right AfD party says Muslims not welcome in Germany”. telegraph.co.uk. The Telegraph. Приступљено 7. 5. 2016. 
  10. ^ „400 arrests outside German far-right AfD party congress”. thelocal.de. The Local - Germany. Приступљено 7. 5. 2016. 
  11. ^ Kessel 2015, стр. 61–62 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFKessel2015 (help)
  12. ^ Thompson 2014, стр. 283 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFThompson2014 (help)
  13. ^ McGowan, Lee; Phinnemore, David (2015). A Dictionary of the European Union. Taylor & Francis. стр. 23—24. ISBN 978-1-317-44515-9. 
  14. ^ Arzheimer, Kai (2015). „The AfD: Finally a Successful Right-Wing Populist Eurosceptic Party for Germany”. West European Politics. 38 (3): 535—556. doi:10.1080/01402382.2015.1004230. 
  15. ^ Decker, Frank (2015). „Follow-up to the Grand Coalition: The Germany Party System before and after the 2013 Federal Election”. Ур.: Langenbacher, Eric. The Merkel Republic: An Appraisal. Berghahn Books. стр. 34—39. ISBN 978-1-78238-896-8. 
  16. ^ Hans-Jürgen Bieling (2015). „Uneven development and 'European crisis constitutionalism', or the reasons for and conditions of a 'passive revolution in trouble'”. Ур.: Jäger, Johannes; Springler, Elisabeth. Asymmetric Crisis in Europe and Possible Futures: Critical Political Economy and Post-Keynesian Perspectives. Routledge. стр. 110. ISBN 978-1-317-65298-4. 
  17. ^ Jahn, Egbert (2015). German Domestic and Foreign Policy: Political Issues Under Debate -. Springer. стр. 30. ISBN 978-3-662-47929-2. 
  18. ^ Lansford, Tom, ур. (2014). Political Handbook of the World 2014. SAGE Publications. стр. 532. ISBN 978-1-4833-3327-4. 
  19. ^ Dervis, Kemal; Mistral, Jacques (2014). „Overview”. Ур.: Dervis, Kemal; Mistral, Jacques. Europe's Crisis, Europe's Future. Brookings Institution Press. стр. 13. ISBN 978-0-8157-2554-1. 
  20. ^ Ladrech, Robert (2014). „Europeanization of National Politics: the centrality of politics parties”. Ур.: José M. Magone. Routledge Handbook of European Politics. Routledge. стр. 580. ISBN 978-1-317-62836-1. 
  21. ^ Daniel, William T. (2015). Career Behaviour and the European Parliament: All Roads Lead Through Brussels?. Oxford University Press. стр. 135. ISBN 978-0-19-871640-2. 
  22. ^ Десничари у Бунтестагу – честитке и протести, AfD 12,6%
  23. ^ Thompson, Wayne C. (2014). Nordic, Central, and Southeastern Europe 2014. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 283. ISBN 978-1-4758-1224-4. 
  24. ^ Kessel, Stijn van (2015). Populist Parties in Europe: Agents of Discontent?. Palgrave Macmillan UK. стр. 61—62. ISBN 978-1-137-41411-3. 
  25. ^ „AfD chief Lucke denies plans to split the party”. Deutsche Welle. 19. 5. 2015. Приступљено 27. 5. 2015. 
  26. ^ „Germany AfD conference: party adopts anti-Islam policy”. bbc.com. BBC. Приступљено 7. 5. 2016. 
  27. ^ AMANN, Melanie a TEEVS, Christian: Chaos beim AfD-Parteitag. Höckes erstolperter Erfolg. Der Spiegel, http://www.spiegel.de/politik/deutschland/afd-und-ihre-neuer-co-chef-alexander-gauland-bjoern-hoeckes-erfolg-a-1181473.html, 2. prosince 2017, 22:10 hod. (německy).
  28. ^ Umírněný kandidát neuspěl. AfD povedou Meuthen a Gauland. Echo24, https://echo24.cz/a/STmv9/umirneny-kandidat-neuspel-afd-povedou-meuthen-a-gauland, 2. prosince 2017.

Литература[уреди | уреди извор]

Даља литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Alternative for Germany на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алтернатива_за_Немачку&oldid=25918770”