Пређи на садржај

Алтернатива за Немачку

С Википедије, слободне енциклопедије
Алтернатива за Немачку
Alternative für Deutschland
СкраћеницаAfD
Вође
Оснивачи
Основана6. фебруар 2013; пре 13 година (2013-02-06)
Одвојила се одХришћанско-демократске уније Немачке[1]
СедиштеБерлин, Немачка
Труст мозговаФондација Дезидеријус Еразмус
Идеологијанационализам
десничарски популизам
национални конзервативизам
евроскептицизам
Политичка позицијакрајња десница
Европско чланствоЕвропа суверених нација
Група Европског парламентаГрупа Европе суверених нација
Боје  светлоплава
Бундестаг
151 / 630
Државни парламенти
278 / 1.884
Европски парламент
15 / 96
www.afd.de

Алтернатива за Немачку (нем. Alternative für Deutschland, AfD) је политичка странка у Немачкој. Противи се имиграцији у Немачку,[2][3] нарочито имиграцији муслимана.[4] Примарне идеологије странке су економски либерализам, евроскептицизам и конзервативизам.[5][6] Такође се ослања на немачки национализам, десничарски популизам и национални конзервативизам.[2] После парламентарних избора 2025. друга је странка по снази у Бундестагу.

Историја

[уреди | уреди извор]

Основана је као евроскептична партија која подржава чланство Немачке у Европској унији,[7][8][9][10][11][12][13] али се противи заједничкој валути, евру, и политици спашавања предузећа којима прети пропаст давањем финансијске помоћи која је проистекла из европске дужничке кризе.[14][15] Партија се расцепила у јулу 2015, и Фрауке Петри је наставила да води Алтернативу за Немачку на антиимигрантској платформи, док су оснивач Бернд Луке и присталице његових економских политика напустили странку и основали Алијансу за напредак и одлазак (ALFA).[16] На партијској конвенцији одржаној од 30. априла до 1. маја 2016, партија је усвојила антиисламску платформу.[17]

Партијска конференција у Келну, априла 2017. године

На савезним изборима 2013. године је освојила 4,7% гласова, чиме је за мало остала испод изборног цензуса од 5%, неопходног за улазак у Бундестаг. 2014, ова партија је освојила 7,1% гласова и 7 од 96 мандата резервисаних за Немачку на изборима за Европски парламент, и након тога приступила парламентарној групи Европских конзервативаца и реформиста (ЕЦР). Од марта 2016, АфД је ушла у парламент осам немачких савезних држава.

На савезним Немачким изборима 2017. осваја 12,6% и постаје трећа најјача странка у Бундестагу,[18] 2021. пада на 5. место са 10,4%, док се 2025. попела на друго место са 20,8%.

Од 2. децембра 2017 су Јерг Мајтен посланик европског парламента и Александер Гауланд равноправни председници целонемачке AfD. Гауланд је наступио као компромис кандидат уместо умереног Георга Паздерског И Дорис фон Саин Витгенштајн[19] који у два кола нису освојили потребну већину и обоје су повукли своје кандидатуре и уместо њих је био изабран Гауланд који није спадао ни на једну страну и тако је конзервативно крило које се назива једноставно "Flügel" (немачки "крило"), добило подршку а Алтернариву за Немачку ће повести Мојтен и Гауланд.[20]

Политика према Србији

[уреди | уреди извор]

Алтернатива за Немачку се залаже за повлачење признања Републике Косово,[а] а такође осуђује НАТО бомбардовање Југославије.[21] Противи се протестима у Србији 2024. уз мишљење да су то „последњи трзаји глобалистичке мреже коју Трамп и Маск демонтирају”.[22][23]

Табеле изборних резултата

[уреди | уреди извор]
Савезни парламент (Bundestag)
Изборна година Бр. гласова за
изборне јединице 		Бр. гласова за партију % гласова за партију Укупно мандата влада
2013 810.915 2.056.985 4,7
0 / 631
 ванпарламентарни
2017 5.316.095 5.877.094 12,6
94 / 709
 опозиција
2021 4.699.926 4.809.233 10,4
83 / 735
 опозиција
2025 10.175.438 10.327.148 20,8
152 / 630
 опозиција
Европски парламент
Изборна година Бр. гласова % гласова и ранг Бр. мандата +/–
2014 2.070.014 7,1 (#5)
10 / 96
2019 4.103.453 7,1 (#4)
10 / 96
2024 4.103.453 15,89 (#2)
15 / 96
Државни парламент (Landtag)
Државни избори, година Бр. гласова % гласова и ранг Бр. мандата +/–
Хесен, 2013 126.906 4,1 (#6)
0 / 110
Саксонија, 2014 159.611 9,7 (#4)
14 / 126
Тирингија, 2014 99.548 10,6 (#4)
11 / 91
Бранденбург, 2014 119.989 12,2 (#4)
11 / 88
Хамбург, 2015 214.833 6,1 (#6)
8 / 121
Бремен, 2015 64.368 5,5 (#6)
5 / 83
Баден-Виртемберг, 2016 809.311 15,1 (#3)
23 / 143
Рајнланд-Палатинат, 2016 267.813 12,6 (#3)
14 / 101
Саксонија-Анхалт, 2016 271.646 24,4 (#2)
25 / 87

Програм

[уреди | уреди извор]

Дана 1. маја 2016. на сазиву у Штутгарту је странка АфД примила програмско начело да ислам није у складу са немачким уставом и прогласила је да је забрањено ношење бурки и градњу џамија у Немачкој.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Републике Србије и Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244. Према Резолуцији, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lachmann, Günther (4. 10. 2012). „Euro-Politik: Enttäuschte CDU-Politiker gründen Wahlalternative”. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 6. 5. 2024. г. Приступљено 6. 5. 2024. 
  2. ^ а б Salzborn, Samuel (2019). „Antisemitism in the "Alternstive for Germany" Party”. Ур.: Langenbacher, Eric. Twilight of the Merkel Era: Power and Politics in Germany after the 2017 Bundestag Election. New York: Berghahn. стр. 254. ISBN 978-1-78920-264-9. „The relatively new party known as the Alternative for Germany (Alternative für Deutschland, AfD) and its relationship to right-wing extremism have been the subject of a great deal of intensive discussion among political and social scientists. While one stream of research focuses primarily on the strategic aspects of the AfD, such as its populist rhetoric and use of social media, another devotes more attention to the worldview of the AfD, and its increasing radicalization from a right-wing conservative party to a right-wing extremist one... It has become undeniable that the AfD has now adopted large parts of the far-right tradition, including racism and völkisch nationalism (a form of ethnonationalism) as central components with an ideology of inequality, alongside nationalist protectionism and anti-EU economic positions, an emphatic rejection of parliamentarianism and representative democracy, and a long-standing antifeminism and hostility towards gender equality.” 
  3. ^ Arzheimer, Kai (јануар 2015). „The AfD: Finally a Successful Right-Wing Populist Eurosceptic Party for Germany?”. West European Politics. 38 (3): 535—556. S2CID 14613344. doi:10.1080/01402382.2015.1004230. Архивирано из оригинала 2. 11. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2021 — преко Arzheimer's personal website. 
  4. ^ Arzheimer, Kai; Berning, Carl C. (2019). „How the Alternative for Germany (AfD) and their voters veered to the radical right, 2013–2017”. Electoral Studies. 60: 102040. S2CID 181403226. doi:10.1016/j.electstud.2019.04.004. 
  5. ^ Havertz, Ralf (30. 3. 2021). „Völkisch nationalism as core ideology”. Radical Right Populism in Germany: AfD, Pegida, and the Identitarian Movement. Taylor & Francis. ISBN 9781000368864. „Within only a few years the party changed its ideological position significantly and moved gradually but rapidly further to the far-right fringe, with a combination of populism, authoritarianism, volkish nationalism, and xenophobia as the central elements of their ideology.” 
  6. ^ Klikauer, Thomas (2020). Alternative für Deutschland: The AfD: Germany's New Nazis or another Populist Party?. Liverpool University Press. стр. 43—60. ISBN 978-1-78976-046-0. doi:10.2307/j.ctv3029sdf.7. 
  7. ^ Decker, Frank (2015). „Follow-up to the Grand Coalition: The Germany Party System before and after the 2013 Federal Election”. Ур.: Langenbacher, Eric. The Merkel Republic: An Appraisal. Berghahn Books. стр. 34—39. ISBN 978-1-78238-896-8. 
  8. ^ Hans-Jürgen Bieling (2015). „Uneven development and 'European crisis constitutionalism', or the reasons for and conditions of a 'passive revolution in trouble'”. Ур.: Jäger, Johannes; Springler, Elisabeth. Asymmetric Crisis in Europe and Possible Futures: Critical Political Economy and Post-Keynesian Perspectives. Routledge. стр. 110. ISBN 978-1-317-65298-4. 
  9. ^ Jahn, Egbert (2015). German Domestic and Foreign Policy: Political Issues Under Debate -. Springer. стр. 30. ISBN 978-3-662-47929-2. 
  10. ^ Lansford, Tom, ур. (2014). Political Handbook of the World 2014. SAGE Publications. стр. 532. ISBN 978-1-4833-3327-4. 
  11. ^ Dervis, Kemal; Mistral, Jacques (2014). „Overview”. Ур.: Dervis, Kemal; Mistral, Jacques. Europe's Crisis, Europe's Future. Brookings Institution Press. стр. 13. ISBN 978-0-8157-2554-1. 
  12. ^ Ladrech, Robert (2014). „Europeanization of National Politics: the centrality of politics parties”. Ур.: José M. Magone. Routledge Handbook of European Politics. Routledge. стр. 580. ISBN 978-1-317-62836-1. 
  13. ^ Daniel, William T. (2015). Career Behaviour and the European Parliament: All Roads Lead Through Brussels?. Oxford University Press. стр. 135. ISBN 978-0-19-871640-2. 
  14. ^ Thompson, Wayne C. (2014). Nordic, Central, and Southeastern Europe 2014. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 283. ISBN 978-1-4758-1224-4. 
  15. ^ Kessel, Stijn van (2015). Populist Parties in Europe: Agents of Discontent?. Palgrave Macmillan UK. стр. 61—62. ISBN 978-1-137-41411-3. 
  16. ^ „AfD chief Lucke denies plans to split the party”. Deutsche Welle. 19. 5. 2015. Архивирано из оригинала 28. 05. 2015. г. Приступљено 27. 5. 2015. 
  17. ^ „Germany AfD conference: party adopts anti-Islam policy”. bbc.com. BBC. Архивирано из оригинала 04. 05. 2016. г. Приступљено 7. 5. 2016. 
  18. ^ Десничари у Бундестагу – честитке и протести, AfD 12,6%
  19. ^ AMANN, Melanie a TEEVS, Christian: Chaos beim AfD-Parteitag. Höckes erstolperter Erfolg. Der Spiegel, http://www.spiegel.de/politik/deutschland/afd-und-ihre-neuer-co-chef-alexander-gauland-bjoern-hoeckes-erfolg-a-1181473.html Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (7. децембар 2017), 2. prosince 2017, 22:10 hod. (německy).
  20. ^ Umírněný kandidát neuspěl. AfD povedou Meuthen a Gauland. Echo24, https://echo24.cz/a/STmv9/umirneny-kandidat-neuspel-afd-povedou-meuthen-a-gauland Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (3. децембар 2017), 2. prosince 2017.
  21. ^ „Levica i AfD: priznanje Kosova je bila velika greška”. Deutsche Welle. Приступљено 8. 2. 2025. 
  22. ^ „Nemački evroparlamentarac: Nemiri u Srbiji su poslednji trzaji globalističke mreže koju Tramp i Mask demontiraju”. Euronews. 17. фебруар 2025. Приступљено 27. јул 2025. 
  23. ^ „Ekstremni AfD, Nacionalni zbor i Fides za Vučića, ostali protiv: Kako je prošla rasprava o političkoj situaciji u Srbiji u Evropskom parlamentu?”. Данас. 12. фебруар 2025. Приступљено 27. јул 2025. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алтернатива_за_Немачку&oldid=31696223”