Пређи на садржај

Алтернатива за Немачку

С Википедије, слободне енциклопедије
Алтернатива за Немачку
Alternative für Deutschland
СкраћеницаAfD
Вође
Оснивачи
Основана6. фебруар 2013.; пре 12 година (2013-02-06)
Одвојила се одХришћанско-демократске уније Немачке[1]
СедиштеБерлин, Немачка
Труст мозговаФондација Дезидеријус Еразмус
Идеологијадесничарски популизам
евроскептицизам
Политичка позицијадесница до крајње деснице
Европско чланствоЕвропа суверених нација
Група Европског парламентаГрупа Европе суверених нација
Боје  светлоплава
Бундестаг
152 / 630
Државни парламенти
282 / 1.884
Европски парламент
15 / 96
Веб-сајт
www.afd.de

Алтернатива за Немачку (нем. Alternative für Deutschland, AfD) је политичка странка у Немачкој. Евроскептична је странка,[2] која се противи имиграцији у Немачку, нарочито имиграцији муслимана.[3] Залаже се за повлачење признања Републике Косово,[а] а такође доследно осуђује НАТО бомбардовање Југославије.[4] После парламентарних избора 2025. друга је странка по снази у Бундестагу.

Историја

[уреди | уреди извор]

Основана је као евроскептична партија која подржава чланство Немачке у Европској унији,[5][6][7][8][9][10][11] али се противи заједничкој валути, евру, и политици спашавања предузећа којима прети пропаст давањем финансијске помоћи која је проистекла из европске дужничке кризе.[12][13] Партија се расцепила у јулу 2015, и Фрауке Петри је наставила да води Алтернативу за Немачку на антиимигрантској платформи, док су оснивач Бернд Луке и присталице његових економских политика напустили странку и основали Алијансу за напредак и одлазак (ALFA).[14] На партијској конвенцији одржаној од 30. априла до 1. маја 2016, партија је усвојила антиисламску платформу.[15]

Партијска конференција у Келну, априла 2017. године

На савезним изборима 2013. године је освојила 4,7% гласова, чиме је за мало остала испод изборног цензуса од 5%, неопходног за улазак у Бундестаг. 2014, ова партија је освојила 7,1% гласова и 7 од 96 мандата резервисаних за Немачку на изборима за Европски парламент, и након тога приступила парламентарној групи Европских конзервативаца и реформиста (ЕЦР). Од марта 2016, АфД је ушла у парламент осам немачких савезних држава.

На савезним Немачким изборима 2017. осваја 12,6% и постаје трећа најјача странка у Бундестагу.[16]

Децембарско заседање странке

[уреди | уреди извор]

Од 2. децембра су Јерг Мајтен посланик европског парламента и Александер Гауланд равноправни председници целонемачке AfD. Гауланд је наступио као компромис кандидат уместо умереног Георга Паздерског И Дорис фон Саин Витгенштајн[17] који у два кола нису освојили потребну већину и обоје су повукли своје кандидатуре и уместо њих је био изабран Гауланд који није спадао ни на једну страну и тако је конзервативно крило које се назива једноставно "Flügel" (немачки "крило"), добило подржку а Алтернариву за Немачку ће повести Мојтен и Гауланд.[18]

Табеле изборних резултата

[уреди | уреди извор]
Савезни парламент (Bundestag)
Изборна година Бр. гласова за
изборне јединице 		Бр. гласова за партију % гласова за партију Укупно мандата влада
2013 810.915 2.056.985 4,7
0 / 631
 ванпарламентарни
2017 5.316.095 5.877.094 12,6
94 / 709
 опозиција
2021 4.699.926 4.809.233 10,4
83 / 735
 опозиција
2025 10.175.438 10.327.148 20,8
152 / 630
 опозиција
Европски парламент
Изборна година Бр. гласова % гласова и ранг Бр. мандата +/–
2014 2.070.014 7,1 (#5)
10 / 96
2019 4.103.453 7,1 (#4)
10 / 96
2024 4.103.453 15,89 (#2)
15 / 96
Државни парламент (Landtag)
Државни избори, година Бр. гласова % гласова и ранг Бр. мандата +/–
Хесен, 2013 126.906 4,1 (#6)
0 / 110
Саксонија, 2014 159.611 9,7 (#4)
14 / 126
Тирингија, 2014 99.548 10,6 (#4)
11 / 91
Бранденбург, 2014 119.989 12,2 (#4)
11 / 88
Хамбург, 2015 214.833 6,1 (#6)
8 / 121
Бремен, 2015 64.368 5,5 (#6)
5 / 83
Баден-Виртемберг, 2016 809.311 15,1 (#3)
23 / 143
Рајнланд-Палатинат, 2016 267.813 12,6 (#3)
14 / 101
Саксонија-Анхалт, 2016 271.646 24,4 (#2)
25 / 87

Програм

[уреди | уреди извор]

Дана 1. маја 2016. на сазиву у Штутгарту је странка АфД примила програмско начело да ислам није у складу са немачким уставом и прогласила је да је забрањено ношење бурки и градњу џамија у Немачкој.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Републике Србије и Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244. Према Резолуцији, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lachmann, Günther (4. 10. 2012). „Euro-Politik: Enttäuschte CDU-Politiker gründen Wahlalternative”. Die Welt (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 6. 5. 2024. г. Приступљено 6. 5. 2024. 
  2. ^ Arzheimer, Kai (јануар 2015). „The AfD: Finally a Successful Right-Wing Populist Eurosceptic Party for Germany?”. West European Politics. 38 (3): 535—556. S2CID 14613344. doi:10.1080/01402382.2015.1004230. Архивирано из оригинала 2. 11. 2021. г. Приступљено 31. 10. 2021 — преко Arzheimer's personal website. 
  3. ^ Arzheimer, Kai; Berning, Carl C. (2019). „How the Alternative for Germany (AfD) and their voters veered to the radical right, 2013–2017”. Electoral Studies. 60: 102040. S2CID 181403226. doi:10.1016/j.electstud.2019.04.004. 
  4. ^ „Levica i AfD: priznanje Kosova je bila velika greška”. Deutsche Welle. Приступљено 8. 2. 2025. 
  5. ^ Decker, Frank (2015). „Follow-up to the Grand Coalition: The Germany Party System before and after the 2013 Federal Election”. Ур.: Langenbacher, Eric. The Merkel Republic: An Appraisal. Berghahn Books. стр. 34—39. ISBN 978-1-78238-896-8. 
  6. ^ Hans-Jürgen Bieling (2015). „Uneven development and 'European crisis constitutionalism', or the reasons for and conditions of a 'passive revolution in trouble'”. Ур.: Jäger, Johannes; Springler, Elisabeth. Asymmetric Crisis in Europe and Possible Futures: Critical Political Economy and Post-Keynesian Perspectives. Routledge. стр. 110. ISBN 978-1-317-65298-4. 
  7. ^ Jahn, Egbert (2015). German Domestic and Foreign Policy: Political Issues Under Debate -. Springer. стр. 30. ISBN 978-3-662-47929-2. 
  8. ^ Lansford, Tom, ур. (2014). Political Handbook of the World 2014. SAGE Publications. стр. 532. ISBN 978-1-4833-3327-4. 
  9. ^ Dervis, Kemal; Mistral, Jacques (2014). „Overview”. Ур.: Dervis, Kemal; Mistral, Jacques. Europe's Crisis, Europe's Future. Brookings Institution Press. стр. 13. ISBN 978-0-8157-2554-1. 
  10. ^ Ladrech, Robert (2014). „Europeanization of National Politics: the centrality of politics parties”. Ур.: José M. Magone. Routledge Handbook of European Politics. Routledge. стр. 580. ISBN 978-1-317-62836-1. 
  11. ^ Daniel, William T. (2015). Career Behaviour and the European Parliament: All Roads Lead Through Brussels?. Oxford University Press. стр. 135. ISBN 978-0-19-871640-2. 
  12. ^ Thompson, Wayne C. (2014). Nordic, Central, and Southeastern Europe 2014. Rowman & Littlefield Publishers. стр. 283. ISBN 978-1-4758-1224-4. 
  13. ^ Kessel, Stijn van (2015). Populist Parties in Europe: Agents of Discontent?. Palgrave Macmillan UK. стр. 61—62. ISBN 978-1-137-41411-3. 
  14. ^ „AfD chief Lucke denies plans to split the party”. Deutsche Welle. 19. 5. 2015. Архивирано из оригинала 28. 05. 2015. г. Приступљено 27. 5. 2015. 
  15. ^ „Germany AfD conference: party adopts anti-Islam policy”. bbc.com. BBC. Архивирано из оригинала 04. 05. 2016. г. Приступљено 7. 5. 2016. 
  16. ^ Десничари у Бундестагу – честитке и протести, AfD 12,6%
  17. ^ AMANN, Melanie a TEEVS, Christian: Chaos beim AfD-Parteitag. Höckes erstolperter Erfolg. Der Spiegel, http://www.spiegel.de/politik/deutschland/afd-und-ihre-neuer-co-chef-alexander-gauland-bjoern-hoeckes-erfolg-a-1181473.html Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (7. децембар 2017), 2. prosince 2017, 22:10 hod. (německy).
  18. ^ Umírněný kandidát neuspěl. AfD povedou Meuthen a Gauland. Echo24, https://echo24.cz/a/STmv9/umirneny-kandidat-neuspel-afd-povedou-meuthen-a-gauland Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (3. децембар 2017), 2. prosince 2017.

Литература

[уреди | уреди извор]

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Алтернатива_за_Немачку&oldid=29080982”