Аљуторци

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Алјуторци)
Аљуторци
Укупна популација
2.000 - 3.000
Језици
алуторски језик, руски језик
Религија
шаманизам, православље
Сродне етничке групе
чукчи, корјаци, кереци, ителмени

Аљуторци (алут. Алутал'у; рус. Алюторцы) су чукотско-камчатски народ који живи у сјевероисточној Русији, а највећи број њих тренутно живи на полуострву Камчатка.

Име[уреди]

Аљуторци су углавном били номадски одгајивачи ирваса, што је управо оно што у преводу значи њихов назив, рамкикен. Најранији извештаји о седелачким (неномадским) Аљуторцима (риболовцима и ловцима на фоке) потичу са краја 17. вијека. Себе су још називали елутел'у. С. Крашењиников, који је истраживао Камчатку 1755. године, сматрао је да су Алуторци посебна етничка група. Разни документи из 18. вијека такође дају посебан допринос у сазнањима о Корјацима, Аљуторцима и Чукчима. Током тридесетих година Аљуторци су мешани са Корјацима, за оба народа је коришћен назив Нимилан. Назив Аљуторци, који је касније поново враћен у употребу, очигледно потиче од претходног назива седелачких (неномадских) племена. Отуда и име округа Олијутор.[1]

Станиште[уреди]

Алуторци живе на камчатском земљоузу у североисточном Сибиру. Њихова територија обухвата скоро 15.000 km² и протеже се од Карагинског залива Беринговог мора до села Олијуторке (раније Алуторскоје), и од реке Рекиники до реке Поткагернаја на обали Охотског мора. Административно, они припадају Корјачком округу, Камчатске покрајине. Од 1930. до 1977. године територија је имала статус националног округа. Поред Олијуторског рејона, Алијуторци живе у јужном дијелу Карагинског рејона и сјеверном дијелу Тигилског рејона. Административни центар је Тиличики у Олијуторском рејону. Већина територије припада зони шумске тундре. На климу утичу и Берингово и Охотско море.[1]

Подаци о становништу[уреди]

Ниједан званични податак о популацији Алутораца није доступан. Извештај из 1934. помиње их као значајну етничку групу након Чавчувена (Корјака). Данас, Олијуторски рејон, као и Корјачки округ показује знатну етничку разноликост. По свему судећи званична статистика и даље не разликује Алијуторце од Корјака. Њихов стварни број је вјероватно 2.000 до 3.000 како наводе неки појединци.

Алуторци, као Чукчи и Корјаци, припадају монголоидној северно-азијској раси. Одликује их кремасти пигмент, тамнне очи и равна коса, широким равним лицем и упечатљивом малим косим лицем.[1]

Језик и култура[уреди]

Алуторски језик припада Чукотско-камчатској групи палеоазијатских или палео-сибирских језика. Генетички, повезан је са језицима Чукча, Корјака, Керека и Ителмена. Током тридесетих година алијуторски је и даље сматран једним од четири јужна дијалекта корјачког језика, али од педесетих година прошлог вијека сматра се посебним језиком. Морфолошки, језик највише личи на чукчијски језик. Што се тиче структуре, у алијуторски језик је инкорпорацијски или полисинтетички језик.

Постоје три дијалекта: укински, карагински и палански, али ни дијалектуална подела нити појединачни дијалекти нису довољно проучени. Према П. Скорику, карагински и палански дијалекти могу се класификовати као сродни језици Алијутораца.

Путем блиских контаката са сродним народима, Алијуторци могу да користе свој матерњи језик да комуницирају са Корјацима и Чукчима. Улога Руса и руског језика порасла је од тридесетих година прошлог вијека, а од 1960. година, добровољно је почела русификација по питању језика, јер како се наводи, познавање руског језика помаже у њиховом школовању у руском окружењу.[1]

Историја[уреди]

Алиуторци су дуго времена сматрани делом корјачког народа. Али ипак Алиуторци су се могли разликовати од сличних народа, јер су главне активности биле риболов и лов на фоке.

До краја 18. вијека, Руси су скршили отпор камчатских народа. У 19. вијеку полако долази и руски утицај на ове просторе. Велики број православних мисионара је долазио у пратњи руских трговца. Међутим, највеће промјене довело је успостављање совјетске власти 1923. године. Године 1930. формиран је Корјачки национални округ. Уз увођење колективизације, одгајивачи ирваса су били присиљени да прекину са својом дугом традицијом која је била чврсто укорењена међу Алиуторцима. То је имало далекосежни ефекат на велики дио припадника. Њихов животни стил се промјенио. Нови економски односи били су усађени идеолошком преоријентацијом и укидањем неписмености. У почетку су Алиуторци научили корјачко писмо као форму писаног језика (основни стадијум), али временом је руски језик преузео примат и постао главни језик. „Милитантни атеизам” пропагиран је против шаманизма и религије. Руски домови и машине, њихов образовни систем и традиције у одјевању и исхрани су претстављани као примјери напретка. Данас су све ове ствари саставни део нормалног начина живота. Употребу алиуторског језика и поштовање локалних обичаја Руси исмевају и сматрају такво понашање примитивним.[1]

Писмо[уреди]

Не постоји писани језик. Уместо тога, Алуторци (алиуторски је тада сматран групом дијалеката корјачког) су користили корјачки писани језик који је уведен 1923. године. У локалним новинама објављено је неколико чланака на тзв. алиуторском дијалекту. Од 1958. године, алиуторски се сматра посебним језиком (П. Скорик), али то није значило већи престиж, више пажње или активније истраживање. Комуникација са сусједним народима и даље је била на корјачком језику или руском. Руски језик је такође једини језик образовања и културних активности. Сва истраживања Алиутораца датирају из последњих времена. Прве биљешке о њиховом језику направио је С. Стебницки 1927. године. Био је и аутор првог истраживања фонетике, морфологије и синтаксе језика (1934., 1938.), али као и сви остали, сматрао га је једним од корјачких дијалекта. Свака пажња која је досад била пружена језику Алиутораца и његовим дијалектуалним подјелама тешко се може сматрати довољним. Истраживање И. Вдовина (1956. године) и студија карагинског дијалекта са становишта експерименталне фонетике коју је направио Г. Мелников (1940. године) се не објављују. Једина доступна публикација је поглавље посвећено језику Алиутораца А. Жукове, објављено у књизи Вол. 5 под називом „Језици народа СССР” (The Languages of the Peoples of the USSR) из 1968. године.[1]


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 „The Aliutors”. eki.ee. Приступљено 28. 8. 2017.