Амандмани на Устав Србије 1989.

Амандмани IX до XLIX на Устав Социјалистичке Републике Србије усвојени су 28. марта 1989. године, одлуком Скупштине СР Србије, чиме су извршене измене и допуне тадашњег Устава СР Србије, који је био на снази од 1974. године. Проглашење уставних амандмана извршио је Борисав Јовић, тадашњи председник Скупштине СР Србије. Доношењем уставних амандмана, знатно је оснажен положај државних органа СР Србије у односу на органе аутономних покрајина (САП Војводина и САП Косово).[1]
Историја
[уреди | уреди извор]
Политичке расправе о промени Устава СР Србије инициране су током 1987. године, упоредо са покретањем ширих расправа о променама Устава СФРЈ. Званична иницијатива за промену савезног устава формулисана је 21. јануара 1987. године, од стране Председништва СФРЈ, а потом је 28. јула (1987) од стране Председништва СР Србије покренута и иницијатива за промену Устава СР Србије, која је садржала уводно образложење и укупно 48 тачака. У име Председништва СР Србије, иницијативу је Скупштини СР Србије проследио Иван Стамболић, тадашњи председник Председништва СР Србије, чиме је учињен први корак ка уставним променама.

Јавне расправе о иницијативама за промену устава вођене су током 1987. и 1988. године, а том приликом до изражаја су дошла многа спорна питања, међу којима су највећу пажњу јавности привукли предлози о јачању надлежности органа СР Србије над органима аутономних покрајина. У међувремену је дошло до значајних политичких промена, пошто је Председништво СР Србије 14. децембра (1987) сменило Ивана Стамболића са функције председника тог органа, а на ту функцију је потом изабран генерал Петар Грачанин. Почетком 1988. године, формирана су радна тела за израду нацрта уставних амандмана, који су потом упућени државним органима ради изјашњавања. На седници одржаној 25. јула 1988. године, Скупштина СР Србије усвојила је предложени нацрт уставних амандмана, чиме је учињен други корак ка уставним променама.
У наредном периоду, окончан је поступак за доношење амандмана на Устав СФРЈ, који су усвојени 25. новембра 1988. године,[2] а такође је настављен и рад на доношењу амандмана на уставе југословенских федералних јединица, укључујући и СР Србију. У међувремену су током 1988. године одржавани митинзи по целој Србији у знак протеста због насиља над Србима на Косову и Метохији. Такође се протествовало и против тадашњег неравноправног положаја Србије у односу на остале федералне јединице, пошто су обе аутономне покрајине (САП Војводина и САП Косово) имале статус конститутивних елемената федерације, што им је између осталог омогућавалао да условљавају доношење кључних политичких одлука у Србији, док републички органи нису могли битније да утичу на вођење политике у аутономним покрајинама.[3]
Масовне демонстрације су током 1988. године довеле до значајних промена у саставу покрајинског руководства у САП Војводини, а почетком 1989. године најављене промене устава изазвале су генерални штрајк албанских рудара у руднику Стари Трг код Косовске Митровице. У исто време, дошло је до немира у неколико места на подручју САП Косова. Руководство Србије је стога захтевао од југословенског државног и партијског врха да се одобри употреба јединица ЈНА ради сузбијања побуне на подручју САП Косова. Увидевши да су захтеви за предузимањем одлучних мера добили подршку великог броја грађана на митингу одржаном 28. фебруара у Београду, Председништво СФРЈ је одобрило употребу јединица ЈНА у циљу смиривања прилика на подручју САП Косова. У исто време, јединице милиције упале су у руднике и угушиле отпор. Похапшено је на стотине особа.
У међувремену је 23. фебруара Скупштина СР Србије утврдила коначни предлог уставних промена, након чега је било неопходно да сагласност на предложене амандмане дају и скупштине аутономних покрајина, што је Скупштина САП Војводине учинила 10. марта, док је Скупштина САП Косова сагласност дала 23. марта.[4] Пет дана касније, 28. марта, Скупштина СР Србије је на свечаној седници оба већа прогласила амандмане на Устав СР Србије. Тим амандманима, значајно су смањена права и овлашћења аутономних покрајина, САП Војводине и САП Косова, чиме је започет процес коренитих политичких и друштвених реформи, које су нстављене доношењем новог Устава Србије из септембра 1990. године.
Нормирање службене употребе језика и писма
[уреди | уреди извор]У склопу уставних промена усвојен је и Амандман XXVII којим су нормирана разна питања из области службене и јавне употребе језика и писма у СР Србији. Према првом ставу поменутог амандмана: "У Социјалистичкој Републици Србији у службеној и јавној употреби је српскохрватски језик и његова писма - ћирилица и латиница", док је у осталим ставовима истог амандмана нормирана и службена употреба мањинских језика и писама. Таквим решењима употпуњене су раније уставне одредбе, уз задржавање термина "српскохрватски" језик, који се налазио у уставима Србије још од 1963. године. У обликовању тог амандмана саучествовали су и представници највиших стручних (лингвистичких) кругова у Србији, међу којима је у то време још увек преовладавао став о оправданости употребе појма "српскохрватски" језик. [5]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Амандмани IX до XLIX на Устав Социјалистичке Републике Србије (Службени гласник СР Србије, бр. 11/1989)
- ^ Амандмани на Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (Службени лист СФРЈ, бр. 70/1988)
- ^ Димић 2001, стр. 453-457.
- ^ Borba: organ Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, god. LXVIII, br. 84, od 24. marta 1989. godine.
- ^ Пешикан 1989, стр. 191-193.
Литература
[уреди | уреди извор]- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Nikolić, Kosta (2012). „Ili će Srbija biti republika ili će prestati da postoji: Ustavne promene u Srbiji 1989 (I)” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 30 (2): 165—188. Архивирано из оригинала 15. 11. 2025. г. Приступљено 17. 05. 2026.
- Nikolić, Kosta (2012). „Ne damo Kosovo: Ustavne promene u Srbiji 1989 (II)” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 30 (3): 171—190. Архивирано из оригинала 15. 11. 2025. г. Приступљено 17. 05. 2026.
- Пешикан, Митар, ур. (1989). „Предлог поправке амандмана XXVI на Устав СР Србије”. Наш језик. 28 (3): 191—193.