Амфилохије Радовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Амфилохије (Радовић)
Amfilohije Radović.jpg
Основни подаци
Помјесна црква Српска православна црква
Епархија Митрополија црногорско-приморска
Архијерејски чин митрополит
Титула архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког и администратор буеносајреско-јужно-централноамерички
Начин обраћања Његово високопреосвештенство
Држава Црна Гора
Сједиште Цетиње
Године службе од 1991.
Претходник Данило Дајковић
Претходна епархија Епархија банатска
Године службе 19851991.
Претходник Сава Вуковић администратор
Насљедник Атанасије Јевтић
Лични подаци
Световно име Ристо Радовић
Датум рођења 7. јануар 1938.
Мјесто рођења Доња Морача
Краљевина Југославија

Амфилохије (световно Ристо Радовић; Доња Морача код Колашина, 7. јануар 1938) митрополит је црногорско-приморски и администратор Епархије буеносајреске.

Његова почасна и литургијска титула гласи: Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког.

Биографија[уреди]

04 04 2008 Mitropolit Amfilohije B&W -potpisana-s.JPG
Фреска са ликом митрополита Амфилохија Радовића, Храм Христовог васкрсења, Подгорица

Рођен као Ристо Радовић, син Ћира и Милеве Радовић, на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду. На Богословском факултету СПЦ у Београду дипломирао је 1962. године. Поред теолошких наука, на Филозофском факултету у Београду, студирао је класичну филологију. Постдипломске студије наставља у Берну и Риму. Одатле прелази у Атину, у којој, за време седмогодишњег боравка, поред свакодневне парохијске службе, докторира, а тезу, коју пише на грчком језику, о Светом Григорију Палами, брани уз највишу оцену. Потом, годину дана проводи на Светој гори, а онда је позван да предаје на Руском православном институту „Свети Сергије“ у Паризу од 1974. до 1976, где уз осталих пет језика које је савладао, усавршава и француски језик.

По повратку, у Београду је биран за декана Богословског факултета и ванредног професора, крајем 1985. изабран је за епископа банатског са седиштем у Вршцу, одакле је уочи Божића 1991. године дошао и на Цетињу устоличен за митрополита црногорско-приморско-скендеријско-брдско-зетског и пећког трона егзарха. Устоличен је у тешко време. Након дуге комунистичке власти многе цркве су биле запуштене, а број свештеника је умањен, а читаве генерације су биле под дејством комунистичке идеологије.[1] Амфилохије је подстакао обнову цркви и манастира и повећао број свештеника.[тражи се извор] Покренуо је 1992. гласило Црногорско-приморске митрополије „Светигора“, а покренуо је и широку издавачку активност.[1] Током 1998. покренуо је и Радио Светигора.

Предавао је на Богословском факултету Универзитета у Београду од 1980. до 2005, када се повукао због мноштва обавеза. Поред теологије и филозофије, бави се есејистиком и преводилаштвом. Подстакао је обнову и подизање великог броја цркава и манастира.[1] Године 1996. владика Амфилохије је уредио зборник Јагње Божије и звијер из бездана,[2] у коме се излаже православна филозофија рата. По први пут у историји његове митрополије, године 1993. митрополију су посетила два најистакнутија патријарха, цариградски и руски.[1] Те исте године по први пут је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одржан у Митрополији црногорско-приморској.[1]

Након хоспитализације патријарха Павла дана 13. новембра 2007. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је одлучио да привремено пренесе дужности патријарха српског на Свети архијерејски синод Српске православне цркве на челу са митрополитом Амфилохијем, као замјеником патријарха. Након смрти патријарха Павла, 15. новембра 2009, на ванредној сједници Светог архијерејског синода изабран је за мјестобљуститеља патријарашког трона.

Одлуком Светог архијерејског синода од 21. маја 2010, именован је за администратора Епархије рашко-призренске, а престао је то бити 26. децембра 2010. године након увођења епископа липљанског господина Теодосија у трон епископа рашко-призренских.[3] На редовном мајском засједању Светог архијерејског сабора одржаном у периоду од 17. до 26. маја, митрополит Амфилохије је именован за администратора новоосноване Епархије буеносајреске.[4][5][6]

Митрополит Амфилохије је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Фебруара 2012. добио је почасни докторат Института Светог Сергија у Паризу.[7]

Политички и теолошки ставови[уреди]

Непризната Црногорска православна црква[уреди]

У Црној Гори се почетком 1990-их јавља покрет за обновом аутокефалности некадашње црногорске митрополије у форми непризнате и неканонске Црногорске православне цркве, чије припаднике представници СПЦ називају „антисрпским групацијама“.[1] Односи између црногорског митрополита Амфилохија и власти Црне Горе су бивали све хладнији због њиховог опредељења за одвајање Црне Горе од Србије. Митрополит Амфилохије веома оштро критикује формирање тзв. Црногорске православне цркве, коју назива, „злоћудном израслином“, „некрофилском“, „безбожничком“. У лето 2005. године митрополит Амфилохије је организовао акцију којом је на врх планине Румије хеликоптером подгоричког гарнизона постављена метална црква.[8] У говору који је одржао након најаве власти Црне Горе да ће цркву уклонити, рекао је између осталог и: „Ко сруши тај храм, Бог га срушио – и њега и његово потомство, и часни крст му судио.“ У писму црногорском премијеру Игору Лукшићу, написао је да ће ако буду рушене цркве, бити рушене и џамије и да ће доћи до крвопролића.[9][10] У подгоричком суду за прекршаје је власт Мила Ђукановића покренула против митрополита судски поступак због говора мржње.[11]

ЛГБТ питања[уреди]

Митрополит Амфилохије је познат по свом противљењу одржавању Параде поноса,[12] које су ЛГБТ организације окарактерисале као говор мржње и оправдавање насиља над геј популацијом.[13] Изјавио је да Београд никада није био срамнији него онда када је одржана прва успешна парада, када је на улице изашло 6.000 полицајаца да врши насиље и позатвара децу која су тамо устала.[14] Амфилохије је био и против одржавања исте манифестације у Подгорици, рекавши да су сва таква окупљања насиље над савешћу огромне већине људи.[14]

Однос према Србији[уреди]

Митрополит Амфилохије је више пута у јавности исказао став о потреби очувања Косова и Метохије у саставу Србије. Такође, отворено се залаже за заједницу Србије и Црне Горе. Те своје ставове је у једном од обраћања у манастиру Морача изразио речима „Косово је жила куцавица Црне Горе и Србије, не само Србије”. [15]

Библиографија[уреди]

Дела:

  • „Тајна Свете Тројице по учењу Григорија Паламе“, студија на грчком, 1973. (Докторска дисертација);
  • „Смисао литургије“, студија на грчком, 1974,
  • „Тумачење Старог завета кроз векове“, Београд, 1979. г.;
  • „Синаити и њихов значај у Србији XIV вијека“, студија, 1981;
  • „Филокалијски покрет XVIII и почетком XIX вијека“, студија на грчком, 1982;
  • „Основе православног васпитања“, студије 1983;
  • „Духовни смисао храма Светог Саве“, Београд 1987,
  • „Преподобни Рафаило Банатски“, Вршац, 1988;
  • „Враћање душе у чистоту“, бесједе, разговори, погледи, Подгорица, 1992,
  • „Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића“, Врњачка Бања. 1994;
  • „Историјски пресјек тумачења Старог завјета“, Никшић, 1995.
  • „Збирка пјесама У Јагњету је спас“, 1996;

Преводи:

  • Епископ Николај: „Касијана“, роман, са српског на грчки 1973.
  • Јустин Поповић: „Житије Светог Симеона и Саве“, са српског на грчки 1974;
  • Старац Арсеније Кападокијски, са грчког на српски,
  • Митрополит Јован Зизјулас, Од маске до личности, 1993;
  • „Премудрости Соломонове“ , 1995;
  • „Азбучни Отачник“, објављено у дјеловима у часописима Јеванђељски Неимар, и Светигора;
  • Св. Григорије Палама, неке бесједе објављене у часопису Банатски весник, бројне студије, бесједе и есеје у Светигори и другим листовима.
  • „Књига Премудрости Исуса Сина Сирахова” (2007), и бројна друга дела и чланци, беседе.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 „Mitropolit crnogorsko-primorski AMFILOHIJE (Radović)”. www.spcportal.org. 
  2. Јагње Божије и Звијер из бездана, Философија рата, зборник са Другог богословско-философског симпозијума
  3. Амфилохий, митрополит Черногорский и Приморский, Зетско-Брдский и Скендерийский (Радович Ристо) (руски)
  4. „Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у Аргентини”. Spc.rs. Приступљено 29. 12. 2011. 
  5. „Митрополит Амфилохије учествовао на Другом сабору православних канонских епископа у Јужној Америци”. Spc.rs. Приступљено 29. 12. 2011. 
  6. „Митрополит Амфилохије у Епархији буеносајреској”. Spc.rs. Приступљено 29. 12. 2011. 
  7. Митрополиту Амфилохију почасни докторат (honoris causa) Института Светог Сергија у Паризу (СПЦ, 9. фебруар 2012)
  8. „Ratnik u mantiji”. Vreme.com. Приступљено 29. 12. 2011. 
  9. „Amfilohije proklinje! | Mondo”. Приступљено 27. 3. 2012. 
  10. „Amfilohije će odgovarati zbog poziva na krvoproliće”. Приступљено 27. 3. 2012. 
  11. „Počinje suđenje Amfilohiju | Region | Novosti.rs”. Приступљено 27. 3. 2012. 
  12. „B92 - Vesti - Amfilohije: Rađajte se i množite”. Приступљено 27. 3. 2012. 
  13. „Amfilohije da se izvini zbog govora mržnje”. B92.net. 5. 3. 2011. 
  14. 14,0 14,1 „Amfilohije: Gej parada je nasilje | Mondo”. Приступљено 28. 3. 2012. 
  15. http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-kosovo-je-zila-kucavica-crne-gore-i-srbije-ne-samo-srbije/ Митрополит Амфилохије: Косово је жила куцавица Црне Горе и Србије, не само Србије 8. јануара 2018.

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Висарион Костић
епископ банатски
19851991.

Наследник:
Атанасије Јевтић
Претходник:
Данило Дајковић
митрополит црногорско-приморски
од 1991.
Наследник:
-