Ана Леополдовна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ана Леополдовна
Anna Leopoldovna by L.Caravaque (after 1733, Tropinin museum).jpg
Пуно име Параскева Ивановна
Датум рођења (1718-12-18)18. децембар 1718.
Место рођења Росток
Мекленбург
Датум смрти 19. март 1746.(1746-03-19) (27 год.)
Место смрти Коломгори
Руско Царство
Династија Романов
Отац Карл Леополд
Мајка Катарина Ивановна

Ана Леополдовна (рус. А́нна Леопо́льдовна, рођена 18. децембра 1718. у Ростоку, умрла 19. марта 1746.) рођена као Елизабета Катарина Кристин је била ћерка руске принцезе Катарине и унука цара Ивана V Алексејевича, и регент Руског царства неколико месеци током владавине њеног сина Ивана VI.[1]

Биографија[уреди]

Елизабета је била кћерка Катарине Ивановне, сестре руске царице Ане, и војводе Карла Леополда. Због злостављана од стране Карла Леополда, мајка се заједно са њом вратила у Русију 1722. године. 12. маја 1733. године, Катарина је прекстила своју ћерку Елизабету у православну веру, добијајући име Ана Леополдовна.[2]

1739. године удаје се за војводу Антони Урлиха са којим већ следеће године добија сина Ивана. 5. октобра императорка Ана усваја њеног сина и ппроглашава га наследником руског престола.[3] Он је тада био беба од 2 месеца и 5 дана, па су државом морали да управљају регенти.[4] Само неколико седмица након овог проглашења, 28. октобра царица умире остављајући упутства за сукцесију предлажући да њен љубимац Ернц Јохан вон Бирон остане као регент.[1] Међутим то није наишло на одобрење јавности. Ана је припремила државни удар и преузела улогу регента 8. новембра, узимајући титулу велике војвоткиње, а Бирон је убрзо ухапшен. међутим Ана није била вична у односима са људима и често се свађала са својим присталицама. Према речнику руске историје, наредила је истрагу у индустрији одеће када су утврдили да су нове војне униформе лошијег квалитета. Када је истрага открила и нехумане услове рада, она је издала уредбе којима је прописана минимална зарада и максимално радно време у тој индустрији, као и успостављање медицинских установа у свакој фабрици одеће. Током њеног регентства десила се победа руских снага у битци код Виллманстранда у Финској.

Ана је имала богат љубавни живот, што је њен муж покушавао да игнорише. Шта више он је маргинализован и морао је да спава у другој соби.[5]

Ипак економски проблеми су допринели да ћерка Петра Великог, Јелисавета, преуме власт мирним пучем уз помоћ гарде. Она је прво притворила Ану са породицом, да би их након тога протералау Колмгори на реци Северна Двина. Ана је ту и умрла 18. марта 1946. године током порођаја. Њен син Иван је убијен 16. јула 1764. године, а супруг умро такође у Колигорију, док су остала деца пуштена на слободу.[6]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Џоан VII
 
 
 
 
 
 
 
8. Адолф Фредерик I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Софија од Холсен-Готорпа
 
 
 
 
 
 
 
4. Фредерик, Војвода од Мекленбур-Грабова
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Јулијус Ернст
 
 
 
 
 
 
 
9. Марија Катарина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Љубавница Марија од Осфрисланда
 
 
 
 
 
 
 
2. Карл Леополд
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Фредерик I
 
 
 
 
 
 
 
10. Вилијам Кристоф
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Љубавница маргарета
 
 
 
 
 
 
 
5. Лангравин Кристин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Џорџ II од Хесе-Дамштрат
 
 
 
 
 
 
 
11. Ландгравин Елеонора
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Софија Елеонора од Саксоније
 
 
 
 
 
 
 
1. Ана Леополдовна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Михаил I Фјодорович
 
 
 
 
 
 
 
12. Алексеј
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Јевдокија Стрешнева
 
 
 
 
 
 
 
6. Иван V
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Иља Милославски
 
 
 
 
 
 
 
13. Марија Милославскаја
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Катарина Ивановна
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Петар Михаилович Салтиков
 
 
 
 
 
 
 
14. Фјодор Петрович Салтиков
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Параскева Салтикова
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. Ана Михајловна Татишчева
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Потомци[уреди]

Иван VI

Ана је имала петоро деце:

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 EB (1911)
  2. (руски)„ЭСБЕ/Анна Леопольдовна”. ru.wikisource.org. Приступљено 13. 11. 2017. 
  3. EB (1878)
  4. „ЧЕТИРИ ВЕКА ДИНАСТИЈЕ РОМАНОВИХ”. 7. 3. 2013. Приступљено 14. 11. 2017. 
  5. Troyat (2000). стр. 99.
  6. Kamenskiĭ & Griffiths (1997). стр. 164.

Литература[уреди]

  • Cowles, Virginia (1971), The Romanovs, London: William Collins 
  • Troyat, Henri (2000), Terrible Tsarinas: Five Russian Women in Power, New York: Algora Publishing 
  • Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга. 

Спољашње везе[уреди]