Андра Николић
Андра Николић | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||||||
Датум рођења | 5. октобар 1853. | ||||||||||||
Место рођења | Београд или Чачак, Кнежевина Србија, Османско царство | ||||||||||||
Датум смрти | 18. септембар 1918.64 год.) ( | ||||||||||||
Место смрти | Париз, Француска | ||||||||||||
Политичка каријера | |||||||||||||
Политичка странка | Народна радикална странка | ||||||||||||
|
Андра Николић (Београд или Чачак, 5. октобар 1853 — Париз, 28. септембар 1918)[а] био је српски правник, књижевник, историчар књижевности и политичар. Био је министар просвете, министар иностраних послова, министар правде, државни саветник и председник Народне скупштине (1909—1918).
Школовање
[уреди | уреди извор]Андра Николић рођен је 5. октобра 1853. у Београду (или Чачку).[1][2] Родитељи су му били: отац Јосиф судски чиновник и мајка Наталија Марковић, сестра Стефана Марковића министра за време кнеза Александра Карађорђевића. Рано је остао без оца, са мајком три брата и сестром, па се због немаштине тешко школовао.[2] Трогодишњу основну школу, гимназију и правни факултет завршио је у Београду.[1] У гимназији је био један од оснивача ђачког друштва "Српска нада" 1868. године. За време школовања прикључио се социјалистичком омладинском покрету Светозара Марковића.[2] Започео је 1869. године студије на Техничком факултету, на Великој школи у Београду.[3] Међутим, завршио је студије права на Великој школи 1873. године, и одмах се доказао као правник једним тематом „Економско стање Србије у 14. веку” који је био награђен и којим је скренуо на себе пажњу.[2]
Члан Главнога одбора радикала
[уреди | уреди извор]Почео је 1874. године да ради као практикант у државној штампарији, био адвокатски писар а након тога постао је суплент (замена професора) у Чачку, да би касније у истом месту био постављен за професора.[2] У Београду је затим предавао у Првој нижој, па Трећој београдској гимназији. Прикључио се 1881. Народној радикалној странци и постао члан њенога Главнога одбора.[1] Важио је за једнога од највећих радикалних интелектуалаца и говорника.[4] Након Тимочке буне 1883. године био је затворен, и као и остали чланови Главнога одбора изведен пред преки суд у Зајечару, али ослобођен је као невин почетком децембра 1883. године[1] Међутим након ослобађања остао је без државне службе, четири године између 1883-1887. године, па је давао хонорарне часове из француског на трговачкој школи.[2] Заједно са Стојаном Протићем и Јованом Ђајом основао је 1884. „Одјек”, први радикални лист након Тимочке буне.[5] Одјек је брзо постао главни тумач опозиције. Био је полиглота са знањем немачког, енглеског, француског и руског језика. Предавао је у Првој мушкој београдској гимназији, углавном предмет српски језик и књижевност.[6]
Министар у много влада
[уреди | уреди извор]Као радикал имао је импресивну политичку каријеру у власти. Током 1887. био је секретар министарства просвете, а 1887. и 1888. постављен је за владинога посланика у Народној скупштини.[1] Члан Државног савета постао је 1890. и на том месту био је до 1894.[1] Био је више пута министар. Први пут био је министар просвете у влади Саве Грујића и онда одмах у влади Николе Пашића (13. мај 1890—21. август 1892).[1] Након тога био је министар иностраних послова и министар правде у влади Лазара Докића (13. април—5. децембар 1893).[1] Министар просвете је био и у владама Ђорђа Симића (29. децембар 1896—23. октобар 1897), Николе Пашића (10. децембар 1904—29. мај 1905) и затим у влади Николе Пашића и Петра Велимировића од 30. април 1906. до 24. фебруара 1909.[1] Он је као министар просвете спровео 1905. претварање Велике школе у Универзитет у Београду.
Био је и министар иностраних дела у влади Саве Грујића од 4. октобра 1903. до 2. фебруара 1904.[1] Посланик у Паризу био је 1901. Пред Први светски рат у српској политици било је утицајно, радикалско и "кумовско тројство" које су чинили: Лазар Пачу, Андра Николић и Стојан Протић.[7] Место председника Народне скупштине држао је од 14. октобра 1909. све до 25. фебруара 1918, када је због болести поднео оставку.[1] Као председник Народне скупштине истакао се стишавањем и смиривањем узбурканих парламентарних страсти. Уважавајући парламентаризам својом умереношћу и тактом успешно је смиривао размирице у унутрашњој политици.[2]
Умро је 28. септембра[2] (или 31. септембра[1]) 1918. у Паризу, где је привремено сахрањен. Посмртни остаци су пренети у Србију 1926. године. Био је ожењен Милом, кћерком београдског индустријалца Маше Димића, а од седморо њихове деце, зрелост је дочекало троје; најстарији син Душан погинуо је као српски војник на Сувобору 1914. године. Надживели су га син Радоје (1897-1987) и кћерка Радмила.[2] Радоје Николић оженио је Јелену-Лелу Хаџи-Поповић (1900-1977), ћерку Милоша и Љубице Хаџи-Поповић из Београда, док се Радмила удала за др Никo Миљанића (1892-1957).
Књижевност
[уреди | уреди извор]Николић се није само бавио правом и политиком, већ се рано бавио и књижевношћу. Почео је да пише естетичко књижевне и позоришне критике.[2] Слао је своје књижевне и публицистичке радове у „Отаџбину”, „Рад” (сарадник и уредник), „Дело” и још двадесетак листова.[1] У "Отаџбини" је уређивао рубрику "Књижевни преглед" 1875-1881. године. Истакао се својим радовима као одличан познавалац српскога језика, па је био изабран за професора историје српске књижевности, на Великој школи 1880. године, али није прихватио понуду.[2] Био је књижевни критичар великога талента, финог опажања и сјајног стила.[1] Сарађивао је са Стојаном Новаковићем на издавању неких издања књига о синтакси. Николић се бавио и превођењем на српски језик. Тако је 1899. године превео популарно дело енглеског писца Џорџа Елиота: "Воденица на Фоси".[8]
Академик
[уреди | уреди извор]Прави је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 1897. Приступна беседа: О књижевној критици. Проглашен 1899. (Српска краљевска академија Год. 12 (1898) 119, 139–144).
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ 23. септембра 1853. и 15. септембра 1918. по старом календару
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Станоје 1928, стр. 78
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј Некролог у Српским новинама 20.9.1918
- ^ Часлав Оцић: "Могуће стратегије развоја Србије", Београд 2014. године
- ^ Јов.Влада Алекс. Обр.1 стр 199
- ^ Јов.Влада Алекс. Обр.1 стр 424
- ^ "Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду, 1839-1939. године", Београд 1939. године
- ^ "Историјски гласник", Београд 1971. године
- ^ Јанко Веселиновић: "Слике из сеоског живота", Београд 1899. године
Литература
[уреди | уреди извор]- Станоје, Станојевић (1928). Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 3. (PDF). Загреб: Библиографски завод. стр. 78.
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 3, 97
- С. Јовановић, Влада Милана Обреновића књига 3, Београд 1934
- С. Јовановић, Влада Александра Обреновића књига 1, Београд 1934
- С. Јовановић, Влада Александра Обреновића књига 2, Београд 1935
- Некролог у Српским новинама 20.9.1918, то је ознака по старом календару
- Андра Николић, Економско стање Србије у XIV веку
- Министри просвете Србије 1811–1918. Београд 1994. Стр. 94–95.
- Лексикон писаца Југославије, Нови Сад 4, 701–702.
- Ј. Prodanović: A. Nikolić. La Patrie serbe 2 (1918) 475–478.