Андра Николић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Андра Николић
Andra Nikolic.jpg
Андра Николић
Биографија
Датум рођења (1853-10-05)5. октобар 1853.
Место рођења Београд или Чачак
Кнежевина Србија, Османско царство
Датум смрти 18. септембар 1918.(1918-09-18) (64 год.)
Место смрти Париз
Француска
Политичка
партија
Народна радикална странка
1909. — 1916.
Претходник Љубомир Јовановић
Наследник Ђока Брачинац

Андра Николић (Београд или Чачак, 5. октобар 1853 — Париз, 28. септембар 1918[a]) био је српски правник, књижевник, историчар књижевности и политичар. Био је министар просвете, министар иностраних послова, министар правде, државни саветник и председник Народне скупштине (1909—1918).

Школовање[уреди]

Андра Николић рођен је 5. октобра 1853. у Београду (или Чачку).[1][2] Родитељи су му били: отац Јосиф судски чиновник и мајка Наталија Марковић, сестра Стефана Марковића министра за време кнеза Александра Карађорђевића. Рано је остао без оца, са мајком три брата и сестром, па се због немаштине тешко школовао.[2] Трогодишњу основну школу, гимназију и правни факултет завршио је у Београду.[1] У гимназији је био један од оснивача ђачког друштва "Српска нада" 1868. године. За време школовања прикључио се социјалистичком омладинском покрету Светозара Марковића.[2] Започео је 1869. године студије на Техничком факултету, на Великој школи у Београду.[3] Међутим, завршио је студије права на Великој школи 1873. године, и одмах се доказао као правник једним тематом „Економско стање Србије у 14. веку” који је био награђен и којим је скренуо на себе пажњу.[2]

Члан Главнога одбора радикала[уреди]

Почео је 1874. године да ради као практикант у државној штампарији, био адвокатски писар а након тога постао је суплент (замена професора) у Чачку, да би касније у истом месту био постављен за професора.[2] У Београду је затим предавао у Првој нижој, па Трећој београдској гимназији. Прикључио се 1881. Народној радикалној странци и постао члан њенога Главнога одбора.[1] Важио је за једнога од највећих радикалних интелектуалаца и говорника.[4] Након Тимочке буне 1883. године био је затворен, и као и остали чланови Главнога одбора изведен пред преки суд у Зајечару, али ослобођен је као невин почетком децембра 1883. године[1] Међутим након ослобађања остао је без државне службе, четири године између 1883-1887. године, па је давао хонорарне часове из француског на трговачкој школи.[2] Заједно са Стојаном Протићем и Јованом Ђајом основао је 1884. „Одјек”, први радикални лист након Тимочке буне.[5] Одјек је брзо постао главни тумач опозиције. Био је полиглота са знањем немачког, енглеског, француског и руског језика. Предавао је у Првој мушкој београдској гимназији, углавном предмет српски језик и књижевност.[6]

Министар у много влада[уреди]

Као радикал имао је импресивну политичку каријеру у власти. Током 1887. био је секретар министарства просвете, а 1887. и 1888. постављен је за владинога посланика у Народној скупштини.[1] Члан Државног савета постао је 1890. и на том месту био је до 1894.[1] Био је више пута министар. Први пут био је министар просвете у влади Саве Грујића и онда одмах у влади Николе Пашића (13. мај 1890—21. август 1892).[1] Након тога био је министар имостраних послова и министар правде у влади Лазара Докића (13. април—5. децембар 1893).[1] Министар просвете је био и у владама Ђорђа Симића (29. децембар 1896—23. октобар 1897), Николе Пашића (10. децембар 1904—29. мај 1905) и затим у влади Николе Пашића и Петра Велимировића од 30. април 1906. до 24. фебруара 1909.[1] Он је као министар просвете спровео 1905. претварање Велике школе у Универзитет у Београду.

Био је и министар иностраних дела у влади Саве Грујића од 4. октобра 1903. до 2. фебруара 1904.[1] Посланик у Паризу био је 1901. Пред Први светски рат у српској политици било је утицајно, радикалско и "кумовско тројство" које су чинили: Лазар Пачу, Андра Николић и Стојан Протић.[7] Место председника Народне скупштине држао је од 14. октобра 1909. све до 25. фебруара 1918, када је због болести поднео оставку.[1] Као председник Народне скупштине истакао се стишавањем и смиривањем узбурканих парламентарних страсти. Уважавајући парламентаризам својом умереношћу и тактом успешно је смиривао размирице у унутрашњој политици.[2]

Умро је 28. септембра[2] (или 31. септембра[1]) 1918. у Паризу, где је привремено сахрањен. Посмртни остаци су пренети у Србију 1926. године. Био је ожењен са Милом, а од седморо њихове деце, зрелост је дочекало троје; најстарији син Душан погинуо је као српски војник на Сувобору 1914. године. Надживели су га син Радоје и кћерка Радмила.

Књижевност[уреди]

Николић се није само бавио правом и политиком, већ се рано бавио и књижевношћу. Почео је да пише естетичко књижевне и позоришне критике.[2] Слао је своје књижевне и публицистичке радове у „Отаџбину”, „Рад” (сарадник и уредник), „Дело” и још двадесетак листова.[1] У "Отаџбини" је уређивао рубрику "Књижевни преглед" 1875-1881. године. Истакао се својим радовима као одличан познавалац српскога језика, па је био изабран за професора историје српске књижевности, на Великој школи 1880. године, али није прихватио понуду.[2] Био је књижевни критичар великога талента, финог опажања и сјајног стила.[1] Сарађивао је са Стојаном Новаковићем на издавању неких издања књига о синтакси. Николић се бавио и превођењем на српски језик. Тако је 1899. године превео популарно дело енглеског писца Џорџа Елиота: "Воденица на Фоси".[8]

Академик[уреди]

Прави је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од 1897. Приступна беседа: О књижевној критици. Проглашен 1899. (Српска краљевска академија Год. 12 (1898) 119, 139–144).

Напомене[уреди]

  1. ^ 23. септембра 1853. и 15. септембра 1918. по старом календару

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 Станоје 1928, стр. 78
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 2,9 Некролог у Српским новинама 20.9.1918[мртва веза]
  3. ^ Часлав Оцић: "Могуће стратегије развоја Србије", Београд 2014. године
  4. ^ Јов.Влада Алекс. Обр.1 стр 199
  5. ^ Јов.Влада Алекс. Обр.1 стр 424
  6. ^ "Споменица о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду, 1839-1939. године", Београд 1939. године
  7. ^ "Историјски гласник", Београд 1971. године
  8. ^ Јанко Веселиновић: "Слике из сеоског живота", Београд 1899. године

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]