Андреана Дружина Олга

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
АНДРЕАНА ДРУЖИНА
Andreana Družina.jpg
Андреана Дружина Олга
Датум рођења(1920-01-06)6. јануар 1920.(99 год.)
Место рођењаТрст
 Краљевина Италија
Професијадруштвено-политичка радница
Чланица КПЈ од11. фебруара 1943.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чинкапетан прве класе у резерви
Народни херој од22. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Партизанска споменица 1941.

Андреана Дружина – Олга (Трст, 6. јануар 1920), учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница СР Словеније и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 1920. године у Трсту и у оближњем месту Боршт завршила три разреда основне школе. Њен отац Габријел морао је због своје антифашистичке делатности емигрирати у Југославију 1929. године, камо је за њим годину дана после дошла и његова супруга са четворо мале деце. Настанили су се у Љубљани, где је Андреана завршила основну школу, два разреда грађанске школе и један разред занатске школе. Године 1936. породица се преселила у Сушак, а крајем године у Загреб, у предграђе Кустошију. Тамо се Андреана код оца обучила за кројачицу, завршила други разред занатске школе и положила помоћнички испит. Била је чланица фискултурног друштва „Соко“. У Љубљани је била активна у певачком и драмском одељењу емигрантског друштва „Табор“, а у Загребу у Словенском друштву и његовој драмској секцији и у Друштву графичара. У очевој радионици састајали су се комунисти, за које је она преносила поруке и чувала стражу кад су одржавали састанке.

Народноослободилачка борба[уреди]

У првим данима окупације Југославије комунисти су ју укључили у омладинску групу која је растурала летке против усташа и Немаца и скупљала оружје. Доживела је и злостављање од стране усташа. Када је била издана да прикупља новац за комунисте и да помаже Јеврејима, побегла је мајци у Љубљану, где се у јануару 1942. повезала с активистима Ослободилачког фронта Словеније. Постала је чланица СКОЈ-а, похађала течај за болничарке и вршила задатке по граду. Због учешћа у акцијама ВОС-а морала је да побегне из Љубљане 12. јуна 1942, па се придружила Првој чети Првог батаљона Доломитског одреда.

У партизанима је постала помоћница митраљесца и учествовала у четверодневној борби на Полоховом Градцу, касније у Доброви код Љубљане и под Тошким челом, где је 5. јула 1942. била први пут рањена и послана у партизанску болницу на Бабни гори, где је, иако и сам рањена, водила бригу о рањеницима, док се није вратила у ударну чету Доломитског одреда. Након тога је учествовала у јуришу на белогардистичко упориште Шентјошу у Доломитима и у сукобу с италијанским јединицама у Врањим печима.

Приликом напада на италијанско упориште Лог 8. септембра 1942. године, у јуришу је била тешко рањена у грло и обе ноге. Већ 28. октобра вратила се у Трећи батаљон Доломитског одреда, који је тада ушао у састав Друге словеначке ударне бригаде „Љубо Шерцер“ у којој је била политички делегат прве чете Трећег батаљона, а затим помоћница политичког комесара Четвртог батаљона. За чланицу Комунистичке партије Словеније примљена је 11. фебруара 1943. године.

Учествовала је у борбама на Устју и под Шкриљем на Тополу, где је 12. децембра 1942. била по трећи пут рањена; затим код Лашча, Лужарја, на Блошкој заравни и у борбама на Корињу у Сувој крајини; у нападу на Рибницу 25. марта 1943. била је по чертврти пут рањена; борила се на Жужемберку, Турјаку, код Пијаве горице, где се истакла у спашавању рањеника, па поновно у борбама за Жужемберк, Добрнич, у нападу на непријатељски положај код Села Шумберк, на Замешку и Крваву печ. Током августа 1943. похађала је партијски курс, након чега је учествовала у ликвидацији плавогардистичког упоришта у Грчарицама код Рибнице и још у два напада на Штампетов вијадукт. У борбама код Чрног Луга над Сушаком 18. октобра 1943. рањена је пети пут, у кук. Оперисана је у Грахову, одакле је пренета у село Стари Брег које су убрзо потом разорили немачки авиони. Спасила се од бомбардовања, а тек после три дана нашли су ју курири; лекарска нега пружена јој је за тек месец дана, када је завршила немачка офанзива.

Од јануара 1944. године, била је секретарица и политички комесар Словеначке централне партизанске болнице на Планини. Средином фебруара 1944. отишла је на једномесечни курс за обавештајце, затим је била обавештајац у Петнаестој дивизији и добила чин поручника. Након тога је постала помоћница шефа обавештајног центра Седмог корпуса, а од краја априла 1944. радила је при ОЗН-и за Словенију.

Послератна каријера[уреди]

После рата, остала је у УДБ-и за Словенију све до одласка у пензију 1964. године. Од оснивања Савеза бораца НОР била је активна чланица његовог месног одбора у Љубљани-Центар. До 1962. године била је чланица среског одбора СУБНОР Љубљана, а од 1956. до 1960. чланица Главног одбора СУБНОР Југославије.

По ослобођењу водила је организацију КП ОЗН-е у Копру, била је секретарица комитета СКС при УДБ-и за Словенију и радила у Контролној мисији Градског комитета СКС Љубљана. Имала је чин резервног капетана I класе ЈНА и чланица Савета републике СР Словеније.

Носилац је Партизанске споменице 1941 и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликована је 22. јула 1953. године.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]