Андреас Папандреу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Андреас Папандреу
Andreas Papandreou (1968) 3.jpg
Андреас Папандреу
Биографија
Име при рођењуАндреас Папандреу
Датум рођења(1919-02-05)5. фебруар 1919.
Место рођењаХиос, ( Краљевина Грчка)
Датум смрти23. јун 1996.(1996-06-23) (77 год.)
Место смртиАтина,  Грчка
РелигијаПравославље
СупружникКристина Разија
Маргарет Чант
Димитра Лиани
ДецаЈоргос Папандреу
Софија Папандреу
Никос Папандреу
Андреас Папандреу Јуниор
Емилија Ниблом
Професијаекономиста
академик
политичар
УниверзитетУниверзитет у Атени
Харвард
Политичка
партија
Панхеленски социјалистички покрет
13. октобар 1993. — 17. јануар 1996.
ПредседникКонстантинос Караманлис
Константинос Стефанопулос
ПретходникКонстантин Мицотакис
НаследникКостас Симитис

Анреас Папандреу (грч. Ανδρέας Γ. Παπανδρέου, 5. фебруар 1919 - 23. јун 1996) био је грчки економиста, академик и политичар и доминантна фигура у грчкој политици. Оснивач је Свегрчког социјалистичког покрета (ПАСОК) 1974. и први социјалистички премијер Грчке од 1981. Син Јоргоса Папандреа, Андреас је академско знање стекао на Харварду. У два мандата био је и премијер Грчке (21. октобар 1981 - 2. јул 1989. и 13. октобар 1993 - 17. јануар 1996).

Његово преузимање моћи 1981. утицало је на ток грчке политичке историје, завршавајући скоро 50 година дуг систем власти у коме доминирају конзервативне силе; достигнућа његових узастопних влада укључују званично признање грчког отпора против Сила Осовине, оснивања Националног здравственог система и Врховног савета за персоналну селекцију (ASEP), усвајање закона који је знатно побољшао права радника.[1][2][3]

Детињство, младост и каријера[уреди]

Андреас је рођен на острву Хиос, као син Софије Минејко и водећег грчког либералисте Јоргоса Папандреа. Његов деда по мајци био Пољак по рођењу, јавна личност, Зигмунт Минејко, а бака по мајци је била Гркиња. Пре универзитета, он је похађао Атина Колеџ, водећу приватну школу у Грчкој. Ишао је на Национални и Каподистријски универзитет у Атини од 1937 до 1938, када је, током фашистичке диктатуре Метаксаса, био ухапшен због наводног троцкизма. Након представљања од стране његовог оца, било му је дозвољено да оде у САД.[4]

Године 1943. Андреас је стекао докторат из економије на Харварду. Одмах након докторирања придружио се америчким ратним напорима и добровољно се придружио америчкој морнарици, служећи као испитивач модела за поправку ратних бродова и као болничар у Bethesda Naval Hospital за ратне рањенике[5][6] поставши тако амерички грађанин. Вратио се на Харвард 1946. године и радио као предавач и ванредни професор до 1947. Онда је он одржао професуре на Универзитету у Минесоти, Калифорнији, Берклију (где је он био председник одељења за економију), Стокхолмском универзитету и Јорк универзитету у Торонту. 1948, од је ушао у везу са студентом новинарства на Универзитету у Минесоти, Маргарет Чант. Након што се Чант развела, и након свог развода од Кристине Разије, његове прве жене, Папандреу и Чант су се венчали 1951. Имали су три сина и ћерку. Папандреу је такође имао са шведском глумицом и ТВ водитељком, Рагном Ниблом, ванбрачну ћерку, Емилију Ниблом, која је рођена 1969. у Шведској.[7][8]

Политичка каријера[уреди]

Папандреу 1968.

Папандреу се вратио у Грчку 1959, где је предводио економски истраживачки развојни програм, на позив премијера Константиноса Караманлиса. Године 1960. изабран је за председника Управног одбора и генералног директора Атинског економског истраживачког центра и саветника Грчке банке. 1963, његов отац, Јоргос Папандреу, председник сопствене партије, постао је премијер Грчке. Андреас је постао његов главни економски саветник. Он се одрекао америчког држављанства и изабран је у грчком парламенту на грчким законодавним изборима 1964. године.[9] Одмах након тога постао је министар у првом министарству државе (у ствари, помоћник премијера).

Папандреу је имао неутралан став о Хладном рату и пожелео да Грчка буде независна од САД. Такође је критиковао масовно присуство америчке војске и интелигенције у Грчкој и тражио да се уклоне војне старешине са анти-демократским тенденцијама из грчке војске.

Године 1965, док је Аспида завера у оквиру Хеленске армије била под истрагом, наводно од стране политичке опозиције да је укључен Андреас лично, Јоргос Папандреас је пребацио лопту на министра одбране и натерао га да то преузме на себе. Константин II Грчки је одбио да прихвати овај потез и у суштини приморао Јоргоса Папандреа на оставку. Грчка је тада ушла у период поларизације и нестабилности, који се завршио државним ударом 21. априла 1967. године.

Када су грчки пуковници, предвођени Јоргосом Пападопулосом преузели власт у априлу 1967, Андреас је био затворен. Густ Авракотос, високо рангирани официр ЦИА-е у Грчкој, који је био близу пуковника који су водили пуч, саветовао их је да пуцају на њих, јер ће се они вратити да их прогоне.[10] Његов отац, Јоргос Папандреу, био је стављен у кућни притвор. Јоргос, већ у позним годинама, умро је 1968. године. Под великим притиском америчких академика и интелектуалаца, као што је Џон Кенет Галбрајт, Андреасов пријатељ од харвардских дана, војни режим је условно пустио Андреаса да напусти земљу.[11] Папандреу се тада преселио у Шведску са својом супругом, четворо деце и мајком. Тамо је прихватио посао на Стокхолмском универзитету. У Паризу, док је био у изгнанству, формирао је анти-диктаторску организацију, Панхеленски ослободилачки покрет (ПАК) и обишао свет у циљу окупљања опозиције грчког војног режима. Упркос свом бившем америчком држављанству и каријери у САД, Папандреу је оптужио ЦИА-у као одговорну за државни удар и све више је био критички настројен према Савезној влади САД. У раним 70-им годинама, током друге фазе диктатуре у Грчкој, упоредо са већином водећих грчких политичара, у изгнанству или у Грчкој, супротставио се покушајем политичке нормализације Јоргос Пападопулос. 6. августа 1974, Андреас Папандреу је сазвао ванредну седницу Националног конгреса ПАК-а у Винтертуру, када је одлучен распад покрета, и то је било јавно објављено.[12]

Папандреу се вратио у Грчку после пада хунте 1974, током метаполитефсија, и формирао нову радикалну странку, Панхеленски социјалистички покрет (ПАСОК). Већина његових савезника из ПАК-а, као и припадници других анти-диктаторских група, као што је Демократска одбрана, придружиле су се новој партији.

“Промена”[уреди]

На грчким законодавним изборима 1981. године ПАСОК је однела убедљиву победу над конзервативном Новом демократском партијом и Папандреу је постао први социјалистички премијер Грчке. Главни слоган партије био је Allagi (промена).

У служби, Папандреу је одустао од много својих предизборних обећања и имао конвенционалнији приступ. Грчка није изашла из НАТО-а, америчким трупама и војним базама није наређено да напусте Грчку, грчко чланство у Европској економској унији је настављено, углавном због тога што се Папандреу показао веома способним да обезбеди новчану помоћ за Грчку. У домаћим пословима, Папандреова влада је одмах спровела масовни програм редистрибуције богатства од дана ступања на дужност да би повећала доступност права на накнаду помоћи за незапослене и слабо плаћене раднике. Пензије, заједно са просечним платама и минималним зарадама, повећане су и направљене су промене у закону о раду. Утицај ПАСОК-ове владе на социјалну и економску политику био је такав да је 1988. године процењено да две трећине од укупног смањења неједнакости у периоду између 1974. и 1982. године, десило се само у периоду између 1981. и 1982. године.[13]

Током тог времена службе, Папандреова влада је спровела свеобухватну реформу социјалне политике увођењем државу у благостање,[14] значајно је проширила мере заштите,[15] проширила покривеност здравствене заштите (“Национални здравствени систем” је био покренут, што је модерну медицину омогућило и у руралним областима по први пут[16]), промовисала државни субвенционисани туризам за породице са ниским примањима и финансирање социјалних установа за старије особе. Сеоска подручја су имала користи од побољшаних државних служби, права и приходи ниско плаћених особа су знатно повећани и избеглицама грађанског рата, које су живеле у иностранству, било је дозвољено да се врате некажњено.[17]

Папанреов имиџ и утицај на популарну културу[уреди]

И присталице и противници обраћали су му се личним именом, Андреас, што је јединствена ситуација у грчкој политичкој историји и доказ његове харизме и популарности.[18] Андреас је био познат због ношења свог пословног одела - ролке[19], уместо традиционалне беле кошуље и кравате. Он је на тај начин створио велику моду, углавном, али не искључиво, међу својим присталицама. Његово прво појављивање у грчком парламенту са црном ролком уместо кошуље и кравате изазвало је масовну пометњу у конзервативној штампи, која је то сматрала за непоштовање парламента; међутим, цела ствар је само допринела његовој популарности.[20]

Референце[уреди]

  1. ^ Jacobs 1989, стр. 123–130.
  2. ^ Pantazopoulos, Andreas (2001). Gia to lao kai to Ethnos: i stigmi Andrea Papandreou 1965–1989. pp. 63–121
  3. ^ Clogg 1987, стр. 122–148
  4. ^ Clogg, Richard (24. 6. 1996). „Papandreou Obituary”. Independent.co.uk. Приступљено 23. 2. 2014. 
  5. ^ To Ethnos, Είναι βοηθός καθηγητή στο Πανεπιστήμιο Χάρβαρντ και εκείνη την περίοδο υπηρετεί ως εθελοντής του αμερικανικού Πολεμικού Ναυτικού (εξετάζει μοντέλα για τον κατάλληλο χρόνο επισκευής πλοίων) [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (април 25, 2015) (на језику: енглески)
  6. ^ „Andreas Papandreou Foundation retrieved 18 September 2007”. Agp.gr. 24. 9. 1999. Приступљено 23. 2. 2014. 
  7. ^ „Expressen, 8 November 2011”. Expressen.se. 5. 11. 2011. Архивирано из оригинала на датум 7. 11. 2011. Приступљено 23. 2. 2014. 
  8. ^ „Aftonbladet, 28 August 2002”. Aftonbladet.se. 28. 8. 2002. Приступљено 23. 2. 2014. 
  9. ^ „Greece's leftist leader has strong U.S. ties”. Anchorage Daily News. 19. 10. 1981. 
  10. ^ Crile 2003, стр. 52.
  11. ^ Papandreou, Andreas (1970) Democracy at Gunpoint, Doubleday.
  12. ^ To Vima newspaper, 11 July 1999 Archived 22. 12. 2007 at Archive.is(на језику: грчки)
  13. ^ Eardley, Tony et al.. „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 8. 10. 2011. Приступљено 18. 5. 2015. . UK Department of Social Security Research Report No. 47. 1996. ISBN 978-0-11-762408-5.
  14. ^ Kefala 2007.
  15. ^ Sassoon 1997
  16. ^ „Greece The PASOK Domestic Program”. The Library of Congress Country Studies. 24. 3. 2007. 
  17. ^ „Athens in the European Union I. The Return of Democracy (1973–2004)”. anagnosis.gr. 
  18. ^ Clogg 2002.
  19. ^ Kariotis 1992
  20. ^ Chilcote 1990.

Литература[уреди]

  • Chilcote, Ronald H. (1990). Transitions from dictatorship to democracy: Comparative studies of Spain, Portugal, and Greece. Taylor & Francis. ISBN 978-0-8448-1675-3. 
  • Kariotis, Theodore C. (1992). Pella Publ. ISBN 978-0-918618-48-1. 
  • Sassoon, Donald (1997). Looking left: European socialism after the Cold War. I.B. Taurus. ISBN 978-1-86064-179-4. 
  • Kefala, Eleni (2007). Peripheral (post) modernity: the syncretist aesthetics of Borges, Piglia, Kalokyris and Kyriakidis. Peter Lang. ISBN 978-0-8204-8639-0. 
  • Crile, George (2003). Charlies Wilson's War. Grove Press. стр. 52. ISBN 978-0-8021-4124-8. 
  • Clogg, Richard (1987). Political Parties in Greece: the search for legitimacy. Duke University Press. стр. 122—148. ISBN 978-0-8223-0794-5. 
  • Jacobs, Francis (1989). Western European political parties: a comprehensive guide. Addison-Wesley Longman Limited. стр. 123—130. ISBN 978-0-582-00113-8. 

Спољашње везе[уреди]