Андреја Којић

Андрија Којић
Андрија Којић
	Андрија Којић
Лични подаци
Надимак	Андрица
Датум рођења	28. август 1896.
Место рођења	Београд, Краљевина Србија
Датум смрти	7. јул 1952. (55 год.)
Место смрти	Београд, СФРЈ
Позиција	Нападач
Сениорска каријера*
Године	Клуб
1911; 1911-1915; 1919-1923; - ;	Српски мач; БСК; БСК
Репрезентативна каријера**
1920	Краљевина СХС (Југославија)
	* Датум актуелизовања: 23. новембар 2010.; ** Датум актуелизовања: 23. новембар 2010.

Андрија Којић – „Андрица" (Београд 28. август 1896 — Београд, 7. јул 1952) је био српски и југословенски фудбалер и репрезентативац. Играо је на позицији нападача.

Почео је да игра са 11 година у подмлатку Српског мача из Београда. Године 1911, са десетак најбољих фудбалера је напустио клуб и са њима је учествовао у оснивању БСК-а, у којем је играо до почетка Првог светског рата. Крајем 1915. избегао је преко Албаније и Крита, Италије, Туниса и Алжира у Француску, где је играо за Марсељ, Екс ан Прованс и Бордо, а 1918. стигао је у Рим и играо за Соко про Рома. Кад се вратио у домовину, поново је играо у БСК-у до 1923. Као службеник Народне банке био је премештен у Нови Сад где је играо за Војводину, а касније за нишки Синђелић и шабачку Мачву. На крају каријере, већ нарушеног здравља, играо је у Лешници и Крупњу.

Уз седам утакмица за градску селекцију Београда, био је члан прве репрезентације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је дебитовала на олимпијском фудбалском турниру 1920. у Антверпену. Играо је на другој утакмици 2. септембра 1920. против Египта (2:4) у овкиру тзв. „утешног турнира“, кад је у другом полувремену заменио Загрепчанина Емила Першку на месту леве полутке.

Један од најбољих и најталентованијих фудбалера из најстарије београдске пионирске генерације, упамћен по изузетном другарству и примерном спортском понашању. Био је нападач са високом техником, одличним ударцима с обе ноге и изванредном елеганцијом у игри.^[1]

Од фудбала се опростио 12. јула 1937. као 41-годишњак, на прослави СК Радојловић у Крупњу. Статистичари су забележили да је одиграо око 700 утакмица, с посебном напоменом „да је био друг и човек о коме се увек говорило с искреним поштовањем и љубави“.

После врло тешког животног пута, умро је у Београду. Сарањен је на Новом гробљу, сиромашан и заборављен од некадашњих бројних обожавалаца.