Андреја Којић

С Википедије, слободне енциклопедије
Андрија Којић
Андрија Којић
Лични подаци
Надимак Андрица
Датум рођења (1896-08-28)28. август 1896.
Место рођења Београд, Краљевина Србија
Датум смрти 7. јул 1952.(1952-07-07) (55 год.)
Место смрти Београд, СФРЈ
Позиција Нападач
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1911
1911-1915
1919-1923
-
Српски мач
БСК
БСК


Репрезентативна каријера**
1920 Краљевина СХС (Југославија) 1 (0)
* Датум актуелизовања: 23. новембар 2010.
** Датум актуелизовања: 23. новембар 2010.

Андрија Којић – „Андрица" (Београд 28. август 1896Београд, 7. јул 1952) је био српски и југословенски фудбалер и репрезентативац. Играо је на позицији нападача.

Почео је да игра са 11 година у подмлатку Српског мача из Београда. Године 1911, са десетак најбољих фудбалера је напустио клуб и са њима је учествовао у оснивању БСК-а, у којем је играо до почетка Првог светског рата. Крајем 1915. избегао је преко Албаније и Крита, Италије, Туниса и Алжира у Француску, где је играо за Марсељ, Екс ан Прованс и Бордо, а 1918. стигао је у Рим и играо за Соко про Рома. Кад се вратио у домовину, поново је играо у БСК-у до 1923. Као службеник Народне банке био је премештен у Нови Сад где је играо за Војводину, а касније за нишки Синђелић и шабачку Мачву. На крају каријере, већ нарушеног здравља, играо је у Лешници и Крупњу.

Уз седам утакмица за градску селекцију Београда, био је члан прве репрезентације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је дебитовала на олимпијском фудбалском турниру 1920. у Антверпену. Играо је на другој утакмици 2. септембра 1920. против Египта (2:4) у овкиру тзв. „утешног турнира“, кад је у другом полувремену заменио Загрепчанина Емила Першку на месту леве полутке.

Један од најбољих и најталентованијих фудбалера из најстарије београдске пионирске генерације, упамћен по изузетном другарству и примерном спортском понашању. Био је нападач са високом техником, одличним ударцима с обе ноге и изванредном елеганцијом у игри.[1]

Од фудбала се опростио 12. јула 1937. као 41-годишњак, на прослави СК Радојловић у Крупњу. Статистичари су забележили да је одиграо око 700 утакмица, с посебном напоменом „да је био друг и човек о коме се увек говорило с искреним поштовањем и љубави“.

После врло тешког животног пута, умро је у Београду. Сарањен је на Новом гробљу, сиромашан и заборављен од некадашњих бројних обожавалаца.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „сајт репрезентације”. Архивирано из оригинала 28. 02. 2017. г. Приступљено 27. 02. 2017. 

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Енциклопедија фудбала, Народна књига, Политика и Спортски журнал 2006. књига 3 стр.40

Спољашње везе[уреди | уреди извор]