Андре Жид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Андре Пол Гијом Жид
Gide 1920 cropped.jpg
Андре Жид
Датум рођења (1869-11-22) 22. новембар 1869.
Место рођења Париз
Застава Француске Француска
Датум смрти 19. фебруар 1951.(1951-02-19)(81 год.)
Место смрти Париз
Застава Француске Француска
Утицали Јохан Гете, Фјодор Достојевски, Фридрих Ниче, Оскар Вајлд, Хенри Филдинг, Артур Шопенхауер
Утицао Албер Ками, Жан Пол Сартр, Жан Жене, Маргерит Јурсенар
Најважнија дела Иморалиста, Уска врата, Ковачи лажног новца, Подруми Ватикана
Награде Нобелова награда за књижевност

Андре Пол Гијом Жид (франц. André Paul Guillaume Gide; Париз, 22. новембар 1869Париз, 19. фебруар 1951) је био француски књижевник, познат по романима Иморалист, Уска врата, Подруми Ватикана, Ковачи лажног новца, збирци есеја Коридон, као и по своме вишетомном дневнику. Годинама је је био главни уредник књижевног часописа Француска нова ревија. Добитик је Нобелове награде за књижевност 1947.

Андре Жид са својим погледима на морал, религију и друштво остао је једна од најконтраверзнијих фигура светске књижевности двадестог века. У првим деценијама стваралаштва током којих је сам финансирао објављивање својих књига, остао је непознат ван уског круга пријатеља и поштовалаца, да би тек након Првог светског рата постао цењена фигура писане речи у ширем кругу европских интелектуалаца. Са друге стране, књижевно признање било је пропраћено и многобројним скандалима и забранама. Тако је након Повратка из СССР, књиге којом је исказао разочарење у Октобарску револуцију, био забрањен у Совјетском Савезу, затим је забрањен у нацистистичкој Немачкој, да би годину дана након смрти Ватикан читав опус ставио на листу забрањених књига, као део књижевних остварења којих би се сваки римокатолик под претњом смртног греха ваљао клонити.[1] Жид је био изразито популаран и код српских интелектуалаца, о чему сведочи чињеница да су поједина Жидовљева остварења преведена од стране значајних имена српске књижевности: Симе Пандуровића, Младена Лесковца, Марка Ристића и Владана Деснице.

Главни јунак његових романа је појединац, често обликован аутобиографски, који се суочава са низом моралних проблема. Истражујући проблеме религиозности, атеизма, сексуалности, политике и грађанства, Жидовљева дела сведоче о моралном развитку модерног интелектуалца у првој половини двадестог века.[2] Поред разноликости садржаја стваралаштво овог француског нобеловца одликује и разноликост форме и интересовање за обнављање старијих књижевних жанрова попут сотије и тракта.

Књижевни почеци[уреди]

Анре Жид је рођен у Паризу 1869. Његов отац, универзитетски професор права, умро је 1880. Андре је одрастао у Нормандији, углавном као усамљеник. После смрти мајке 1895, оженио се рођаком Мадлен Рондо, али овај брак је био само формалан.

Године 1891. Жид је објавио свој први роман, „Свеске Андре Валтера“ (у оригиналу: Les Cahiers d'André Walter). Од 1893. до 1894. путовао је у северну Африку. У Алжиру је постао пријатељ Оскара Вајлда и признао је своју хомосексуалну оријентацију.

Зрело доба[уреди]

Жид је учествовао у формирању књижевног часописа „Нова француска ревија“ 1908. (Nouvelle Revue française).

Роман „Подруми Ватикана“ (Les caves du Vatican) објавио је 1914. То је сатира о лажима и преварама живота буржоазије.

Двадесетих година 20. века, Жид је постао инспирација за писце попут Албер Камија и Жан Пол Сартра. Објавио је књигу о Фјодору Достојевском 1923. Кад је у својим делима бранио своју сексуалну опредељеност, као у збирци есеја „Коридон“ (1924), то је изавало јаке критике јавности. Жид је ово своје дело сматрао својим најзначајнијим остварењем.

Имао је кћи Катарину, рођену 1923, из ванбрачне везе.

Своју аутобиографију, Жид је објавио 1926. под именом „Ако зрно не умре“ (Si le grain ne meurt). Касније је путовао по централној Африци, Конгоу и Чаду. Критиковао је француске колонијалне методе експлоатације.

Током тридесетих година, кратко је био занесен идејом комунизма, али се у њу разочарао после посете Совјетском Савезу.

Жид је поново отишао у Африку 1942. и тамо живео за време Другог светског рата.

Референце[уреди]

  1. Sheridan (1999). стр. XI.
  2. Hacht & Hayes (2009). стр. 692.


Литература[уреди]


Спољашње везе[уреди]