Андријаш Мрњавчевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Андријаш Мрњавчевић
Краљ
ДинастијаМрњавчевићи
ОтацВукашин Мрњавчевић
МајкаАљена
ПретходникВукашин Мрњавчевић
Наследникнема

Андријаш Мрњавчевић (умро после 1395.) је био српски великаш из западне Македоније из друге половине 14. века. Као савладар свога брата Марка, управљао је Прилепом после 1371. године.

Детињство и младост[уреди]

Андријаш је био син српског краља Вукашина Мрњавчевића и његове жене Аљене. Имао је тројицу браће, Марка, Дмитра, Иваниша, и сестру Оливеру. Краљевић Андријаш јавља се као самостални ктитор. Владао је као обласни господар у западној Македонији. Први пут га Вукашин помиње у својој повељи од 5. априла 1370. године. Као и Марко, и Андријаш је ковао свој новац. У Кичевској остави пронађено је више примерака Андријашевог новца него Марковог. Андријаш је иза себе оставио и задужбину. Западно од Скопља, на обали реке Треске, саградио је 1389. године манастир Светог Андрије. Андријаш је својој задужбини даровао прилично велико властелинство[1].

Андријаш је деловао самостално у односу на краља Марка. У његовим рукама била је знатна политичка моћ. Помогао је осликавање недовршеног манастира Светог Димитрија чију је изградњу започео његов отац. Повеља исписана у цркви Светог Андрије сведочи о томе да је Андријаш сам издао даровни акт, што је у начелу искључиво право врховног владара. Повеља говори о споразумној замени села у долини реке Треске са братовљевим. У народним песмама Марко наткриљује свога брата. Међутим, док је Марко био у ратним походима за свог султана, Андријаш је преузимао улогу врховног владара у земљи.

Одлазак у Дубровник[уреди]

Односи између Андријаша и Марка били су добри до 1393/4. године када је дошло до састанка Марка и турског султана Бајазита у Серу. Након овог састанка турски вазали су се поделили у односу ка политици према Османском царству. Манојло II Палеолог је отказао послушност султану. Исто су учинили и његов синовац Јован и брат Теодор. Стефан Лазаревић остао је веран султану на чијој страни учествује у Никопољском крсташком рату. Бајазит је исте године започео опсаду Цариграда која је трајала неколико година. У породици Балшића дошло је до расцепа између Ђурђа II и његовог брата Константина. Марко и Константин Драгаш учествовали су у бици на Ровинама 1395. године у којој су изгубили животе. Андријаш и Дмитар одбили су да служе султана и 1394. године напуштају очеве територије и склањају се у Дубровник. У Дубровнику се налазио поклад краља Вукашина у износу од 295 литара сребра (око 5600 перпера). Вукашин је сребро оставио Павлу Барабићу који је умро 1374. године након чега је бригу о депозиту преузела његова удовица Првула и неколико властелина. Средином 1394. године браћа Мрњавчевић у Дубровнику траже део поклада свога оца. Зна се да су у граду били већ 27. јула. Морали су да сачекају крај парнице између Павлових наследника и Општине. Дубровчани су сматрали да је новац требало поделити на два једнака дела. Сима Ћирковић је сматрао да је о томе постојало и упутство краља Вукашина које није сачувано. У сваком случају, браћа су 10. августа подигла новац.

Смрт[уреди]

Након подизања покладе, Андријаш и Дмитар су отишли у службу угарског краља Жигмунда. О томе сведочи упутство дубровачким посланицима код Сандаља Хранића из 1423. године. Следеће године браћа су се вероватно налазила у табору угарског краља и влашког војводе Мирчета насупрот своме брату Марку. Ово је послужило као основ за касније приче о сукобу браће Мрњавчевић у народним песмама. Има мишљења да је Андријаш погинуо у бици на Ровинама јер му се након 1395. године губи сваки траг.

Прва забележена бугарштица о краљу Марку из 1555. године пише о Марковом убиству Андријаша. Несачувани превод Романа о Тристану такође говори како је Марко, због неповерења, убио свога брата. Марин Барлети, историчар Скендер-бега, преноси нетачан извештај да су Вукашин, Андријаш и Гојко, тројица браће, поделили Романију. Свакако је овде Андријаш заузео место непостојећег стрица. Вукашинови синови помињу се и на другим местима. У "Причи о боју косовском" Вукашин је имао тројицу синова: Марка, Андријаша и Константина[2]. Дечанска хроника из друге половине 15. века пише да је Андријаш погинуо на Ровинама 1395. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Михаљчић 1989, стр. 144, 201.
  2. ^ Алексић 2013, стр. 270.

Литература[уреди]

  • Михаљчић, Раде (1975). Крај Српског царства. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • В. Алексић; Наследници Мрњавчевића и територије под њиховом влашћу од 1371. до 1395. године; Универзитет у Београду, Филозофски факултет (2013)