Андрија Змајевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Андрија Змајевић
Andrija Zmajevich.jpg
Биста Андрије Змајевића у Прчњу
Датум рођења 6. јун 1624.
Место рођења Пераст
 Млетачка република
Датум смрти 7. септембар 1694.
Место смрти Пераст
 Млетачка република

Андрија Змајевић. (Пераст, 6. jун 16247. септембар 1694), српски барочки књижевник, надбискуп барски и примас српски.

Тек у XVII веку, у доба барока, у Боки и на јужном приморју, упоредо са латинским и италијанским, почиње да се у књижевности негује и народни језик, који сами писци, идући за традицијом одомаћеном у млетачкој Далмацији и Дубровнику, називају „словинским“ језиком. На народном се пише понајвише поезија, а прозна дела само изузетно. Поред Котора, јавили су се и нови књижевни центри, Пераст, Доброта, Прчањ, Будва. Највећа књижевна активност развила се у Перасту.

И у овом периоду имамо сличну појаву као и раније, да се у књижевности истичу поједине породице, што је нарочито приметно у Перасту који је у овом столећу имао сличну улогу као Котор у претходном. Најзначајнија пераштанска књижевна породица су Змајевићи, а осим њих, треба споменути још Мартиновиће, Баловиће, Мазаревиће, Буровиће. Феномен породичне књижевности биће карактеристичан и за подловћенску Црну Гору у XVIII, XIX и раном XX веку када је династија Петровић Његош владала не само у држави него и у књижевности.

Међу пераштанским и бокељским писцима XVII века најважнији је архиепископ барски и „примас Србије“ Андрија Змајевић (1628 — 1694). Он је саопштио да је породица Змајевићи пореклом с Његуша (као и Пасковићи), а долазак својих предака у Боку повезивао је с одласком последњих Црнојевића из Црне Горе. У свом раду испољио је вишеструко интересовање према историји, култури и народу „краљевства Србије“.

Папа Клемент X је 23. фебруара 1671, након петнаестогодишњег периода упражњености надбискупске столице,, за надбискупа барског и примаса Србије именовао је Змајевића. Змајевић је столовао у Будви, јер је Бар тада био под османском управом.

У духу тадашње унијатске католичке пропаганде одржавао је пријатељске везе са најистакнутијим српским првацима свог доба, с херцеговачким митрополитом Василијем Јовановићем (Свети Василије Острошки) и с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. За последњег је писао да је „по старини земљак наш, драг пријатељ“. Научио је црквенословенски језик и ћирилицу и тим писмом, о којем је приметио да се њиме „служи читава наша нација“, и сам је писао. За себе је говорио да је „ватрени католик и ватрени Србин“.

Своје главно дело „Љетопис црковни“ писао је на „словинском“ језику ћирилицом и латиницом. Ћирилична верзија дата је с упоредним латинским преводом. Њен пуни наслов гласи: „Љетописа црковнога старога и новога закона света и крепосна држава словинско-латинска“. Та верска, црквена хроника о догађајима од стварања света до пишчевог времена настала на основу словенске историје Мавра Орбина и других историчара, „подвргнута је основној идеји да се у јединству под окриљем Рима обезбиједи да Словени одиграју ону улогу која им по величини и пространству и припада“ (Радослав Ротковић).

Кад велича прошлост словенског народа, највише простора посвећује и показује највише родољубивог осећања према историји „краљевства Србије“ у којем је видео своју државу а у себи њеног највишег верског поглавара („кога се и ми недостојни Началник по обичају Свете Римске Цркве находимо“). Као писац и национални идеолог развио се у непосредним додирима с дубровачком књижевношћу, а посебан утицај имали су на њега идеолози барокног словенства, историчар Мавро Орбин и песник Џиво Гундулић. Славна прошлост Дубровника, посебно величина његове књижевности, нашли су израза у његовој најзначајнијој песми „Словинска Дубрава“, испеваној под неспоредним утиском великог земљотреса који је разорио тај град.