Андрија Качић Миошић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Андрија Качић Миошић
Kacic.jpg
Андрија Качић Миошић
Датум рођења 17. април 1704.
Место рођења Брист
 Млетачка република
Датум смрти 14. децембар 1760.
Место смрти Заострог
 Млетачка република

Андрија Качић Миошић (Брист, 17. април 1704Заострог, 14. децембар 1760)[1] је српски[тражи се извор] књижевник и монах у фрањевачком манастиру у Заострогу.

Биографија[уреди]

Рођен је у месту Брист крај Макарске. Прво дело написао је 1737. године и то је Приручник сколастичке филозофијске пропедеутике.

Године 1756. написао је дело у римованом десетерцу, подражавањем народне јуначке поезије, под називом Разговор угодни народа словинског. У њему је дао песничку интерпретацију словенске историје, коју је схватао на исти начин као и Мавро Орбин. Основу његове књиге чине песме и летописне белешке о педесет словенских краљева. У тај списак ушли су најпре тридесет девет краљева из Поп Дукљаниновог Летописа и једанаест српских владара (по његовом рачунању) од светог Симеона до краља Вукашина. Овај други приказан је као педесети и последњи словенски краљ.

На ту заједничку основу Качић додаје песме и летописне белешке о темама регионалног карактера, о рашким (после Вукашина), зетским, бугарским и босанским главарима, да би у завршном делу унео песме о јунацима каснијих времена, међу којима има највише песама о албанском јунаку „Јуриј Кастриотићу“ (Скендербегу), којег такође убраја у словенску историју.

Сем овог дела написао је и трактат на латинском језику под насловом „Elementa peripatheticae“ као и хронику „Корабљица“ 1760. године.

Вјекослав Бабукић је под псеудонимом Венцеслав Јурај Дундер у Бечу, 1836. објавио 10. издање Разговора угодних народа Словинскога са насловом СЕРБСКО-ДАЛМАТИНСКЕ ВИТЕЖКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ. [2] Лазар Томановић је о томе написао:

Викицитати „Дундеров наслов само доказује, да су још прије пунијех педесет година сматрали Качићеве пјесме српскијема, и не Срби, него по свој прилици сами Хрвати... Стражилово је још надодало, како је ово издање Дундерово било намјештено на столу на сред цркве фрањевачке у Бечу приликом парастоса, што се држао Фра Андрији о прослави његове стогодишњице, и нико од присутнијех поштовача Качићевијех, па ни од Хрвата не замјери том и таквом српском главном наслову Пјесмарице Качићеве”

[3]

Галерија[уреди]

Извори[уреди]

  1. Кратка биографија на сајту Хрватске радио телевизије
  2. Kačić Miošić, Andrija; Vjekoslav Babukić (1836). Serbsko-dalmatinske narodne vitežke pjesme (Razgovori ugodni naroda Slovinskoga). Beč. 
  3. Tomanović (1886). стр. 63.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]