Пређи на садржај

Андрија Мирослављевић

С Википедије, слободне енциклопедије
Андрија Мирослављевић
Печат кнеза Андрије
Лични подаци
Датум рођењакрај 12. века
Датум смртисредина 13. века
ПотомствоБогдан, Радослав, Ђорђе
РодитељиМирослав Завидовић
ДинастијаМирослављевићи
Хумски кнез
Периодоко 1203. — око 1250.
ПретходникМирослав Завидовић
НаследникРадослав Андријић

Андрија Захумски или Андрија Хумски (крај 12. века - средина 13. века), такође познат и као Андрија Мирослављевић или Андреј Мирославић, био је хумски велики кнез средином 13. века, за време владавине српских краљева Стефана Владислава I (1234-1243) и Стефана Уроша I (1243-1276).[1][2][3][4]

Биографија

[уреди | уреди извор]
Родослов Немањића према Мавру Орбину (1601), са поменом Влатка као Андријиног сина, али без помена Петра

Према казивању Мавра Орбина (1601), Андрија је био син хумског великог кнеза Мирослава, брата српског великог жупана Стефана Немање, а у време очеве смрти имао је свега десет година,[5][6] док је код Јакова Лукаревића (1605) поменут као Андрија Немања, синчић Мирослава (итал. Andrea Nemagna figliuolo di Miroslau).[7][8] Те вести су потом усвојили и многи каснији стручњаци, што је временом довело до широког прихватања у историографији.[9]

У склопу излагања о збивањима са краја 12. и почетка 13. века, Орбини је забележио да је након смрти кнеза Мирослава у Хумској земљи дошло до немира током којих су великаши протерали из земље Мирослављеву удовицу заједно са сином Андријом. Власт су предали кнезу Петру, за кога се претпоставља да је био Мирослављев син из претходног брака. Поменуте промене навеле су српског великог жупана Стефана Немањића да са војском дође у Захумље. Поход је био успешан: Стефан је заузео источни део Хумске земље, препустивши Андрији областо око Стонског приморја и Попова, док се Петар морао повући према северозападу, где је управљао територијом од Неретве до Цетине.

Хумски велики кнез Андрија се помиње у разним историјским изворима, међу којима посебан значај имају изворне исправе и архивске белешке из 13. века. Сачувана је његова изворна заклетва, дата Дубровачкој републици између 1214. и 1235. године.[10] Такође је у оригиналу сачувана и његова каснија заклетва, дата Дубровчанима између 1247. и 1249. године, а у тој заклетви се помињу и Андријини синови: жупан Богдан и жупан Радослав, заједно са неколико хумских племића.[11]

Већ током 1254. године, један од Андријиних синова, жупан Радослав, склопио је у сопствено име уговор са Дубровачком републиком, поменувши том приликом и оца, али на уопштен начин, у склопу филијације, услед чега се не може разабрати да ли је Андрија још увек био у животу.[12] Андрија је био поменут и у архивским белешкама из 1266. године, које су се односиле на неке спорове из ранијих година, тако да се питање о времену његове смрти сматра отвореним.[13][14][15]

Још један Андријин син, по имену Ђорђе, помиње се у архивским белешкама из 1280. године, а том приликом кнез Андрија је изричито поменут као покојник.[16]

Иако је Орбин нагласио да је кнез Андрија имао неколико синова, у његовом делу није било помена о Богдану и Радославу, нити о Ђорђу, већ су као Андријини синови поименично забележени само Влатко и Петар, али уз раскорак између података саопштених у тексту и генеалошком стаблу Немањића. У самом тексту, Орбин је поменуо Влатка као Андријиног сина који је преминуо недуго након очеве смрти, уз напомену да су власт над хумским Приморјем и Поповим пољем задржала Влаткова браћа и нећаци, а затим је у наставку излагања поменуо и Андријиног сина Петра, као и Петрове синове - Николу и Тољена, да би потом поменуо и Николине синове - Богишу и Владислава, као и Тољеновог сина Петра. Међутим, у Орбиновом генеалошком стаблу Немањића био је назначен само један Андријин син - Влатко, док је Петар испуштен, тако да је Влатко приказан као отац Николе и Тољена. Иако су у генеалогију уврштени и Николини синови (Богиша и Владислав), Тољенов син Петар је испуштен. Поводом свих тих питања, у науци су предлагана разна решења за уочене противречности.[17][18][19][20]

Сличне податке о Андријиним потомцима саопштио је и Лукаревић, али уз извесне разлике у појединостима.[7][21] На основу Орбинових, Лукаревићевих и других података, у науци се сматра да управо од кнеза Андрије и његовог унука Николе потиче хумска властеоска породица Николића, чији су представници имали значајну улогу у политичким збивањима на ширем простору Хумске земље све до средине 15. века.[22]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Мишић 1996.
  2. ^ Порчић 2016, стр. 203-220.
  3. ^ Порчић 2017, стр. 138-139, 152-153.
  4. ^ Исаиловић 2021, стр. 16-20.
  5. ^ Orbini 1601, стр. 248.
  6. ^ Орбин 1968, стр. 19.
  7. ^ а б Luccari 1605, стр. 46.
  8. ^ Luccari 1790, стр. 77.
  9. ^ Порчић 2016, стр. 213.
  10. ^ Порчић 2017, стр. 138-139.
  11. ^ Порчић 2017, стр. 152-153.
  12. ^ Порчић 2017, стр. 155-159.
  13. ^ Порчић 2016, стр. 215-216.
  14. ^ Порчић 2017, стр. 35.
  15. ^ Исаиловић 2021, стр. 19.
  16. ^ Порчић 2016, стр. 218.
  17. ^ Orbini 1601, стр. 243, 390-393.
  18. ^ Орбин 1968, стр. 189-193.
  19. ^ Orbini 1999, стр. 308, 450-453.
  20. ^ Порчић 2016, стр. 217-218.
  21. ^ Luccari 1790, стр. 77-78.
  22. ^ Рудић 2021, стр. 100-104.

Литература

[уреди | уреди извор]


Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андрија_Мирослављевић&oldid=30918298”