Андрија Прлаиновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Андрија Прлаиновић
Andrija Prlainović 2012.jpg
Андрија Прлаиновић (десно)
Личне информације
Датум рођења (1987-04-28)28. април 1987.(33 год.)
Место рођења Дубровник
 СФРЈ
Држављанство  Србија
Висина 187cm
Сениорска каријера
ГодинеКлубови
2003—2006
2006—2011
2011—2012
2012—2014
2014—2016
2016—2019
2019—2020
2020—
ПВК Јадран
ВК Партизан
Про Реко
ВК Црвена звезда
Про Реко
Солнок
ОШЦ Будимпешта
Марсељ
Репрезентативна каријера
Савезна Република Југославија Србија и Црна Гора
Србија Србија

Андрија Прлаиновић (28. април 1987) је српски ватерполиста и освајач златне олимпијске медаље 2016. Од 2020. године играч је француског Марсеља.

Каријера[уреди | уреди извор]

Ватерполо је почео тренирати са шест година. Успео је да се, кроз ватерполо избори и са проблемима са астмом, и постане један од најбољих ватерполиста света.[1]

Јадран Херцег Нови[уреди | уреди извор]

Млади Новљанин каријеру је започео у Јадрану из Херцег Новог. Након млађих селекција, са 15 година је заиграо за први тим, а наредне три године је био члан најбољег тима Јадрана. Било је то време у којем је Јадран био апсолутни шампион Србије и Црне Горе. Три пута за редом су били победници Првенства и Купа државе.

Партизан[уреди | уреди извор]

Преласком у Партизан 2006. променио се и шампион државног Првенства и Купа. За пет година у клубу са Бањице, Прлаиновић је пет пута био победник Првенства и Купа Србије. Поред тога, освојио је два пута Еуроинтер лигу, а у шампионској 2009/2010 Партизан и Прлаиновић били су и шампиони Европе након 35 година.

Про Реко[уреди | уреди извор]

За одличног Прлаиновића заинтересовао се италијански ватерполо гигант Про Реко и у лето 2011. српски ватерполиста је узео капицу клуба. [2]. Упркос титулама у Купу и Првенству Италије, пред почетак Олимпијских игара у Лондону 2012, италијански клуб је објавио да због проблема са финансијама мора да раскине уговоре са странцима. Међу њима нашао се и Прлаиновић који је након Игара пронашао нови клуб.

Црвена звезда[уреди | уреди извор]

Вратио се у Београд, у Црвену Звезду са уговором на годину дана, уз могућност продужења.[3][4]Звезда је те године на челу са Дејаном Савићем саставила тим од неколико репрезентативаца и млађих играча за велике успехе. И још једном је Андрија наставио свој шампионски поход! Почео га је освајањем првог Купа Србије за Звезду и то против Партизана у финалном сусрету. Уследила је и титула након 20 година паузе, а наредне године поновили су исти успех. На европској сцени Звезда је била неприкосновена. Капитен Прлаиновић предводио је тим до трофеја Лига шампиона[5] и Суперкупа Европе. За своје успехе награђиван је од спортског друштва Црвене звезде, али уз све напоре, клуб није могао да задржи најбољег првотимца и најуспешнијег капитена - шест трофеја за две сезоне.

Повратак у Про Реко[уреди | уреди извор]

Наредна станица за Прлаиновића била је Италија и повратак у Про Реко.[6][7] Овога пута уговор је потписан на две године. Нових шест трофеја са клубом из Италије на свим такмичењима. За разлику од сезоне 2011/2012, када је освајао Куп и Првенство Италије, те Лигу шампиона, у сезони 2014/2015 Прлаиновић је уз те, стигао и до новог трофеја и то у Суперкупу Европе. Након тријумфа са Звездом, пехар и златну медаљу освојио је и са Про Реком.

Солнок и Мађарска[уреди | уреди извор]

Из Италије Прлаиновић се преселио у Мађарску и потписао уговор са Солноком. Након само неколико утакмица, морао је на паузу од три недеље због мононуклеозе, [8], али је то надокнадио у наредним сусретима. Стили су до титуле шампиона Европе, а затим и титуле у Суперкупу. Тријумфом у финалу Лиге шампиона постао је једини ватерполиста који је са четири различита клуба четири пута освајао ово такмичење. Такође, био је најбољи појединац у финалном сусрету за титулу у Првенству.[9] У сезони 2017/2018 први пут је остао без шампионске титуле[10], а због повреде је пропустио и завршни турнир Лиге шампиона. После три године сарадње са Солноком, уз пад игре клуба Прлаиновић је одлучио да настави даље.[11] Договорио је прелазак у Динамо из Москве, али су ти преговори пропали због смрти председника клуба. Ипак је остао у Мађарској, али је у Будимпешти заиграо за ОСЦ. У пролеће 2020, у тренутку када је ватерполо сезона прекинута због Корона вируса, клуб из Будимпеште је напустио главни спонзор.[12] Нико од страних играча није остао у ОСЦ,

Марсељ[уреди | уреди извор]

Прлаиновић је крајем априла 2020. потписао уговор са француским Марсељом.

Репрезентација[уреди | уреди извор]

Распадом Србије и Црне Горе 2006. године одлучио се да игра за репрезентацију Србије чиме почиња велика репрезентативна каријера играча који је задужио капицу са бројем 11. До сада је одиграо 321 утакмицу и постигао 519 голова.

Олимпијске игре[уреди | уреди извор]

Са одличним резултатима у клубовима, 2008. дебитовао је на Олимпијским играма у Пекингу и са искуснијим играчима стигао до бронзане медаље. Четири године касније, на летњим олимпијским играма 2012. у Лондону он је био један од оних искуснијих. На крају турнира освојио је поново бронзу, али је са 22 постигнута гола проглашен за најбољег стрелца турнира и уврштен у идеални тим. 2016. године са репрезентацијом Србије освојио је златну медаљу на Олимпијским играма у Рију.

Светска првенства[уреди | уреди извор]

На Светском првенству 2009. је дебитовао када су у питању ова такмичења и одмах стигао до злата. У Шангају 2011. Србија је у финалу поражена од Италије, али је Прлаиновић уврштен у најбољи тим шампионата.[13]. Седми је био 2013, док је 2015. у Казању стигао дао злата уз титулу најбољег играча првенства. Нову бронзу освојио је 2017. на шампионату света у Будимпешти. Светско првенство 2019. пропустио је одлуком селектора да одмори играче након остварене визе за Олимпијске игре у Токију.[14]

Европска првенства[уреди | уреди извор]

Андрија је наступио на свих осам европских првенстава које је Србија као самостална држава одиграла. Дебитовао је златом 2006. у Београду.И тад, али и на сваком наредном давао је свој максимум. Уследило је сребро у Малаги 2008, затим бронза у Загребу уз одличан наступ Прлаиновића. Од 2012. до 2018. освојио је четири златне медаље, уз то био најбољи играч шампионата у Београду 2016. У Будимпешти 2014. играо је уз повреду руке.

Остала такмичења[уреди | уреди извор]

Са јуниорском репрезентацијом Србије и Црне Горе освојио је Европско првенство 2004. на Малти и 2006. у Орадеји. Први гол на званичној утакмици био му је у финалу Светске лиге 2005. у победи против Мађарске. У такмичењу у којем је постао рекордер.[15] Има једну бронзану медаљу освојену у Подгорици 2009. године. Од 2005. до 2019. пропустио је завршницу у Чељабинску 2013, када је селектор одлучио да га одмори од напорне сезоне. На завршном турниру Светске лиге 2019, у Београду стигао је до јубиларног, 500. гола од како је узео капицу Србије и то у утакмици против великог спортског ривала, репрезентације Хрватске.[16] Са Медитеранских игара има једно злато (Пескара 2009) и једну бронзу (Алмерија 2005), а са Светског купа има два злата, прво из Будимпеште 2006, а друго из Орадее 2010.

Живот ван базена[уреди | уреди извор]

Андрија се 2014. оженио својом дугогодишњом девојком Иваном Чуљковић[17] са којом има двоје деце. Андрија је са двојицом партнера 2015. кренуо у производњу опреме за водене спортове. Спонзорисали су клубове са домаће сцене, а постали су и званична опрема ватерполо репрезентације Србије.[18]. Поред тога, са сестром води кафић у Београду. Познат је као неко ко увек може да каже своје мишљење и бори се за опстанак ватерпола у Србији. Учествовао је у многим хуманитарним акцијама за помоћ деци, становништву након поплава 2014 и многим другим. Из очију саиграча, Прлаиновић је компјутер у води и само они могу да осете колики је његов допринос у базену и репрезентацији.

Признања и награде[уреди | уреди извор]

  • Најбољи спортиста Спортског друштва Црвена звезда за 2013.годину[19]
  • Добитник Мајске награде 2013.[20]
  • Најбољи играч завршног турнира Лиге шампиона у сезони 2016/2017[21]
  • Најбољи играч Светског првенства у Казању 2015[22]
  • Најбољи играч Европског првенства у Београду 2016[23]

Клупски трофеји[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Портал Астма: Ватерполо: Андрија Прлаиновић
  2. ^ Спортске: Прлаиновић у Про Реку
  3. ^ РТС: Прлаиновић у Звезди
  4. ^ Мондо: „ВАТЕРПОЛО: Прлаиновић у Звезди“ (18. август 2012.)
  5. ^ Новости: Црвена звезда шампион Европе у ватерполу!
  6. ^ Моја Црвена звезда: Прлаиновић у Про Реку
  7. ^ Телеграф: Прлаиновић потврдио да напушта Звезду: Жао ми је што идем
  8. ^ Ватерполо вести: Прлаиновић паузира због мононуклеозе
  9. ^ Ватерполо вести: Солнок одбранио титулу, Срби блистали у трећем мечу
  10. ^ Ватерполо вести: После 15 година Андрија Прлаиновић први пут без шампионске титуле
  11. ^ Ватерполо вести: Прлаиновић: Солнок остаје у најлепшем сећању; Гоцићу желим све најбоље
  12. ^ Делфини: Четири делфина траже нову средину! Прлаиновић: Није први пут
  13. ^ Б92: Филиповић најбољи играч СП, Прлаиновић члан идеалног тима
  14. ^ Спорт клуб: Савић објавио списак - циљ испуњен, заслужени одмор
  15. ^ Блиц Спорт: Фића, Прле и Дуле као нико никад
  16. ^ Блиц Спорт: Бољи тренутак за јубилеј није могао да изабере! Прлаиновићу је победоносни гол против Хрвата био 500. за репрезентацију
  17. ^ Блиц: Оженио се Андрија Прлаиновић
  18. ^ Ватерполо вести: Прлаиновић о „Килу”: Жеља нам је да будемо уз наше клубове
  19. ^ Телеграф: Славље у Звезди: Прлаиновић и Зорана најуспешнији црвено-бели спортисти
  20. ^ РТС: Уручене Мајске награде
  21. ^ Ватерполо вести: Прлаиновић МВП: Драго ми је због успеха екипе, заслуге људима у клубу
  22. ^ Б92: Прлаиновић МВП, Митровић најбољи голман
  23. ^ Телеграф: Прлаиновић МВП шампионата, али какав шок на листи најбољих стрелаца

Спољашње везе[уреди | уреди извор]