Анри Матис

Из Википедије, слободне енциклопедије
Анри Матис
Portrait of Henri Matisse 1933 May 20.jpg
Слика Анрија Матиса од Карла Ван Вехтена, 1933.
Датум рођења (1869-12-31)31. децембар 1869.
Место рођења Като Камбрези
Француска
Датум смрти 3. новембар 1954.(1954-11-03) (84 год.)
Место смрти Ница
Француска

Анри Матис (франц. Henri Matisse), је био француски сликар, графичар, вајар и декоратер. Рођен је 31. децембра 1869. у Като Камбрезију [1], а умро је 3. новембра 1954. у Ници.

Напустио је правну каријеру и са 22 године дошао у Париз да би учио сликарство у атељеу Густава Мороа у чијој се радионици окупила готово већина тадашњих младих сликара који су послије чинили покрет фовизма. Уз Матиса, били су ту Дерен, Вламенк, Брак, Дифи и многи други. Тај нараштај слиједио је прије свега инстинкт. Од импресионистичког луминизма путовало се у подручје чистог колорита. Наступ младих сликара изазвао је његодовање и шире публике и критичара. Дочекивали су их с поругом као што су били дочекивани сви новатори француске умјетности.

Прву самосталну изложбу одржао је 1904.[2] На јесенском салону на којем су излагали 1905. критичар Луј Восел примјећујући и једну донателовску скулптуру сред дивљих колористичких слика, узвикнуо је: „Донатело сред дивљих звијери“. У салону независних то име се задржало. Ријеч фовс односила се посебно на сјајну произвољну боју и на директни рад кичице чиме су Матис и његови пријатељи експериментисали. Фовизам је као покрет трајао само неколико година. Након тога чланови скупа почели су слиједити и друге правце.

Најважнија Матисова слика тога раздобља је композиција „Плес“. Већ у том дијелу долазе до израза битна својства Матисова опуса, плошни третман, затворене обојене површине без тонских прелаза те изразит смисао за покрет и кривуљу што се постепено преображава у арабеску. У интимном ентеријеру ликови су приказани с вазама и цвјетним аранжманима те богатом таписеријом која их уоквирује а за које је Матис инспирацију нашао на путовањима у Мароко као и у егзотичним крајолицима око Тангера.

Свјетски углед Матис стиче у Њемачкој и Америци, а особито у Русији. У каснијим дјелима све се више усредсређује на мртве природе, аранжирано цвијеће и воће... Мајстора су повремено привлачили радови у пластици, литографији и керамици. Матис је наставио традицију великог француског сликарства у новој, савременијој варијанти. И француска сликарска омладина и странци који су хрлили у Париз, у ту сликарску Меку, били су одушевљени његовим мислима. Утицај Матисова сликарства на Европу и свјетско сликарство био је већ тих година голем, а тако је остало и до данас.

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Матис је рођен у градићу Като Камбрези, департман Норд, Француска, као најстарији син успешног трговца житом.[3] Одрастао је у градићу [Боен ан Вермандоа]], Пикардија. Године 1887. запутио се у Париз на студије права, а након што је завршио студије радио је као судски администратор у градићу Като Камбрези. Почео је да слика 1889. након што му је мајка купила прибор за сликање, док се опорављао од упале слепог црева. Касније је описивао да је тада открио „врсту раја“[4] и одлучио је да постане уметник, на дубоко разочарање оца.[5].

Године 1891, вратио се у Париз на студије уметности на школу „Académie Julian“ и постао ученик Вилијам-Адолфа Бугра и Гистава Мора. У почетку је сликао мртву природу и пејзаже на традиционални начин, у чему је достигао одређену вештину. На Матиса су утицали радови раних мајстора попут Жан-Батист-Симеон Шардена, Николе Пусена и Антоана Ватоа, као и савремени уметници попут Едуара Манеа, и јапанска уметност. Највише се дивио Шардену; као ученик насликао је копије четири његове слике из Лувра.[6] Године 1896. и 1897, Матис је посетио аустралског сликара Џона Питера Расела на острву Бел Ил поред обале Бретање. Расел га је упознао са импресионизмом и радовима ван Гога који је био Раселов пријатељ и до тада потпуно непознат. Матисов стил се у потпуности изменио, и касније је говорио да је Расел био његов учитељ и да му је Расел објаснио теорију боја.

Године 1896. Матис је изложио пет слика у салону „Société Nationale des Beaux-Arts“, од којих је две купила држава.[7] Sa modelom Каролином Жобло, имао је кћерку, Маргерит, рођену 1894. Године 1898. оженио је Амели Ноелје Парајре; заједно су одгојили Маргерит, те имали два сина Жана (рођеног 1899.) и Пјера (рођеног 1900). Маргерит i Амели често су Матису послужили као модели.[8].

Године 1898. на савјет Камија Писара, отишао је у Лондон да пручава слике Вилијама Тарнера, а након тога на пут на Коризку.[9] Након повратка у Париз у фебруару 1899, радио је уз Албера Маркеа и упознао Андре Дерена, Жан Пија,[10] i Жил Фландрина. [11]

Анри Матис: Одалиска
Анри Матис: Плес

Матис се уронио у дела других аутора и задужио се купујући слике уметника које је ценио. Дела које је купио и изложио у властитом дому су била попрсја од гипса које је израдио Родин, слике Гогена, цртежи ван Гога, и Сезанове „Три купачице“. У Сезановом осећају за структуру и боју, Матис је нашао своју главну инспирацију.[10]

Многе његове слике настале од 1898. до 1901. користе технике дивизионизма које је прихватио након што је прочитао есеј Пол Сињакa, „D'Eugene Delacroix au Néo-impressionisme“. Његове слике од 1902. до 1903. у време његових материјалних проблема, су тмурне и откривају преокупацију формом. Окушао се и у скулптури, копирајући Антоан-Луј Барија 1899, а посветио је велик део енергије глини, те завршио скулптуру „Роба“ 1903.[12]

Фовизам[уреди]

Музеј Матис (Le Cateau-Cambrésis)
Музеј Матис (Le Cateau-Cambrésis)

Фовизам као стил започео је око 1900, те се наставио након 1910. иако је покрет трајао свега неколико година, 1904-1908, и имао три изложбе.[13][14] Водећи уметници били су Матис и Андре Дерен. [13] Матисова прва самостална изложба одржана је 1904,[10] у галерији Амброаза Воларда, те није доживјела неки успех. Његова наклоност за светле и изражене боје постала је наглашена након што је лето 1904 провео сликајући у Ст. Тропезу са неоимпресионистима Сињаком и Анријом Кросом.[9] Те године насликао је и најважније своје дело неоимпресионистичког стила „Luxe, Calme et Volupté“.[9] Gодине 1905 поновно је путовао на југ да ради са Андре Дереном у Колијуру. Његове слике тога раздобља карактеришу пљоснати облици и контролиране линије, те употреба пеонтилизма на мање строги начин него у ранијим делима.

Године 1905. Матис и група уметника под називом „Fauves“ излагали су заједно у салону „Salon d'Automne“. Слике су изражавале емоције често са дисонантним бојама без обзира на природне боје субјеката. Матис ја на изложби показао слике „Отворени прозор“ и „Жена са шеширом“. Критичар Луј Восел описао је дела са изразом „Donatello parmi les fauves!“ (Донатело међу дивљим зверима), што се односила на скулптуру која се налазила међу сликама. Његови коментари штампани су 17. новембра 1905. у новинама „Gil Blas“ и задобили популарност. Изложба је добила оштре критика, али и неке похвале. Када су похваљену слику „Дама са шеширом“, купили Гертруда и Лио Штајн, Матисов уметнички морал се значајно опоравио.

Матис је препознат као вођа фовиста заједно са Андреом Дереном, те су њих двоје постали пријатељски супарници, те имали сваки своје следбенике. Остали чланови су били Жорж Брак, Раул Дифи и Морис Вламенк. Симболиста Гистав Моро (18261898) био је духовни учитељ покрета, те је као професор на „École des Beaux-Arts“ у Паризу, подстицао студенте да мисле изван линија формалности и да следе властите визије.

Године 1907 Аполинер је коментирајући Матиса у чланку објављеном у „La Falange“, рекао да не присутвујемо екстравагантном или екстремном потхвату; Матисова умерност је еминентно разумна. Али Матисов рад је у то време и дожевио жестоке критике, те му је тешко било да се стара о породици. Његова контраверзна слика из 1907. „Nu bleu“ критички је спаљена са мржњом на изложби „Armory Show“ у Чикагу 1913.

Пад покрета фовиста након 1906. није утицао на Матисов успон. Нека до његових најбољих дела настала су од 1906. до 1917, када је био активни део велике групе уметника у паришкој четврти Монпарнас, иако се са својим конзервативним наступом и строгим буржоазијским радним навикама није уклапао. Наставио је да упија нове утицаје; путовао је у Алжир 1906. где је учио афричку уметности. Након што је посетио изложбу исламске уметности у Минхену 1910. провео је два месеца у Шпанији проучавајући маурску уметност.

Посетио је Мароко 1912. и 1913., и док је сликао у Тангеру увео је неколико нових техника у своја дела, као што је нпр. кориштење црне као боје. Учинак на његову уметност био је нова одважност у употреби интезивних непромењених боја, као нпр. на слици „Црвени атеље“ (1911).

Матис је имао дугогодишњу успешну сарадњу са руским скупљачем уметничких дела Сергејем Шчукином. Једно од својих важнијих дела „Плес“ насликао је као део дводелне наруџине за Шчукина.

Гертруда Штајн, академија Матиса и сестре Коне[уреди]

Отприлике у априлу 1906. упознао је Пабла Пикаса који је био дванаест година млађи од Матиса.[15] Постали су доживотни пријатељи као и супарници те су честу успоређивани; кључна разлика међу њима је била да је Матис цртао и сликао из природе, док је Пикасо нагињао више машти. Обоје су најчешће сликали жене и мртву природу, док Матис своје фигуре ставља у потпуно реализоване интеријере.

Матис и Пикасо су први пут заједно окупљени у салону Гертруде Штајн и њене пратитељице Алисе Б. Токлас. Тоеком прве деценије 20. века, американци у Паризу - Гертруда Штајн, њена браћа Лио Штајн, Мајкл Штајн и Мајклова жена Сара Штајн — били су важни сакупљачи Матисових слика. Још двоје пријатељица Гертруде Штајн, американке из Балтимора, сестре Коне, Кларибел и Етта, постале су важне покровитељи Матисове и Пикасове уметности, те су скупили стотине њихових слика. Колекција сестара Коне изложена је у Балтимору у Балтиморшком уметничком музеју.[16]

Иако су бројни уметници посетили салон Штајн, неколицина уметника је имала своја дела изложена на зидовима на адреси 27 Rue de Fleurus. Док су дела Реноара, Сезана, Матиса и Пикаса доминирала у колекцији Лиа и Гертруде Штајн, колекција Саре Штајн наглашавала је Матиса.[17] Савременици Лиа и Гертруде Штајн, Матис и Пикасо постали су део њиховог друштвеног круга и редовно су присуствовали окупљањима суботом навече на адреси 27 Rue de Fleurus. Гертруда је почетке суботњих дружења приписала Матисu[18] Међу познаницима Пабла Пикаса који су посећивали дружења суботом навече били су Фернанде Оливијер (Пикасова љубавница), Жорж Брак, Андре Дерен, песници Макс Жакоб, Гијом Аполинер, Мари Лоренсен (Аполинерова љубавница и уметница) и Анри Русо.[19]

Његови пријатељи организовали су и финанцирали Académie Матис у Паризу, приватну у некомерцијалну школу у којој је Матис учио младе уметнике. Деловала је од 1907. до 1911. Ханс Пурман и Сара Штајн били су једни од ученика. Матис је провео седам месеци у Мароку од 1912. до 1913, када је насликао 24 слике и бројне цртеже. Његови учестале орјенталне теме у каснијим сликама, као што су беле робиње потичу из тог времена.

Након Париза[уреди]

Године 1917. Матис је преселио у Цимиз, предграђе града Нице. Његова дела из тог времена након пресељења показује опуштање и његов блажи приступ. Тај „повратак реду“ је карактеристика уметности након Првог светског рата и упоредива је са неокласицизмом Пикаса и Стравинског, и повратку традиционализму Дерена. Његове слике оријенталних белих робиња карактеристика су раздобља; иако су биле популарне неки сувремени критичари карактеришу их плиткима и декоративним.[20]

У касним 1920-им Матис се поновно укључио у активну сарадњу са другим уметницима. Након 1930. нова снага и одважније поједностављивање појављује се у његовим делима. Амерички сакупљач уметности Алберт Ц. Барнс наговорио га је да направи велики мурал за фундацију Барнс (енгл. Narnes Foundation), „Плес II“, која је довршена 1932. Фундације поседнује неколико десетина Матисових слика. Овај нови начин сликања видљив је и на слици „Велики лежећи акт“ (1935). На слици је радио неколико месеци, а настанак слике забелећен је низом 22 фотографије које је послао Ети Кон.[21]

Ратне године[уреди]

Године 1939. растао се од своје супруге након 41 године брака. Године 1941. оперисан је и учињена му је колостома. Након тога је почео користити инвалидска колица, те се до његове смрти о њему бринула рускиња Лидија Делекторскаја, његов бивши модел. Уз помоћнике стварао је папирнате колаже, често великих размера, називане „gouaches découpés“. Серија „Плави актови“ најбољи су пример технике које је називао „сликање маказама“; показивали су способност доношења његовог смисла за боју и геометрију у нови медијум крајње једноставности, али са разиграном и раздраганом снагом.

Током 1940-их радио је као графички уметник и продуковао црно-беле илустрације за бројне књиге, те преко стотину изворних литографија у студију Моурлот у Паризу.

Матиса је ценио грчки песник, нобеловац Одисеас Елитис. Елитис је са Матисом упознао зајендички пријатељ Териад. Матис је сликао зид трпезарије Териадеове резиденције „Villa Natacha“ у месту Сен-Жан-Кап-Фера, које је Елитис често спомињао у својим песмама.

Матис, иначе аполитичан, био је шокиран када је чуо да је њгова кћерка Маргерит, која је била активна у француском покрету отпора током рата, била мучена (готово до смрти) у затвору у Рену и осуђена на концентрациони логор Равензбрик.[5] (Маргерит је избјегла логор, након што је побегла у шуму из воза за Равензбрик током напада савезинчких авиона.[22])

Матисов ученик Рудолф Ливи убијен је у концентрацијском логору Аушвиц 1944.[23][24]

Године 1947. издао је „Jazz“, ограничено издање са око стотину отисака разнобојних изреза колажа праћених записаним мислима. Tériade, цењени издавач уметничких дела 20. века, извео је Матисове изрезе као отиске матрице.

Посљедњи дани[уреди]

Године 1951. Матис је завршио четверогодишњи пројект уређења интеријера витражима Капеле Ружарија у Вансу (Chapelle du Rosaire de Vence), која се често назива „Капелом Матис”. Следеће године је основао Музеј Матис у родном Като Камбрезију који садржи трећу највећу колекцију његових радова.

Његов последњи рад био је дизајн витража за Унионистичку цркву у Покантико Хилсу у држави Њујорк за Дејвида Рокфелера, чија је макета висила на зиду његове собе у којој је преминуо у 84. години, у новембру 1954. године.

Сахрањен је на гробљу самостана Notre Dame de Cimiez, у близини Нице.

Референце[уреди]

  1. Spurling (2001). стр. 4-6.
  2. Simpson, Flandrin & Flandrin (2001). стр. 23.
  3. Spurling (2001). стр. 4–6.
  4. Leymarie, Jean; Read, Herbert; Lieberman, William S. (1966), Henri Matisse, UCLA Art Council. стр. 9.
  5. 5,0 5,1 Bärbel Küster. "Arbeiten und auf niemanden hören." Süddeutsche Zeitung, 6. srpnja 2007. (немачки)
  6. Spurling, Hilary. The Unknown Matisse: A Life of Henri Matisse, the Early Years, 1869–1908. стр. 86. pristupljeno on-line 15. srpnja 2007.
  7. Henri and Pierre Matisse, Cosmopolis, No 2, sijećanj 1999
  8. Marguerite Matisse pristupljeno 13. prosinca, 2010.
  9. 9,0 9,1 9,2 Oxford Art Online, "Henri Matisse"
  10. 10,0 10,1 10,2 Leymarie, Jean; Read, Herbert; Lieberman, William S. (1966), Henri Matisse, UCLA Art Council. стр. 10.
  11. Simpson, Juliet; Flandrin, Jules Léon; Flandrin, Georges (2001). Jules Flandrin, 1871-1947. Ashmolean Museum. стр. 23. ISBN 978-1-85444-143-0.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  12. Leymarie, Jean; Read, Herbert; Lieberman, William S. (1966), Henri Matisse, UCLA Art Council. стр. 19–20.
  13. 13,0 13,1 John Elderfield, The "Wild Beasts" Fauvism and Its Affinities, 1976, Museum of Modern Art. ISBN 978-0-87070-638-7. стр. 13.
  14. Freeman (1990). стр. 13.
  15. The Unknown Matisse. стр. 352–553..., ABC Radio National, 8. lipnja 2005.
  16. Cone Collection, Baltimore Museum of Art. Pristupljeno 29. srpnja 2007.
  17. MoMA, 1970 at 28
  18. Mellow (1974). стр. 84.
  19. Mellow (1974). стр. 94-95.
  20. Jack Cowart and Dominique Fourcade. Henri Matisse: The Early Years in Nice 1916-1930. Henry N. Abrams, Inc. 1986. ISBN 978-0810914421. стр. 47.
  21. Henri Matisse fotografska dokumentacija 22 progresivna stadija slike engl. "Large Reclining Nude", 1935, Židovski muzej
  22. Heftrig, Ruth; Olaf Peters; Barbara Maria Schellewald [editors] (2008), Kunstgeschichte im "Dritten Reich": Theorien, Methoden, Praktiken, Akademie Verlag. стр. 429; Spurling, Hilary, Matisse the Master: A Life of Henri Matisse, the Conquest of Colour, 1909–1954. стр. 424.
  23. Gilbert (2002). стр. 10.
  24. Ruhrberg (1986). стр. 55.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]