Антиохијска православна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
Антиохијска православна црква
بطريركية انطاكية وساير المشرق للروم الارثوذك
Основне информације
Оснивач апостол Петар
апостол Павле
Оснивање око 37. године
Канонско признање Канонски призната
Сједиште Дамаск
Резиденција предстојатеља Дамаск
Канонска јурисдикција Сирија
Либан
Ирак
Кувајт
Богослужбени језик Грчки језик, арапски језик
Број
Епархија 22
Вјерника око 2 милиона

Антиохијска православна црква (арап. بطريركية انطاكية وساير المشرق للروم الارثوذك ) помесна је аутокефална црква. Налази се на 3. месту у диптиху православних цркава. Има ранг патријаршије.

Преглед[уреди]

У Православној цркви, заузима треће место, одмах после Цариградске и Александријске патријаршије. Антиохијска патријаршија се сматра једном од четири древних патријаршија Васељенске Цркве. Према предању, основали су је апостоли Петар и Павле око 37. године у Антиохији. Од 451. године добија статус патријаршије.

Из Антиохијске цркве потичу многи свети подвижници и предводници православља: Свети Јован Златоусти, који је рођен у Антиохији, велики Јован Дамаскин и Иларион Велики оснивач монаштва у Палестини и многи други.

Надлежност Антиохијске патријаршије обухвата: Сирију, Либан Ирак, Кувајт, бројне епархије у Европи, Америци и Аустралији.

Пуна историјска титула поглавара Антиохијске цркве гласи: „Његово блаженство патријарх Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Месопотамије, и свег Истока“.

Антиохијска патријаршија[уреди]

Антиохијска патријаршија (грч. Πατριαρχείο Αντιοχείας) се налази у Антиохији граду на реци Оронто у данашњој Турској. У Римском царству овај град је био један од највећих и најзначајнијих на Истоку. Хришћанство је овде веома рано било присутно. Један од седам ђакона цркве у Јерусалиму био је Никола из Антиохије. У овом граду су први пут названи хришћанима они који су поверовали у Господа Исуса Христа (Дап 11,26). Антиохија је због свог географског положаја као и великог броја хришћана постала мисионарско средиште. Одавде је Свети Павле са својим сарадницима и ученицима пошао на своја три мисионарска путовања. Хришћанство је из овога града ширено у првом веку нове ере у целој Малој Азији и на Блиском истоку, затим на Балканском полуострву и у јужној Италији. У Антиохији су били познати епископи и рани хришћански писци као што је Свети Игњатије (око 110), Свети Теофило (185), епископ Серапион (212).

Период првих хиљаду година[уреди]

У време одржавања Првог васељенског сабора, из области Антиохије било је присутно око 80 епископа. Антиохијци су међу првима осудили јеретика Павла Самосатског на саборима 264. и 268. године. У Антиохији је неколико векова деловала позната Антиохијска богословска школа чији је оснивач био свештеник Лукијан (312). Поред знаменитих светих отаца, ученици ове школе били су и јеретици Арије и Несторије. Један од знаменитих епископа у овом граду у време аријанске кризе био је Свети Мелетије (381). У 5. веку, Антиохијска црква је доживела велике потресе због несторијанства и монофизитства. Сабор у Ефесу (431) од Антиохијске цркве одвојио је Кипарску цркву (канон 6). На Сабору у Халкидону (451), из Антиохије било је 130 епископа. На овом Сабору је извршено разграничење Антиохијске и Јерусалимске цркве: Антиохији су припале Феникија и Арабија. У 7. веку Антиохијска црква је претрпела инвазију Персијанаца. На Шестом васељенском сабору у Цариграду због монотелитске јереси осуђен је антиохијски патријарх Макарије. У време иконоборачке кризе у 8. веку, цар Лав Исавријанац је од Антиохије изузео област Исаврију и прикључио је Цариграду.

Период другог миленија[уреди]

У време византијске управе у области Антиохије (9701084), хришћанска Црква је била слободна, основане су нове епархије. У време Крсташких ратова које су водили латински јеретици, овај напредак је прекинут. Крсташи су од мухамеданаца преузели делове Мале Азије. Боемунд Нормандијски је окупирао Антиохију 1098. године, и створена је латинска јеретичка Антиохијска краљевина. Латински јеретици су онда поставили на чело Антиохијске цркве свог јеретика Бернара, а православни патријарх Јован III Оксит, био је приморан да напусти свој престо. Антиохијски православни патријарси морали су да буду у избеглиштву све до 1260. године када су Мамелуци од крсташа преотели овај град. Седиште патријарха је премештено (1268) у Дамаск. На Унионистичком сабору у Лиону (1274), Антиохијска црква није имала свог представника, нити је прихватила саборске одлуке. На сабору у Ферари и Фиренци (14381439), ову цркву заступао је Марко Евгеник, митрополит из града Ефеса у Малој Азији. Одлуке и овог унионистичког сабора од стране православних Антиохије, одмах су биле одбачене. Све до пада Византије, византијски цареви су помагали Антиохијску цркву.

Крајем 17. века, догодиле су се извесне промене у управљању Антиохијском патријаршијом. Од 1672. до 1850, антиохијски патријарси су бирани у Цариграду од стране Васељенске патријаршије. У то време долази до знатног опадања броја епархија. Половином 19. века, под утицајем православне Русије, отвара се тзв. „арапско питање“ у Антиохији. Отворио га је октобра 1843. године епископ Кијева, Порфирије Успенски. Арабљанско већинско становништво се не слаже са доминацијом Грка, који су на тим просторима у мањини, а држе кључна црквена места. Православни Арабљани са простора Антиохијске патријаршије, 1833. године у манастиру Баламанду отварају Богословију, а почели су од тада да уживају и руску помоћ. До сукоба са Грцима долази и крајем 19. века и почетком 20. века. Сем тога, Антиохијска црква је после 1908. године, услед покрета младотурака имала тешке тренутке. У току Првог светског рата, Сирија је била поприште великих ратних сукоба и обрачуна, тако да је Црква и тада много претрпела. Крај турској владавини у Сирији учинили су Французи 1918. године.

Патријаршија данас[уреди]

Данас Антиохијска патријаршија у Православној цркви заузима по части треће место, после Александријске, а пре Јерусалимске патријаршије. Седиште јој је у Дамаску. Свети синод ове Цркве чине сви њени митрополити. Седишта епископа су следећи градови: Дамаск, Париз, Сиднеј, Алепо, Басра, Хомс, Хама, Лаодикија, Аркадија, Тир, Захле, Триполи, Ибаил и Бејрут, а у Турској - Амида, Теодосиопољ и Тарс. У Америци епископе имају: Сао Паоло, Инглвуд, Буенос Ајрес, Мексико, Чиле, Њујорк. Богословски факултет ради у манастиру Баламанд, а Богословија у Триполију.

Антиохијска патријаршија издаје пет часописа и листова, и има веома развијену харитативну делатност. Има добро организоване и уређене организације православне омладине на свим нивоима, од основне школе до универзитета.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Антиохијска православна црква