Антонин Пије

Антонин Пије
Антонин Пије, мермерна биста која се данас чува у минхенској Глипотеци.
Лични подаци
Пуно име	Тит Елије Хадријан Антонин Август Пије
Датум рођења	19. септембар 86.
Место рођења	код Ланувија, Римско царство
Датум смрти	7. март 161. (74 год.)
Место смрти	Лоријум, Римско царство
Гроб	Хадријанов маузолеј
Породица
Супружник	Фаустина Старија
Потомство	Фаустина Млађа, Марко Аурелије
Родитељи	Тит Аурелије Фулвије (биолошки), Хадријан (усвојењем) Арија Фадила
Династија	Антонини
Римски цар
Период	11. јул 138. — 7. март 161. (22 год.)
Претходник	Хадријан
Наследник	Марко Аурелије

Тит Аурелије Фулвије Бојоније Арије Антонин Пије (лат. Titus Aelius Fulvius Boionius Arrius Antoninus Pius; рођен 19. септембра 86. године, умро 7. марта 161. године) био је римски цар од 138. до 161. године. Био је четврти цар у низу тзв. Пет добрих царева. Као цару, његово званично име је гласило: Тит Елије Хадријан Антонин Август Пије.

Успон до власти

Антонин Пије био је син Тита Аурелија Фулвија, конзула из 89. године, чија је фамилија потицала из Нима, града на југу Галије, а био је рођен близу италског места Ланувијума. Његов деда Тит Аурелије Фулво био је два пута конзул и префект Града. Аурелије Фулвије су били релативно нова сенаторска фамилија из Нарбонске Галије чији успон на проминентну позицију су подржавали Флавијевци. Веза између Антонинове породице и провинције из које су потицали објашњава растућу важност позиције проконзула Нарбонске Галије током касног другог века. После смрти оца Аурелија Фулва (који је био конзул 89. године), о будућем цару се старао деда са мајчине стране, Арије Антонин, два пута конзул, човек великог поштења и образовања, пријатељ Плинија Млађег.

Каријеру је започео као квестор, а касније је добио претуру. Антонин Пије је добио свој први конзулат 120. године; тада му је колега био Катилије Север. Након тог конзулата, запазио га је цар Хадријан, који му је доделио, заједно са још тројицом конзулара, судску управу над читавом Италијом. Но, право искуство је стекао као проконзул у провинцији Азији где је служио као проконзул 135-136. године. Показао се као добар намесник, који је по вредности надмашио чак и свог деду. Тако је дошао у нарочиту милост цара Хадријана који га је усвојио, одредио га за свог наследника 25. фебруара 138. године. На положај Хадријановог наследника Антонин Пије је дошао тек после смрти Елија Вера и под условом да Антонин Пије сам усвоји Марка Анија Вера, који је постао цар, Марко Аурелије и сина Елија Вера, Луција Вера будућег савладара цара Марка Аурелија. Чим је Антонин Пије био усвојен добио је проконзуларни империјум и трибунску власт, чиме је јасно стављено до знања да Хадријан у њему види свог наследника. Након смрти Хадријана у лето исте године, Антонин Пије је постао његов наследник.

Антонин Пије био је готово идеални господин, кога су хвалили не само антички писци (види нарочито Scriptores Historiae Augustae), него и каснији, модерни историчари (Едвард Гибон, на пример).

Антонин Пије као цар

Своју власт Антонин Пије је започео тиме што је амнестирао све оне које је Хадријан осудио, говорећи да би то сам Хадријан урадио само да је поживео. Хадријан је од свог наследнка очекивао да утврди власт у Царству, а не да води ддаљу експанзију и да шири границе, као што је то Трајан чинио. Најкасније до 142. године, Антонин Пије је тако утврдио границу у Британији, око 160 km северније од зида који је изградио Хадријан. И у Горњој Германији Антонин Пије је утврдио границу, померајући је на исток.

Током своје владавине Антонин Пије је сузбио устанке у Дакији и Мавретанији. Крајем владавине Антонина Пија дошло је до потешкоћа са Партима, па је његов наследник, Марко Аурелије, морао водити рат.

Унутрашња политика

У унутрашњим приликама, Антонин Пије је водио врло пријатељску политику према Сенату. Бринуо се о провинцијама, о пошти у царству, појединим градовима, нарочито после великог земљотреса који је задесио Малу Азију и Родос. Остао је запамћен по нарочито амбициозним радовима у Италији и Риму: обновио је Колосеум, изградио је чувену Хадријанов маузолеј и низ храмова у свом родном Ланувијуму.

Антонин је управљао царством ослањајући се на гувернере провинција али и путем директне комуникације царским писмима, од којих су неколицина јавно објављивана. За разлику од Хадријана, Антонин је само једном напустио Италију.

Како је царево здравље почело да слаби, Марко је постепено преузимао државне дужности. Антонин је умро 7. марта 161. у 74. години. Његова владавина најдужа је после Августове, само неколико месеци дужа од Тиберијеве. Антонинови наследници, Марко Аурелије и Луције Вер одмах су деификовали свог претходника.

Види још

• Антонинов итинерар

Литература

• Wotton, William (1701). The history of Rome: from the death of Antoninus Pius, to the death of Severus Alexander. T. Goodwin. стр. 152. 
• Cassius Dio, Roman History, Book 70, [1]
• Aurelius Victor, "Epitome de Caesaribus", English version of Epitome de Caesaribus
• Historia Augusta, The Life of Antoninus Pius, English version of Historia Augusta Note that the Historia Augusta includes pseudohistorical elements.
• Weigel, Richard D. „Antoninus Pius (A.D. 138–161) De Imperatoribus Romanis”. 
• Bowman, Alan K. (2000). The Cambridge Ancient History: The High Empire, A.D. 70–192. Cambridge University Press. 
• Birley, Anthony (2000). Marcus Aurelius. Routledge. 
• Bury, J. B. (1893). A History of the Roman Empire from its Foundation to the Death of Marcus Aurelius. Harper. 
• Hill, John E. (2009). Through the Jade Gate to Rome: A Study of the Silk Routes during the Later Han Dynasty, First to Second Centuries CE. BookSurge. ISBN 978-1-4392-2134-1. 
• Hüttl, W. (1936) [1933]. Antoninus Pius. I & II, Prag. 
• Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Antoninus Pius”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 2 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 148—149.  This source lists:
  • Bossart-Mueller, Zur Geschichte des Kaisers A. (1868)
  • Bryant, The Reign of Antonine (Cambridge Historical Essays, 1895)
  • Lacour-Gayet, A. le Pieux et son Temps (1888)
  • Watson, P. B. (1884). „ii”. Marcus Aurelius Antoninus. London.