Антоније Арнот

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Антоније Арнот
Датум рођења(1808-07-22)22. јул 1808.
Место рођењаСегедин
Датум смрти23. септембар 1841.(1841-09-23) (33 год.)
Место смртиБудим

Антоније Арновљев Арнот (Сегедин, 22. јул 1808[1] — Будим, 11/23. септембар 1841[2]) био је адвокат по образовању, а радио је као публициста и професор физике у Крагујевачком и Београдском Лицеју. Његов наставнички рад значајан је у развоју природнонаучног образовања у Србији иако се сам није бавио научним радом.[3]

Биографија[уреди | уреди извор]

Потиче из грађанске породице. Основну школу и гимназију је завршио у Сегедину. Потом је са 17 година уписао Лицеј у Кежмарку (данашња Словачка), где је две године (1825—1827) студирао права и филозофију,[1] затим права у Пешти, која је завршио 1831. Заклетву за адвоката „свих угарских права” положио је 1832. године. Већ тада је српским круговима је уживао углед и као стручњак и као човек.[4]

Од 1831. је радио као адвокат у Будиму. Исте године се оженио Јелисаветом Крајић,[1] са којом је имао сина Лазара.[4]

Још као студент је почео да се бави књижевним радом.[1] Сарађивао је у Летопису Матице српске (1831—1834), где је објављивао поезију и прозу, оригиналне и преведене песме, епитафе, епиграме, сентенције, басне, приповетке, такође чланке из историје, филозофије и природних наука.[1]

Окупљао је књижевно-интелектуални кружок и учествовао је 1833. у покушају оснивања Књижевног друштва са Јаном Коларом, Лазом Лазаревићем, Ђорђем Мушицким, С. Стојановићем и Јованом Виловским,[1] на иницијативу Јосифа Миловука Стефана Стратимировића, први покушај оснивања поменутог друштва, почетком маја 1833. године, доживео је неуспех. Иако је крајем марта 1835. године Српском књижевном друштву дозвољен рад, оно никада није основано. Уместо тога Арнот је покренуо свој лист.[5] Издавао је и уређивао часопис „Србска новина или магазин за художество, књижество и моду” [3] који је издавао у Будиму 1838. и 1839. године у Пешти.

Први број је изашао 1/13. јануара 1838. Нешто касније из назива часописа је изоставио први део наслова: „Србска новина”. Овај илустровани журнал за даме излазио је двапут недељно, четвртком и недељом. Лист је писао о културним кретањима не само код Срба, него и код осталих централноевропских и балканских народа.[6] Прве године је објављивао у сарадњи са сликарем, бакроресцем и литографом из Пеште Домиником Перласком,[4] који је радио, начешће посебне ликовне прилоге. По саветима и прилозима ових новина одевале су се српске жене и мушкарци крајем четврте и у петој деценији 19. века.[7] Лист је био богато илустрован, доносио је и библиографске податке о српским књигама и новинама, литерарне прилоге и практичне поуке, а пропраћен је и списком пренумераната.[8] У часопису је 1838. и 1839. године објављивао ретроспективне библиографије српских писаца од 1741. до 1839. године.[3] Био је велики познавалац српског књижевног издаваштва, посебно је био обавештен и на којој књизи тренутни писци раде и које књиге имају у рукопису. Посебно је познавао књижевно издаваштво у Бечу и Будиму. Бележио је све књиге које су написали Срби или су написане на српском језику, без обзира на то где су штампане или објављене. У свом библиографском раду исправљао је грешке својих претходника, што представља важан извор за српску књижевну историју.[3]

У првој години објављивања часописа је одабрао 191 српсих писаца, а у наредној години је додао још 62 писца са 195 библиографских јединица. У предговору је објаснио да она обухвата имена свих српских писаца распоређених по азбучном реду и сва она српска дела која су до тог тренутка објављена са критичким напоменама. Нажалост, комплетна библиографија није објављена, нити је сачувана у рукопису, а на основу објављених делова може се закључити да је била ретроспективна, анотирана у азбучном редоследу и веома потпуна и обухвата податке и о 85 наслова којих нема код Стојана Новаковића.[3]

Часопис обустављен због малог броја пренумерата.[3]

Бавио се и превођењем с мађарског, немачког и италијанског језика. Преводио је Цицерона и Сенеку, превео је трагедију сегединског сенатора Аркадија Белана „Несрећно племе” написану на немачком, као и комедију непознатог италијанског аутора „Знајеми вампир”.[6] На Аркадија је утицао да почне да пише и на српском језику.[4] Аутор је драме у четири чина „Виргинија или Крвава жертва освобожденија”, објављене у Будиму 1832. године.[9] На позив Атанасија Николића[10] 1839. је прешао у Кнежевину Србију, предавао физику, најпре на Лицеју у Крагујевцу.[1] Предавања је држао најпре у војној касарни (шпитаљ) на Лепеници, а затим у новом градском конаку. Након што је Лицеј пресељен у Београд, академске 1839/40. први предавач физике је био филозоф Константин Бранковић, али је физику предавао свега два месеца. Антоније Арнот је затим преузео наставу, као први стални професор физике у Београду.

Још док је био у Крагујевцу се разболео, тако да је једва дочекао да пређе у Београд. Јуна 1841. је тражио да добије одмор и оде у Будим, ради „сређивања породичних прилика”. У Будиму је и умро, а сахрањен је на пештанском гробљу.[10] У Београду су га искрено ожалили. Његово место на Лицеју преузео је Ђорђе Мушицки.[2]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е Божић 2004, стр. 267.
  2. ^ а б Алексијевић & рукопис, стр. 80.
  3. ^ а б в г д ђ ДФС & Антоније Арнољев Арнот.
  4. ^ а б в г Алексијевић & рукопис, стр. 74.
  5. ^ Дујмов & 23 5. 2013, стр. 9.
  6. ^ а б Дујмов & 16 5. 2013, стр. 9.
  7. ^ Политикин Забавник & 29. 1. 2010.
  8. ^ Ристић 2015, стр. 171.
  9. ^ Арновљев 1832, стр. 1.
  10. ^ а б Алексијевић & рукопис, стр. 77.

Литература[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антоније_Арнот&oldid=27346789”