Антоније Хаџић
| Антоније Тона Хаџић | |
|---|---|
 Урош Предић - Антоније Тона Хаџић, Галерија Матице српске | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 20. новембар 1831. |
| Место рођења | Суботица, Аустријско царство |
| Датум смрти | 17. јануар 1916. (84 год.) |
| Место смрти | Нови Сад, Аустроугарска |
Антоније Тона Хаџић (Суботица, 20. новембар 1831 — Нови Сад, 17. јануар 1916) био је српски драматург, позоришни редитељ, уредник и чиновник. Хаџић је био секретар и председник Матице српске, управник, драматург и редитељ Српског народног позоришта и главни уредник Летописа Матице српске.
Биографија[уреди | уреди извор]
Он је рођен од оца Саве и мајке Марије.[1]
У Суботици је похађао основну школу (1840—1843) и шест разреда гимназије (1843—1850). Седми и осми разред гимназије завршио је у Пешти. У истом граду студирао је филозофију (1850—1852) и право (1852—1857).[2] Као ђак и студент играо је у српском дилетантском позоришту, а био је и председник српског омладинског сруштва у Пешти „Преодница“.[3]
Матица српска[уреди | уреди извор]
На Главној скупштини 22. августа 1859. у Пешти изабран је за секретара Матице српске. Један од првих задатака на функцији био је да реализује иницијативу ранијег председника Матице Платона Атанацковића да Матицу пресели из Пеште у Нови Сад, што је заједно са Алeкcaндpoм Caндићeм и урадио 1864. године. На месту секретара остао је до 1895, а потом је обављао дужност председника (1896—1911).[4] Као уредник Летописа Матице српске (1859—1869 и 1876—1895) био је изузетно агилан, а његова уређивачка политика је одражавала сазревање политичке свести младе српске грађанске класе према демократским и слободољубивим идеалима европског грађанства. Издавао и Матичино гласило за књижевност и забаву Матица три пута месечно, од 1865. до 1870.[5]
Српско народно позориште[уреди | уреди извор]
Још док је био са Матицом у Пешти, заједно са Лазом Костићем је организовао представе у корист Српског народног позоришта. Такође је прибављао статуте који би могли да послуже као узор за први устав СНП-а, прикупљао је декор, костиме, реквизите, као и позоришне комаде ради превођења за први репертоар, а неке је и лично превео и приредио. Када је прешао у Нови Сад потпуно се посветио позоришту: био је подначелник, па начелник Друштва за СНП, председник Позоришног одсека, управник, драматург и редитељ. Од 1875. до 1903. као управника га је заступао Димитрије Ружић, али је Хаџић и даље управљао позориштем.
Хаџић је писао књижевне и позоришне критике, портрете о глумцима, приповетке, историјске чланке и мање расправе, преводио комаде са мађарског језика, адаптирао је домаће драме (Грабанцијаш Илије Округића Сремца и Станоје Главаш Ђуре Јакшића) за позориште, инсценирао је Горски вијенац Његоша са прологом Лазе Костића (1902). Са Глигоријем Гершићем је превео Отела (1886), а самостално је превео III чин Краља Лира (1873). Написао је једночину комедију Љубав није шала (1871), а са Јованом Ђорђевићем алегорију у два дела са музиком Даворина Јенка Маркова Сабља (1873). Покренуо је и уређивао Позориште (1871—1908) и едицију Зборник позоришних дела СНП (1872).[3]
Био активиста Уједињене омладине српске и главни уредник њеног гласила Млада Србадија (1870-1871), док није премештено у Београд.[5]
Одликован је Орденом Светог Саве I, II (1894) и III степена (1898); Орденом кнеза Данила III степена (1895), Официрским крстом Франца Јозефа I (1908), а добио је и звање дворског саветника.[6]
Сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.[7]
Улица у Новом Саду носи његово име.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1931.
- ^ Матица српска 1826-1926. Матица српска. 1927. стр. 534.
- ^ а б „Биографија Антонија Хаџића на сајту Енциклопедије Српског народног позоришта”. www.snp.org.rs. Приступљено 8. 8. 2018.
- ^ Антоније Хаџић, секретар Матице српске. - У: Школски лист, 15. мај 1889.
- ^ а б Енциклопедија Новог Сада. Књига 30, Фог-Шуш. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 2009. стр. 107—109.
- ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 561.
- ^ „Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника, на Алмашком гробљу у Новом Саду”. www.spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs.
Литература[уреди | уреди извор]
- Енциклопедија Новог Сада. Књига 30, Фог-Шуш. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 2009. стр. 107—109.
