Антон Дежман

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
АНТОН ДЕЖМАН
Anton Dežman.jpg
Антон Дежман
Датум рођења(1920-06-14)14. јун 1920.
Место рођењаЛесце, код Бледа
 Краљевина СХС
Датум смрти1. јун 1977.(1977-06-01) (56 год.)
Место смртиРадовљица,  СР Словенија
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411964.
Чингенерал-мајор
Народни херој од15. јула 1952.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.

Антон Дежман Тончек (Лесце, код Бледа, 14. јун 1920Радовљица, 1. јун 1977), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА, друштвено-политички радник СР Словеније и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 12. јуна 1920. године у селу Лесце, код Бледа. Потицао је из радничке породице. Након завршетка основне школе учио је зидарски занат. Потом се запослио у железари у Јесеницама.[1]

Још као шегрт, укључио се у радничко-културно друштво „Свобода“, а после његовог распуштања се укључио у „Узајамност“. Био је активан у тамбурашком оркестру и драмској секцији. У овим радничким друштвима се упознао и дружио са комунистима и преко њих се укључио у оимладински револуционарни покрет. Јуна 1940. године је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Скупљао је прилоге за „Црвену помоћ“ и потписе за Друштво пријатеља Совјетског Савеза.[1]

Априла 1941. године, приликом напада Сила осовине на Југославију, отишао је добровољно у Југословенску војску. Након пуштања из заробљеништва, вратио се у родно место. Током маја и јуна као зидар је био ангажован на оправци касарне у месту Бохињска Бела. Упоредо са овим радио је на организовању устанка. Био је организатор омладинских тројки у родном месту, које су скупљале оружје и војну опрему и вршиле пропагандне акције против окупатора.[1]

Заједно са својим братом, 17. јула 1941. године, придружио се једној од првих група партизана на Јеловици, које су се, крајем јула, објединиле у Јеловичку чету Јоже Грегорчича, а ова се, 5. августа, здружила с Јесеничком четом у Горењски батаљон „Иван Цанкар“. Већ у првом тежем сукобу с Немцима, 8. августа 1941. године на Партизанском врху на Јеловици, Антон се истакао храброшћу. Затим је с друговима извео бројне диверзантске акције.[1]

Кад се средином октобра 1941. године, Цанкарев батаљон поново окупио Антон је постао митраљезац и истакао се у акцијама батаљона на Ланцову, у Селцима и нападу на немачко упориште на Чешњици. Нарочито се истакао у сукобу с немачком полицијском патролом у Ровтима, где је погинуло 46 Немаца, а партизани запленили њихово оружје. Та акција је допринела масовном устанку у западном делу Горењске. У борбама у Пољанској долини, он је са својом митраљеском тројком задржавао колону Немаца. На Буковом врху је јуришао на немачке положаје и запленио два митраљеза. Нарочито се истакао као митраљезац и вођа резервне групе у тродневној бици, јануара 1942. године, у Дражгошама и у сукобу са немачком скијашком патролом. Тада се међу становништвом Горењске прочуо као „неустрашив митраљезац“. У току 1942. године је примљен у чланство Комунистичке партије Словеније.[1]

У пролеће 1942. постао је десетар у Селшкој чети, а у мају је са својом десетином успешно задржавао Немце, кад су хтели да продру у Горењу Вас. Током јуна 1942. године је с друговима извео успешну акцију када је допузао до војног стрелишта Голф, код Лесца и напао вод немачких војника. У јуну и јулу 1942. био је водник у Првој јеловичкој чети Другог батаљона Горењског одреда, а од августа 1942. до марта 1943. године командир те чете, и затим до јуна 1943. године командант Првог јеловачког, касније Седмог крањског батаљона.[1]

После реорганизације Горењског партизанског одреда, јула 1943. године, постао је командант Првог батаљона, и до октобра с њим извршио више успешних напада на немачке јединице и диверзија на непријатељске објекте. Од краја 1943. до пролећа 1944. године био је командир Службе обавешавања и безбедности (словен. Varnostno-obaveščevalna služba – VOS) у јасеничком крају. Децембра 1943. године је на Бледу запленио 9 пушака, 2 аутомата и 3 пиштоља. Са својом групом ВОС-а је током фебруара 1944. године у Јесеницама радио на егзекуцији сарадника окупатора.[1]

Од пролећа до јула 1944. био је командант Петог батаљона Друге бригаде Војске државне безбедности (словен. Vojska državne varnosti – VDV), а од 15. новембра командант његовог Првог батаљона, а затим заменик команданта Друге бригаде Друге словеначке дивизије народне одбране, која се налазила у саставу Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ).[1]

После ослобођења Југославије наставио је војну каријеру као старешина у јединицама КНОЈ-а, а потом је кратко био у Гардијској бригади. Године 1948. је премештен у Сарајево, где је био командант одреда Посебних јединица ЈА и један од организатора Војно-грађевинског предузећа. Завршио је Вишу војну академију ЈНА 1955. године. Због лошег здравственог стања, проузрокованог рањавањима у току рата, био је пензионисан 1964. године у чину пуковника. Године 1970. је унапређен у чин генерал-мајора.[1]

Након пензионисања вратио се у родни крај, где се активно укључио у рад друштвено-политичких организација. Био је члан Савезног одбора СУБНОР Југославије и Председништва Републичког одбора СУБНОР-а Словеније. Такође је био активан и у раду друштвено-политичких орагнизација у општини Радовљица. Био је секретар Општинског одбора СУБНОР-а, секретар Општинског одбора Савеза резервних војних старешина, одборник Општинске скупштине и председник Савета за општу управу и унутрашње послове, председник Комисије за молбе и притужбе, председник Комисије за инвалиде и борце и члан Савета за народну одбрану општине Радовљице.[1]

Умро је 1. јуна 1977. године у Радовљици, а сахрањен је у родном месту.[1]

Носилац је Партозанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су – Орден братства и јединства другог реда, Орден заслуга за народ другог реда, Орден партизанске звезде трећег реда и два Ордена за храброст.[2] Орденом народног хероја је одликован 15. јула 1952. године.[1][3]

Референце[уреди]

Литература[уреди]