Апатити

Из Википедије, слободне енциклопедије
Апатити
Апатиты
Apatity and Khibiny mountains.JPG
Поглед на град са Хибинима у позадини
Основни подаци
Држава  Русија
Федерални округ Северозападни
Адм. јединица  Мурманска област
Рејон Апатитски градски округ
Основан 1916.
Статус града 1966.
Стара имена до 1926Белиј
Становништво
Становништво (2016) 56.730
Густина становништва 1.512,8 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 67°34′03″ СГШ; 33°23′36″ ИГД / 67.5675° СГШ; 33.393333° ИГД / 67.5675; 33.393333 Координате: 67°34′03″ СГШ; 33°23′36″ ИГД / 67.5675° СГШ; 33.393333° ИГД / 67.5675; 33.393333
Временска зона UTC+3
Надморска висина 178 m
Површина 37,5 km2

Map of Russia - Murmansk Oblast.svg
Мурманска област у Русији (црвено)

Апатити на мапи Мурманске области
Апатити
Апатити
Апатити на мапи Мурманске области
Остали подаци
Поштански код 184209
Позивни број +7 81555
Регистарска ознака 51
ОКАТО код 47 405
ОКТМО код 47 705 000 001
Веб-сајт apatity.gov-murman.ru/

Апатити (рус. Апатиты) град је на крајњем северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се на крајњем западу Кољског полуострва, односно у централном делу Мурманске области и административно припада Апатитском градском округу чији је уједно и административни центар.

Према проценама националне статистичке службе Русије за 2016. у граду је живело 56.730 становника, и по броју становника Апатити је други град по величини у Мурманској области (већи је само Мурманск), и пети по величини град унутар арктичког поларног круга. Град је добио име по минералу из групе фосфата, апатиту, чија велика налазишта се налазе у непосредној близини.

Географија[уреди]

Град Апатити налази се у централном делу Мурманске области, односно на крајњем западу Кољског полуострва, и лежи унутар арктичког поларног круга. Лежи на источној обали језера Имандра, на месту где се у језеро улива река Белаја. Са северне и западне стране ограничавају га обронци Хибинских планина, највишег планинског подручја у области. Највиши део града налази се на обронцима планине Воробинаја са надморском висином од 278 метара, док је најнижи део уз десну обалу реке Жемчужнаје (на надморској висини од 129 метара).

Град се налази на око 12 километара југозападно од града Кировска, односно на неких 160 километара јужније од административног центра области Мурманска. На око километар јужније налази се насеље Тик Губа.

Град се налази у зони модификоване поларне климе. Зиме су хладне и дуге, а лета кратка и прохладна. Просечне јануарске и фебруарске температуре ваздуха имају вредности од −13 до −15 °C. Снежни покривач задржава се око 250 дана и топи се крајем маја и почетком јуна. Средње јулске температуре ваздуха имају вредност од +13 до +14 °C. Поларна ноћ траје од 15. до 28. децембра, док се поларни дани јављају од 20. маја до 27. јула.

Историја[уреди]

Градски грб

Претеча савременог насеља била је железничка станица Белиј, отворена 1916. године на траси Мурманске железничке пруге. Само насеље Апатити основано је десет година касније, 1926. године, и у то веме у насељу је живело свега 7 становника. Насеље је почело интензивније да се развија након што је 1930, основан совхоз „Индустрија”, а прекретница у развоју града десила се 1935. када је започела интензивна експлоатација и прерада апатита и нефелина чија богата лежишта су откривена на том подручју. Исте године Апатити добија статус полуурбаног насеља са статусом радничке варошице.

Град се значајно раширио, како физички, тако и у броју становника, у време Другог светског рата, и у том периоду био је значајан пољопривредни и индустријски центар који је снабдевао остатак Мурманске области (у то време одсечене од остатка земље) основним животним потрепштинама.

Град почиње плански да се развија почев од 1951. године. Убрзо је саграђен универзитетски центар, а градњом Кировске термоелектране обезбеђен је стабилан доток електроенергије за потребе индустрије. Граде се нове фабрике, али и стамбене јединице, школе, здравствене установе. Од 1961. у граду се налази седиште Кољског научног центра Академије наука Совјетског Савеза.

Званичан статус града добија 7. јула 1966. године, а исте године у састав града инкорпорирана је и варошица Молодјожни са својих скоро 6.000 житеља.

Након распада Совјетског Савеза долази до стагнације привредног развоја у граду, а бележи се и константан пад броја становника.

Демографија[уреди]

Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 59.672 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2016. град имао 56.730 становника.[1]

Кретање броја становника
1939. 1959. 1970. 1979. 1989. 2002. 2010. 2016.
4.000 13.958 45.627 62.010 88.026[2] 64.405[3] 59.672[4] 56.730

По броју становника Апатит се 2016. налазио на 298. месту од 1.112 званичних градова Русије.

Привреда и саобраћај[уреди]

Град Апатити је важан индустријски и центар у том делу Русије. Најважнија привредна активност је рударство, посебно експлоатација фосфата апатита и нефелина и њихова прерада. Компанија Апатит која се бави том делатношћу сматра се једном од највећих у целој Европи.

Кроз град пролази деоница Мурманске железнице која спаја Апатите са Мурманском на северу и са Санкт Петербургом на југу , док аутопут на истој релацији пролази нешто западније од самог града. Аеродром Хибини налази се неких 12 километара јужније од града и са њега се обављају летови ка Москви и Санкт Петербургу.

Због својих бројних научних центара град Апатити се сматра научном престоницом арктичког круга, а у граду се налази седиште Кољског научног центра Руске академије наука. У граду делују институти за геологију, рударство и за поларну геофизику, те геоботанички институт.

Међународна сарадња[уреди]

Град Апатити има потписане уговоре о међународној сарадњи са следећим местима:[5]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2016 года”. 
  2. Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  3. Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  4. Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  5. Киселёв, А. А. (2008). „Города-побратимы Мурманской области”. Кольская энциклопедия. Т 1 (на језику: ру). Санкт-Петербург: КНЦ РАН: 502. Приступљено 31. 10. 2016. 

Спољашње везе[уреди]