Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор

Апел српском народу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Текст апела

Апел српском народу је документ објављен у листу „Ново време“ 13. августа 1941. године у коме је јавно осуђен комунистички устанак у окупираној Србији и народ позван на поштовање окупаторског реда и мира. Аутор Апела био је Велибор Јонић, комесар просвете у Комесарској управи Милана Аћимовића.

Настанак

Идеју за писање Апела дали су Немци, у окупираној Србији, одмах по избијању устанка, крајем јула 1941. године. Они су на тај начин покушавали да у јавности створе утисак како је српска интелигенција против устанка. Текст Апела написало је Комесаријат просвете у Комесарској управи, на челу са Велибором Јонићем и његовим замеником Владимиром Велмар-Јанковићем. У Апелу се српски народ позивао да се „свим снагама залаже за ред и мир, јер се само на тај начин може успешно остварити национална обнова отаџбине“.

Потписивање списка

Заједно са Апелом био је направљен и списак људи - научних, културних, политичких и јавних личности, који би требало да га потпишу. Тај списак је био предат полицији и Драгом Јовановићу, управнику града Београда. Он је поједине са списка позивао у зграду Општине и тамо им објашњавао ратну ситуацију, последице немира, говорио о репресалијама које ће задесити Србе ако они не пруже помоћ и др. Они који после овог убеђивања нису желели да потпишу, били су изложени психолошком притиску, страху од последица и директном принудом.

Апел је потписало укупно 533[1] особа, које би се могле сврстати у три категорије. Прву категорију су представљали сарадници окупатора, као нпр: Милан Аћимовић, Танасије Динић, Велибор Јонић, Илија Паранос и др. Другу категорију су предстваљали, још пре рата познати пронемачки и профашистички оријентисани политичари, као нпр: Александар Цинцар-Марковић, Димитрије Љотић и др. Трећу категорију су представљали угледни научни и јавни радници, као нпр: Александар Белић, председник Српске краљевске академије наука, књижевник Вељко Петровић, Милан Кашанин, Илија Пржић, професор Правног факултета у Београду, више епископа Српске православне цркве и др.

Упркос свим притисцима, многе јавне личности су одбиле да потпишу Апел, а најпознатији међу њима су били — Иво Андрић, Милош Ђурић, Исидора Секулић, Миливоје Костић, Војислав Радовановић, Сретен Стојановић и др. Остала је и позната епизода са професором Милошем Ђурићем, који је на наговор Милоја Милојевићa, угледног професора и композитора да потпише Апел, одговорио речима: Лако је теби, ти у дипле свираш, али ја предајем етику! Професор Ђурић је убрзо потом пензионисан, а касније је био и заточен у Бањичком логору.[2] Неки потписници Апела, као што су Александар Белић, Михаило Илић, Виктор Новак, Вељко Петровић, Јован Ердељановић и Иван Ђаја, који су касније изразили резервисаност према „новој Србији“ или Немачкој, су новембра 1941. ухапшени и заточени неколико месеци у логору Бањица.

Текст апела

Списак потписника

На списку потписника који је одштампан испод текста „Апела српском народу“ се између осталих налазе имена следећих особа:

Референце

  1. ^ Petranović (1988). стр. 163.
  2. ^ Марјановић (1964). стр. 144.

Литература